S novosadske komemoracije odaslana je snažna poruka, citiram: „Vidimo se sutra i svakog drugog dana dok ne bude pravde“ - s beogradskog parastosa Porfirije je poslao isto tako jaku poruku: „Neka Gospod svima nama, duhovnoj deci Svetog Save, podari spoznaju da smo jedni drugima potrebni, osećanje da smo jedno.“ I „pravda“ i „podarivanje spoznaje“ biće teme neke od naših narednih kolumni - možda čak i nekog mini-serijala - tema naše današnje kolumne je razmatranje o štetama i koristima za srpsku istoriju života od parastosa i komemoracija.
Možda će vam se učiniti da preterujem, ali u Srbiji je smrt - pogotovo ako se radi o masovnim smrtima - glavni (ako ne i jedini) izvor društvene dinamike i glavni faktor kakve-takve društvene kohezije.
Duga je (i tužna) istorija ovdašnjih tanatopolitika, pa ću se zbog karakterologije ograničiti na najrecentnije, na masakre u OŠ „Vladislav Ribnikar“ i Duboni - u javnom govoru etablirane kao „Ribnikar“ - i pogibiju šesnaest muškaraca, žena i dece pod obrušenom nadstrešnicom novosadske Žel. stanice, u javnom političkom govoru kodifikovanu „nadstrešnica“.
Odavno sam ja primetio - i o tome uredno (i višekratno) obaveštavao javnost - da srpska populacija (bar jedan njen deo) primeti da je Srbija zemlja prepuna aktivnog i pasivnog nasilja tek kad nasilnom smrću istovremeno pogine najmanje deset osoba.
Prigodom takvih - inače sve češćih - nasilnih pogibija, umesto da se pristupi najozbiljnijem istraživanju uzroka (i eventualnom ispravljanju nasilničkih puteva - što bi, fakat, bio veoma dug i naporan posao - kreće se u nekropolitizaciju tragedija i pokušaje da se iz nesreće izvuče politički profit.
Kao kuhinjski makijavelista i dalje držim da su u političkoj borbi dozvoljena sva sredstva, pod uslovom da iz njih proizađe željeni cilj - u našem slučaju to je redovno strmopizd vladajućeg alfa mužjaka - nezgodno je što se iz masovnih pogibija - koje su nenadoknadiva šteta - ne može izvući nikakva korist, ponajmanje politička.
Bivalo je doduše - i još će bivati - da neko izvuče prividnu korist iz, recimo, jasenovačkog pokolja, ali ne prođe dugo vremena i ta se korist pretvori u gadnu štetu. Koja se pripiše delovanju Vatikana, Kominterne i Brisela.
Da bi se napravio politički pomak nabolje, potrebni su vedrina i optimizam, dočim se iz kolektivnih komemorativnih i parastoskih neurotičnih skrušenosti - koliko god te skrušenosti bile indukovane i sumnjivo autentične - mogu dobiti samo pasivnost, letargija i očemerenost.
Može biti da je ova komemoracija dug trajanja deo nekog pozitivnog procesa - čiju širu sliku za sada ne možemo sagledati - ali ako ovo društvo u najskorije vreme ne izađe iz začarnog kruga komemorisanja, neće mu se dobro pisati.
