Tačno pre dve nedelje napisali smo ovde da svetski strateški poslovi trenutno liče na tunel u kojem se na kraju ne vidi svetlost, već naprotiv, na njegovom kraju zjapi mrak, te se ne vidi izlaz iz beskonačnih ratova u Ukrajini i Gazi, a možda sutra još pokojem, u koje je svet sopstvenom krivicom zapao.
Jednako tako smo ovde mesecima pisali da nema brzog izlaza iz rata u Ukrajini, uprkos Trampovoj dobroj volji, jer je predsednik u Americi samo slamka među vihorove kome valja savladati lavirint dubokih struktura da bi zaista postao kralj za kakvog se izdaje, te smo čak sa stupanjem Trampa na vlast najavili drastičniji kurs prema Iranu i jači pritisak na opstanak režima Islamske republike.
I ne lezi vraže, eto ti sad ponovne vatre između Irana i Izraela, jer su u prethodnim danima Iran i Izrael razmenili vatru koja ipak nije „neviđena“, kako gromoglasno prenose mediji željni klikova, već koja potpuno liči na onu iz aprila prošle godine, kad je takođe prštalo između Teherana i Tel Aviva i kad se to potom smirilo. I dok analitičari amateri i dežurni apokaliptičari sada najavljuju Armagedon koga čekamo vekovima, mi malo prizemniji profesionalci znamo da ova poslednja vatra, ma koliko neugodna bila za sve strane i čitav svet, ipak nije van zadatih koordinata i crvenih linija.
Sad se, kao i prilikom razmene vatre u aprilu prošle godine, postavlja pitanje da li će ova video-igrica na Bliskom istoku preći na viši nivo, što bi se tek desilo ako bi se u nju direktno uključila Amerika, koja zasad deluje indirektno preko Izraela. Ali, ako bi se desilo da Iran, ne daj bože, potegne raketu na neku američku vojnu bazu ili brod, onda bi Amerika morala da uđe direktno u ovu video-igricu i sruči na Iran čitavu silu letećeg gvožđa, dovodeći samu igricu do tačke pucanja, jer bi svako morao iskoristiti sve što ima, što je opasno, jer se i ne zna zapravo šta ko ima, zbog čega se trenutno i ratuje, ne bi li se pre svega Iran isterao iz nuklearnog podzemnog tunela na svetlost dana.
Dovoljan razlog za uključivanje Amerike direktno u ovaj rat bilo bi i eventualno zatvaranje Ormuškog tesnaca od strane Irana, čime Iran doduše trenutno preti, ali nije baš toliko glup da blokira ovaj tesnac, kroz koji ide znatan deo svetske trgovine naftom, čime bi oštetio i svoj izvoz crnog zlata, ali i ojadio opskrbu Indije i Kine, svojih nesuđenih prijatelja ili makar neutralista, a na to bi se sigurno pokrenuli i Britanci, koji takođe ne bi mogli tolerisati takav lokdaun u svojoj tradicionalnoj sferi interesa, te bi na Iran onda krenula čitava takozvana koalicija voljnih. A to bi opet bilo teško kockanje za sve budući da bi morali preusmeriti resurse sa Ukrajine na Iran, što bi iskusna Rusija nesumnjivo iskoristila, pa sada američki stratezi rešavaju tešku jednačinu kako da podrže Izrael koliko moraju i koliko da stisnu Iran da uspori svoj nuklearni program, a da baš ne ispadne iz šina.
Iako su šanse za direktno uključivanje Amerike u ovaj konflikt veće sada nego ranije, toga verovatno neće biti dok se ne dogovori nešto s drugim geopolitičkim silama na najvišem strateškom invou, baš kao što je to bio slučaj u vezi sa Sirijom, jer svi moraju sabrati šta dobijaju, a šta gube eventualnim još drastičnijim menjanjem bliskoistočnog strateškog pejzaža. Ako se tome uopšte pristupi i ako su oko toga uopšte mogući dogovori velikih, što ćemo znati već po tome hoće li ovo najnovije puškaranje eskalirati li će se smiriti.
