U tom smislu je kontrafaktualna budućnost - možda je bolje reći „kontrafaktualni futurizam“ - skup nagađanja na temu šta će biti u budućnosti ako bude bilo kako se nekim babama sneva ili - još zanimljivije - šta bi bilo u slučaju da su neke babe visokog rizika poživele do današnjih dana.
Tako sam se jednom zgodom kontrafaktualnofuturološki zapitao: Šta bi bilo da je Ćosić poživeo do današnjih dana i doživeo studentske proteste i sa sigurnošću od 98,9 odsto zaključio da bi „podigao indeks“, tj. da bi „podržao“ studentske proteste.
Ta devedesetosamzarezneštopostotna sigurnost je utemeljena na istorijskoj faktualnoj činjenici da je isti taj Ćosić - kad je njegov velikodržavni projekat (privremeno) prdnuo u čabar - potpisao pristupnicu za pokret Otpor, koji se navodno borio protiv Ćosićevog projekta, i pobrao ovacije svih srbskih čaršija i mahala.
Šta je tu problem? Evo šta, što reko Blic. Koga god Ćosić podrži, kakvu god pristupnicu da potpiše, to bude isto kao kad u deset tona mleka naspeš pola deci sirćeta. Objašnjenje za urbane tipove neupućene u mlečne poslove: nema te količine mleka koju i najmanja količina sirćeta neće prevesti ne u sir, nego u neupotrebljivu smrdljivu masu.
U istraživačkom nadahnuću sam otišao toliko daleko da sam pomislio da je onoga dana kad je Ćosić potpisao pristupnicu za SKJ istovremeno potpisao i smrtnu presudu es-ka-jotu. Kad sam potom malo bolje razmislio i razmotrio neke činjenice, shvatio sam da to uopšte nije toliko fantastično koliko izgleda.
Ali ne treba ni trena sumnjati da bi protestna studentarija sa oduševljenjem prihvatila Ćosićevu podršku. I u tome ne bi bilo ničeg začudnog. Studentarija bi samo sledila stazu beslovesnosti nekoliko prethodnih generacija - uključujući i moju, uključi i mene lično - kojoj je Ćosić po skupoj ceni u ljudstvu i materijalu decenijama uvaljivao muda umesto bubrega.
Evo sleda vekovnih srpskih kurcšlus misli koje uvek završe ili Trt Milojkom, ili uprdom u čabar, ili nečim još gorim: „Mi smo dobri, posledično je dobar svako ko nam da podršku ili potpiše našu pristupnicu, oni tamo su zli.“
Protestna studentarija je sledeći isti tok misli s popriličnim oduševljenjem prihvatila podršku Mila Lompara - junaka (i teme) naše današnje (možda i sutrašnje kolumne) - a žutara Nova, koja je onomad onoliko napušila Nenada Jezdića, upriličila je poveliki intervju sa „srbskim integralistom“.
Hajde sad da testiramo moju tolerantnost i uvažavanje razlika o kojima sam palamudio u našoj jučerašnjoj kolumni, napravimo pitanje: Da li bih ja, da sam počem glodur Nove, „pustio“ intervju s Lomparom? Ne bih ni u ludilu, a ako bi mi neko iz kolegijuma predložio da uradi intervju s Lomparom, tome bih ovako rekao: Pređi ti u Novosti, Pečat ili neko drugo cincarsko-kalbursko glasilo pa radi intervju s Lomparom. Prekardaših. Nastavak sledi u budućnosti naše sutrašnje kolumne.
