U prethodnim kolumnama smo pošteno napisali da se ne vidi svetlo na kraju tunela u svetskim strateškim zbivanjima, a u prošloj da smo nakon ponovne otvorene razmene vatre između Izraela i Irana duboko u mračnom tunelu iz koga zjapi mrak koji se očas posla može proširiti na čitavu planetu
Tome smo bliže nakon što se ovoga vikenda Amerika otvoreno umešala u puškaranje između Izraela i Irana, ali ne i potpuno blizu, jer je direktnim angažmanom Amerike u ovom ratu lopta pala tačno na crvenu liniju, ali ne i preko nje.
Prvo, Amerika je džentlmenski najavila da može napasti iranski nuklearni program, ostavljajući Irancima dovoljno vremena da se spreme i eventualno premeste zalihe obogaćenog uranijuma, te je varke koristila samo u putanji nevidljivih B-2 bombardera, koje su svi očekivali preko
Pacifika, da bi ih vrh Pentagona poslao preko Atlantika. No, ovo je tek taktičko-operativna strana jedne preskupe operacije bombardovanja poslednje mode, jer su ovom prilikom prvi put upotrebljene zloglasne antibunkerske bombe, koje je, doduše, valjalo i negde malo isprobati i testirati, u čemu se Iran baš nezgodno namestio. Ipak, ostaje nejasno koliko su ove antibunkerske bombe uspele da zaista izbrišu osnove iranskog nuklearnog programa jer, po definiciji, takve bombe brišu sve do 61 metar ispod zemlje, a glavne centrifuge u ključnom od tri gađana postrojenja Fordu nalaze se na oko 80-90 metara, pa je logično postaviti pitanje koliko je zaista pogođeno i od same logistike obogaćivanja uranijuma, ostavljajući po strani pitanje eventualnog ranijeg premeštanja do sada obogaćenih zaliha.
Ipak, veoma bi brzopleto bilo reći da je američko gađanje bilo bez ikakvih posledica po iranske nuklearne potencijale, jer su ovakvi skupi letovi bombardera, koji su gorivo dopunjavali u vazduhu, kao i čitava kiša „tomahavka“ koja se s podmornica u Arabijskom moru sručila na ostale dve lokacije koje su gađane, preskupi i ne preduzimaju se samo da bi se tek testirale bombe i rakete poslednje mode. Stoga iskusno oko i bistar um ipak mogu zaključiti da je šteta po Irance u tome što su nefunkcionalnim do daljeg učinjene tri lokacije na kojima se mogao obogaćivati uranijum, a druge nije baš tako lako staviti u funkciju sve da su tamo i premeštene dosada obogaćene zalihe uranijuma.
No, ovo su sve opet operativna taktička pitanja dok američki vatromet od proteklog vikenda otvara ona najznačajnija strateška pitanja najvišeg ranga. Prvo od njih je da li će Amerika sada ići na urušavanje ne samo nuklearnih kapaciteta već i samog režima u Iranu, a drugo, daleko važnije, jeste da li se to može učiniti samo izdaleka, bombama i raketama, a da na iransko tlo ne stupi konkretna američka čizma, kao i da li se to može učiniti bez nekog dogovora s Rusijom, koja ne bi bila nezadovoljna trošenjem Amerike u još jednom zaludnom ratu, ali koja opet ne želi da joj američka čizma priđe suviše blizu, a uz to ima i neke dugove prema Iranu, koji ih je opskrbljivao dronovima za dejstva u Ukrajini.
Obrni-okreni, onih nekoliko desetina ljudi na ledenim strateškim vrhovima sveta koji najpreciznije znaju pravu prirodu i realne posledice američke noćne operacije za vikend, sada računaju, zbrajaju i oduzimaju, okreću telefone i prijatelja i neprijatelja, kako bi odigrali svoje sledeće poteze, u kojima još uvek ima prostora za dogovore ako se kockice sklope i na malo širem planu od ovih iransko-izraelskih krvnih osveta. Koje su nas ipak dovele na samu granicu kosmičkog mraka.
