Našu subotnju kolumnu, koja je, kad god to prilike dozvole, posvećena kulturi, danas ćemo posvetiti kulturi Vidovdana. Vera u magičnu moć datuma - naročito tzv. crvenih slova u kalendaru - jedna je od najneumrlijih srbskih vera, zapravo pravi kult, zajednički Srbima svih vremena (i boja).
Vreme i ono što se događa u njegovom toku, s datumima, kalendarom uopšte, ima otprilike isto toliko - verovatno i manje - veze koliko i „Valjeva“ sa geografskih mapa sa stvarnim gradom Valjevom. Doduše, geografska mapa će nam pomoći da pronađete Valjevo, kao što nam i hronologija, tj. datumi - pomaže da se orijentišemo kad se šta dogodilo, ali je sublesasto očekivati da će se nešto što se dogodilo, da kažemo, 7. novembra 1954. ponoviti 7. novembra 1957.
A upravo to se očekuje. Setimo se samo pokušaja da se 9. mart 1990. ponovi devetog marta sledeće godine ili recentnijih jadikovki - koje se još čuju - zbog nedogođanja „šestog oktobra“, koji je uredno osvanuo, kao što je potom osvanuo sedmi, osmi, itd.
Posebnu težinu imaju crkveni datumi, takozvana crvena slova, od kojih se očekuje mnogo više nego od redovnih, da ne kažem baš svakodnevnih, datuma. U tom smislu kad naši državotvorci najavljuju završetak radova na već nečemu, nikad neće reči da će radovi biti završeni do tog i tog datuma, nego do (npr.) Mitrovdana, a kad najavljuju početak izgradnje (već nečega), nikad neće reći da će radovi započeti tad i tad, nego na Petku pred Preobraženje.
Posebnu težinu ima srpski datum nad datumima Vidovdan, za koji se veruje da je dan kada se događaju najsudbonosnije srpske stvari. Mnoge sudbonosne srpske stvari se, fakat, jesu dogodile na Vidovdan, ali su se ili dogodile pukim slučajem, ili sticajem okolnosti - kao što se sticajem okolnosti Peti oktobar dogodio petog oktobra - ili su se dogodile zato što su majke ovdašnje invencije tempirale da se ovo ili ono dogodi na Vidovdan, ili su se dogodile naknadno, kao u slučaju Kosovskog boja, koji se zvanično dogodio sa 507 godina zakašnjenja, tek 1896, kad je uturen u crkveni kalendar.
Otuda je razložno zaključiti da se Miloševićev govor na Gazimestanu - koji nam je zapržio čorbu za dugi niz decenija - nije dogodio po sili vidovdanske etike, nego zato što su majke Miloševićeve invencije govoranciju tempirale za dan od koga Srblji očekuje nešto sudbonosno.
Ista logika tempiranja datuma je, izgleda, motivisala majke protestne invencije da za Vidovdan - koji pada u sledeću subotu - zakažu veliki skup, što je Visoku Invenciju momentalno navelo da zakaže kontravidovdanski skup, od koga se ubrzo odustalo. I dobro je što se odustalo.
Sad se, pretpostavljam, očekuje da Vidovdan, kao ona neočekivana sila dođe niotkuda i završi stvar. Ima tu, međutim, jedna interesantna stvar. Na Vidovdan se - bilo da su se Vidovdana zbitija događala spontano ili (češće) tempirano - nikada nije dogodilo ništa dobro. Pogledajte spisak znamenitih Vidovdana pa će vam sve biti jasno. Možda nam Sveti Vid ovog puta pomogne.
