Od dana postavljanja dijagnoze - a to nije bilo davno - radikalizmi sve više napreduju. Sledstveno su onomad po završetku predstave „Putujuće pozorište Šopalović“ glumci Narodnog pozorišta izašli na binu da se poklone publici, kojom zgodom je njih sedamnaestoro podiglo indekse, kao simbol podrške protestnoj studentariji, sa izuzetkom Nenada Jezdića - koji je takođe igrao u predstavi - koji to nije učinio, što je izazvalo grdno ibretenije i moralnu paniku u taboru Visokih Antiprotivnika (svih boja), koja je opet rezultirala cunamijem društvenomrežnog napušavanja i sveopšte ćaćizacije Nenada Jezdića, a sve to u direktnom prenosu žutare Nova.
Dobro de, razumem ja da je vozdviženije indeksa bilo krupan korak u pravcu Visokog Strmopizda, ali imam dva pitanja:
Pitanje 1: Nije li 17:1 „više nego ubedljiva većina“?
I pitanje 2: Nema li ta potreba za jednoglasnošću i kimilsungovskom većinom u svemu i svuda upadljivih sličnosti s politikom - umal, grešna mi duša, ne napisah „hepatitisom“ - protiv koje protestna studentarija - umal, grešna mi duša, opet ne napisah „hepatitisi“ - već mesecima protestuje.
Nemam detaljan uvid u poslove i dane Nenada Jezdića, ali mi se čini da čovek em nije nešto naročito političan, em zasigurno nije u taboru Davača Visoke Podrške - kojih u glumačkoj branši, fakat, ima sijaset - što mu daje i moralno i ustavno pravo da političku podršku ne daje ni antiprotivnoj strani ili da je daje kome on hoće. Napred opisana hepatitis psihologija nikad neće odvesti srpsko društvo ili će ga - što je verovatnije, u stvari gotovo izvesno - po ko zna koji put vratiti na fabrička podešavanja. Emocionalne ucene, prisilne mobilizacije i politička filozofija „ako nisi s nama, onda si izdajnik/ćaci“, pa zar to nisu stvari koje gledamo već 200 godina i koje ćemo, po svemu sudeći, gledati još dvesta.
Nekakav pomak u pravcu popravljanja stvari u ovom razvaljenom društvu može se postići samo ukoliko se glasovi (i podrške) bilo kome i čemu budu „davali“ na osnovu slobodnog izbora, a ne zbog čaršijskog reda, „moralnog“ imperativa ili straha - većeg od straha od promaje - da će onaj ko ne da podršku onome kome treba biti proglašen za ćacija i završiti kao jedan od utisaka nedelje.
Stvarni problem Srbije nikad nisu bili njeni jaki ljudi decenije (veka), problem je kolektivistička nesloboda ličnosti, iz koje se rađaju potuljenost, neodlučnost i plačipičkarenje. Prvi korak u pravcu individualnog oslobađanja - ima tu još mnogo koraka, ali o njima neki drugi put - jeste prihvatanje individualne slobode drugog/drugih. Mogu se slobodni izbori drugih nama ne dopadati - meni lično se malo koji ovdašnji izbor dopada, a od nekih mi se povraća - ali ako se hoće izaći iz ove rđave beskonačnosti, svaki se slobodni izbor mora uvažiti i tolerisati. Svaki drugi pristup je džaba krečenje i džaba podizanje indeksa.
