Za napušavanja - odnedavno je postao portal Sunčanik, e-glasilo grupe građana bez impresuma, koje objavljuje polupismene, predugačke, smorne i nepotpisane - ili potpisane fiktivnim inicijalima - svetosavske homilje protiv kritičara parapolitičkih muljavina SPC: ovog menadžmenta koji - tako me informišu oni moji obaveštajci - obilato finansijski potpomaže Sunčanikove sikofante.
Napred napisano ne znači da se NSPM „u međuvremenu popravio“ - uopšte ne, ostao je uvek isti. To znači da u poređenju sa Sunčanikom izgleda - da parafraziramo bačku mudrost kojom je počastio Novosti - „jarko svetilo srpskog duhovnog pomračenja“. Uma. Ne Sunca.
Prava je šteta što Sunčanik nema rubriku „Karikature savremene duhovne poezije“ u kojoj bi publicirao bisere visokopreosvećenog stihoklepca Fotija, poput npr. najrecentnijeg posvećenog đaku prvaku, koji mi je neko ubacio kroz moj prozor u svet, Viber, a iz koga ću citirati nekoliko stihova.
„Đak prvak je nada/ iako u torbi brige nosi/ on je uzdanica da će se/ srpski narod složiti, obožiti i umnožiti/ i da će život smrt pobediti/ i da će Srbija opet velika i moćna postati.“
Možda bi Sunčanik uveo pomenutu rubriku, ali nema mesta, ni karaktera - ne karakterologije - jer maltene čitav raspoloživi e-prostor posvećuje informerovskim člancima protiv teologa Vladana Perišića, koji je u intervjuu za „ustaški“ Radar izrekao mnoge neprijatne, ali besprekorno tačne opaske o devijacijama menadžmenta SPC.
U jednom od tih napisa, sunčani N. N. autor je umešao i moju neznatnost. E sad, da li autor nije pročitao moje upozorenje da ću na svako bizantsko rovarenje protiv moje neznatnosti odgovoriti publiciranjem informacija krajnje neprijatnh po „crkveni vrh“ ili mu se omaklo, to ne znam. Crkvenom vrhu ostaje da se nada da se to Sunčaniku neće ponoviti.
A mi prelazimo na „meritum stvari“. U jednom od nastavaka mini-serijala o „marksističkim“ gresima Vladana Perišića, Sunčanikov anonimus iznebuha uvodi i moju personu dramatis pa kaže: „Svetislav Basara i sveštenik Vladan Perišić su, kako vidimo, i danas na istom poslu. I jedan i drugi, na svoj način, bljuju po Srpskoj crkvi. Ovaj dvojac pokušava da atakujući na Srpsku crkvu, od počinjenih kanonskih i crkvenih krivica brani sveštenika Vukašina Milićevića i Blagoja Pantelića.“
Radi pravovremenog i objektivnog informisanja javnosti, onima koje to interesuje skrećem pažnju da „srpska crkva“ postoji samo u zaumnim stiihoklepstvijima Fotija i njegovih mentora, da se ta „crkva“ ne nada u Isusa i Proviđenje, nego u „đaka prvaka“, koji će srpski narod „umnožiti, obožiti i složiti“ i da će „smrt pobediti“ - a zašto - da bi „Srbija opet velika i moćna postala“.
Nije da Fotijeva teologija - koju, u nešto pismenijoj, artikulisanijoj formi deli i crkveni menadžment - nema svoju brojnu klijentelu, ali jedva da su manje brojni oni koji veruju da je Isus put, istina i život, da će nebo i zemlja proći, ali da reči njegove neće proći, koji će (nadam se uskoro) naći načina da se odvoje od etnofiletističkih jeretika.
