Tok belosvetskih stvari se odvija tačno prema scenariju ovde često pominjanog, kulturnim javnostima malo poznatog Pola Virilija.
Ali ako je Pol Virilio bio nedovoljno poznat belosvetskim kulturnim javnostima, bio je i te kako poznat đeneralštabovima vojski velikih sila, koji su - čim bi neka meštrova knjiga izašla iz štampe - naručivali po dvadesetak primeraka.
Zašto su to đeneralštabovi činili? Da li je Pol Virilio bio strateg ili zapovednik neke pobedničke vojske? Ne. Po obrazovanju je bio arhitekta, a po vokaciji teoretičar informatičkih tehnologija, pravaca njihovog razvoja i njihovog uticaja na svetsku istoriju i život.
U uraganskom ubrzanju komunikacije koje je doneo internet (i sve što se potom „nakačilo“ na njega) - u kome je svet vazda brz na zlu i hitar na grabež video neslućene mogućnosti napretka (i povećanje zarada) - Virilio je video ubrzavanje propasti sveta.
U godinama u kojima je jednu za drugom objavljivao svoje knjige - početkom i sredinom devedesetih - Viriliova predviđanja razvoja globalne situacije izgledala su poprilično distopijski i naučnofantastično, a ako ih je neko i ozbiljnije shvatao - kao što ih je npr. shvatala moja teorijama katastrofe sklona neznatnost - onda je bio uveren da će se sva Viriliova predviđanja ostvariti u nekoj vrlo dalekoj, praktično nedoglednoj budućnosti.
Ali jbg, budućnost uvek dođe kad ona hoće, a ne kad nama odgovara.
Da ne dužim. Pol Virilio je predvideo da će ubrzanje protoka informacija najviše ići naruku hitrini na zlo i brzini na grabež. Kao što vidimo, njegovo se predviđanje odavno ostvarilo. Nije to bilo sve što je Virilio predvideo. Predvideo je, nadalje, da će iz ubrzanja hitrine na zlo i brzine na grabež nastati politike, koje je on nazvao „politikama najgoreg mogućeg“, što će reči politike koje će između mirnog i nasilnog rešavanja konflikata uvek odabirati nasilno. (Mi smo, izgleda, išli ispred vremena.)
U neku ruku shvatljivo. Ako se sve ubrzava, ako je vreme novac, ko da gubi vreme (i pare s pregovorima, mirovnim konferencijama i sličnim tricama i kučinama) kad se stvar može rešti s dvestotinak balističkih raketa i razornih bombi.
Kao lideri u svemu, pa i u bombardovanju, i mi smo se u jednom momentu našli na udaru projektila politike najgoreg mogućeg - mislim na NATO bombardovanje, od koga se zvanično još nismo oporavili - ali iz koga smo, za promenu - i za divno čudo - izvukli neke pouke.
Sve napred rečeno nije bilo najmračnije Viriliovo proročanstvo. Meštre je takođe predvideo - kako vidimo tačno - da će politike najgoreg mogućeg i lakoće povlačenja obarača izazvati seriju lančanih katastrofa, a svet koji je istačkan sa sve više ratnih katastrofa, potvrda je tačnosti Viriliove prognoze.
Sad dolazim u središte tame, u koje nas je dovelo ubrzanje svega i svačega, pogotovo onog najgoreg. Virilio je smatrao - čini mi se s dobrim razlogom - da svetska realnost - koja nije neiscrpan red - može podnositi samo ograničenu količinu katastrofa i da će umnožavanja ratnih katastrofa u realnom svetu u jednom momentu izazvati katastrofu realnosti.
