Moja bi neznatnost do pre nekoliko godina bez trunke razmišljanja potpisala napred citiran iskaz - čuj ba, potpisala, i sama je slično onoliko pisala - ali je u tranziciji iz faze sredovečnog mladog majmuna u fazu starog mladog majmuna uočila neka predviđanja uopštavanja i pojednostavljivanja u citiranom iskazu.
Previd prvi: „Sve zlo se vratilo u Srbiju u toku mandata Borisa Tadića i Vojislava Koštunice.“ Gde je tu previd? Evo gde, što reko Blic. Kad se kaže „zlo se vratilo“, podrazumeva se da je zlo (makar nakratko) nekud odlazilo iz Srbije, što uopšte nije slučaj.
Važna napomena. „Sve zlo“ se odnosi na sublesastu, smušenu, navrat-nanos sklepanu, pretpolitičku doktrinu koju je Ćosić uvalio Miloševiću u sublesastoj nadi da će Milošević obaviti prljavi deo posla, pa da će posle da nastupi Carstvije Njegovo, Ćosićevo. Što se i dogodilo, ali kao tragikomična farsa predsedavanja SRJ.
Nije to kraj priče. Postojao je u Srbiji - postoji i danas i postojaće u vjekove vjekova - pretpolitički entitet koji moja neznatnost zove „cincarsko-kalburska čaršija“, koji već sto pedesetak godina vedri i oblači po Srbiji, za koga je Ćosić bio ono što je Milošević bio za Ćosića, što će reći seoski operativac koji je trebalo da otalja prljavi deo posla, da bi posle nastupilo Carstvije cincarsko-kalbursko, koje je - nakon streljanja Zorana Đinđića - i nastupilo, potrajalo osam godina i na kraju prdnulo u čabar.
„Sve zlo“ nije bilo ekskluzivno vlasništvo Miloševića & Co. Paket akcija istog zla (doduše s građanskim likom - otprilike nekih 40 odsto) bio je raspoređen u pseudoopoziciji, da bi posle Miloševićevog strmopizda, taj paket porastao na 85 odsto, docnije i više. (Kad sa ove istorijske distance pogledam spisak lidera DOS-a, sve mi više liči na spisak članova streljačkog stroja.)
Veoma je frustrirajuće suočiti se sa činjenicom da su Đinđić i još nekolicina političara poslužili kao operativci, koji su godinama udarnički radili da bi doveli na vlast ekipu cincarsko-kalburskih lenjivaca, lelemuda i drkadžija.
„Sve zlo“ dakle nikuda nije odlazilo. Što se pokazalo sutradan posle petog oktobra, kad je novi većinski vlasnik „sveg zla“, Koštunica, (netipično za njega) odlučno, počeo da radi na uspostavljanju državnog kontinuiteta sa odsustvom bilo kakvog kontinuiteta s bilo čim, osim sa Ćosićevim seoskim nebulozama.
Na tom poslu Koštunici je - aktivno ili pasivno - sasluživalo tačno 93 odsto populacije Srbije - Đinđićeva politika je dan pre streljanja imala sedam odsto podrške - tako da ću kao papagaj na tri slova is Rotopalankinih ukrštenih reči ponoviti ono što sam stotinama puta rekao: jedina šteta u celom tom zamešateljstvu je to što je Đinđić ubijen, sve ostalo je izvršenje one pravde za kojom Srblji vape u himni. Ima i napomena za kraj: „Kukavičluk i glupost ne isključuju nameru.“
