Mala digresija. Kad god čujem da je nečim nekome poslata snažna poruka - a nema sedmice da se neka takva ne pošalje (i ne prdne u čabar) - setim se Džona Hjustona, koji je na pitanje mlađahnog, ambicioznog novindžije - kakvu ste poruku poslali novim filmom - ovako odgovorio: „Momak, kad hoću da pošaljem neku poruku, ja odem u poštu, a filmove snimam da bi ih ljudi gledali i uživali u njima.“
Kod nas nije tako. Kod nas i pošta ponekad posluži da bi se žvrljotinom na fasadi poslala snažna poruka da je zgrada pošte Srbija. Stvar sa filmom stoji - ili je bar nekada stajala - slično kao sa filmom: utakmice se igraju (tačnije: igrale su se) da bi ljubitelji fudbala uživali u igri, pa ko pobedi, pobedi, a ne da bi se slale političke poruke ili da bi se podizalo poljuljano samopouzdanje stanovništva, čiju većinu fudbal/tenis/košarka, ukoliko fudbaleri/teniseri/košarkaši ne pobede, ič ne interesuju.
Kako god. Uprkos višegodišnjoj, neprekinutoj seriji ispadanja iz kvalifikacija i fijasko utakmicama - posle kojih sledi obavezno napušavanje selektora i dovođenje novog - svake sledeće kvalifikacije se dočekuju kao sjajna prilika za osvajanje bar vicešampionske titule (sve ispod toga je promašaj), a u svakom sledećem selektoru se vidi fudbalski mesija.
Jednom drugom kvalifikacionom zgodom sam bio napisao - i garantovao za tačnost informacije - da bi postignuća naše fudbalske reprezentacije bila mnogo bolja - iako se ni tada ne bismo vinuli do šampionske visine - da selektori, treneri i fudbaleri i od početka tzv. priprema pa do izlaska na teren nisu izloženi snažnom medijskom i političkom pritisku i huškanju na pobedu po svaku cenu.
I - šta biva? Biva isto kao kad nekom kažeš: „Nipošto nemoj misliti na male ružičaste slonove“, posle čega taj neko satima ne može da misli ni o čemu drugom osim o malim, ružičastim slonovima. Sledstveno, kad umesto da fudbalerima kažeš - igraj, pa šta ti bog da - kažeš - vi morate pobediti, pa još kad fudbaleri nasednu - onda igrači svih 90 minuta misle kako će pobediti, a ne kako će igrati, a fudbalski komentatori posle krka u pizdu uvek kažu: „Nismo imali igru.“
Pa kako ćeš imati igru kad na teren nisi ni istrčao da igraš, nego da unapred pobediš i pošalješ „snažnu poruku“.
Uvek se, dakle, ide na sigurnu pobedu i manje-više uvek se gubi. A tek je nedavna utakmica protiv reprezentacije Albanije bila must win. Razloge valjda ne treba nabrajati, od kojih svakako nije najbeznačajniji očekivanje nemalog broja Srba, inače potpuno nezainteresovanih za fudbalsku igru, da će trijumf nad reprezentacijom Albanije poslati snažnu poruku svetu da je „Kosovo naše“. Na kraju je stvar završila kao sa onom poslovičnom poštom - Srbijom. Albanska reprezentacija je ispod „pobeda“ napisala 1:0.