Kao što sam ovde višekratno napisao - i bio još višekratnije saborno iznapušavan od Srbija svih rednih brojeva i boja - ta koškanja su jedina dinamika ovog posustalog društva. Da nije tih svakodnevnih sukoba (zasad) niskog intenziteta, Beograd i Srbija bi ličili na prizor koji sam video prošle subote u Hali 1 Beogradskog sajma, a to će reći na ispražnjeno akumulaciono jezero HE „Bajina Bašta“, s tim što je iz jezera bila ispuštena voda, a iz Beograda je iščilio smisao. Koji je kao benzin: ako ne dopunjavaš rezervoar, benzina nestane i onda možeš da se jebeš. Mislite o tome.
Još na početku studentskih protestacija moja neznatnost je napisala - i bila uredno napušena zbog napisanog - da ti protesti nisu indukovani „krvavim košuljama“ ili protivljenjem nasilju, nego da su društveni tektonski poremećaj, a u izvesnom smislu i prirodna sila.
Pad nadstrešnice je bio - da se poslužim dominantnom frazeologijom - pad srbskog Berlinskog zida, empirijski znak da se stvari moraju menjati i prepakivati. Što bi bio pravi bingo da Srbija nije zemlja kojoj je bilo potrebno dvadeset godina da promeni registarske tablice nepostojeće Jugoslavije.
Po ko zna koji put gledamo na delu Đinđićev aksiom: „Mi stalno hoćemo promene, ali da se ne promeni ništa.“ Po tom pitanju stepen nacionalnog jedinstva je stoprocentan, kimdžongunovski. Visoka Strana neće ništa da promeni - pitanje je da li to u ovom stadijumu može, sve i da hoće - Antivisoka Strana bi da promeni Visokog Vučića, ali ni jotu od njegovih političkih fabričkih podešavanja. Kojima je - i to sam pisao i bio uredno napušen zbog napisanog - definitivno istekao rok trajanja, a koja - zahvaljujući Ćosićevom aksiomu „mi možemo i ono što ne možemo“ - još uvek istrajavaju u svim Srbijama i svim beogradskim čaršijama i mahalama.
Kako stvari stoje, sve su uzaludnije Visoke Nade da će se protestacije „ugasiti“, na podobije nekoliko prethodnih, kao što su uzaludne i Antivisoke Nade da će Vučića strmpoziditi performansima, kritičnim masama, patetičnim, samosažaljivim govorancijama i apelima policajcima da pređu na „stranu naroda“.
Budući da ni na jednoj od zaraćenih strana nema političke volje - a bogme ni energije - za temeljne promene, stanje rutinskog - da ne kažem baš normalizovanog - meteža polako ali sigurno prerasta u proces dugog trajanja.
Koliko dugog - to je pitanje od 1.000.000.000.000 dolara. U Severnoj Irskoj su prepičkavanja, krvavija od ovih u Srbiji, potrajala trideset godina. Šta je bio uzrok tih nemira dugog trajanja? Eh, šta? Irske podele - protestanti protiv katolika. U Beogradu - koji se polako pretvara u Južni Belfast - sukobljavaju se „ćatolici“ (ćacilenderi) protiv „protestanata“. Na šta će sve to izaći? Tko zna. Možda i na severni Bejrut.
Organizovanost i subordinacija nisu garancija kvaliteta, ali jesu garancija uspeha
