Traganje koje me ponekad dovodi na čudna mesta poput, recimo, emisije/podkasta koji vodi poslovični Ivan Radovanović, a gde su atentatskim povodom gostovali poslovični Muharem Bazdulj i još poslovičniji Filip Rodić.
Treba li, uopšte, reći da je emisija za mene bila parcijalni must see (ono „parcijalni“ znači da sam emisiju gledao „na preskoke“). Kakogod, gledao parcijalno, gledao integralno, ne mogu reći da voditelj i učesnici nisu govorili korektno, da su, štaviše, ponekad govorili onako kako bi trebalo da govore tzv. čuvari Đinđićeve vatre koji tokom dana Đinđićevog streljanja povazdan govore, a ne znaju šta govore, a to što su i voditelj i učesnici širili meke moći za koje su nadležni, to se podrazumeva i, u krajnjoj liniji, u tome nema ništa zazorno.
Muharem Bazdulj je u uvodnoj reči rekao da je pre dvadesetak godina moja neznatnost napisala da je Đinđića ubio isti metak koji je ubio i Franca Ferdinanda, a da je on, Bazdulj, to demantovao i rekao da nisam u pravu i da se tu radi o dva potpuno različita metka. Balističko veštačenje ubilačkih metaka dalo bi Bazdulju za pravo. Jesu to dva različita metka, ali i dalje tvrdim da ta dva metka imaju nešto zajedničko što ih stapa u jedan. Zna, naravno, Bazdulj šta sam mislio rekavši „isti metak“, ali kao ni pre dvadeset godina, ne odustaje od namere da ih razdvoji u čemu - valja napomenuti - nema zlih namera ni političke pozadine; tako misli, tako govori... Ko biva... Kaže: „Princip je pucao iz potpuno drugačijih razloga“ - Bazdulj ih inače smatra opravdanim - „od razloga zbog kojih su složna braća pucala u Đinđića.“
Ono što Principov i Zmijin metak stapa u jedan su sledeće stvari: ista hajdučka, politička filozofija, isti sponzori iz prijateljske zemlje, isti izvođači i politički pozadinci, samo što su sto godina mlađi. Bazdulj je, takođe, rekao da je „mišljenja da Basara često preteruje kada kaže da je sa Đinđićevom smrću ugašena nada za boljitak Srbije“. Očigledno je da Muharem nije upoznat s finesama moje kuhinjske političke filozofije. Da se malo bolje obavestio, shvatio bi da ja crno na belo pišem da za Srbiju ne bi bilo nade sve da je Đinđić preživeo, da, nadalje, Đinđić nije ubijen zato da bi nemoguća misija dovršavanja razvaljene države bila zaustavljena, nego iz nestrpljenja da Đinđić digne ruke od politike, što je bio naumio - i velika je šteta što to nije ranije učinio - a što su znala i složna cincarsko-kalburska braća, što, opet, znači da je Đinđić ubijen iz čistog ćeifa, kao što je iz čistog Apisovog ćeifa ubijen Franc Ferdinand.
Pisac na kraju hoće da kaže sledeće: Za Srbiju nema nade ne zato što je Đinđić streljan - to je kolateralna korist beznađa - nego zato što je, iz razloga poznatog redakciji, plebiscitarno izabrala da za nju nema nade, osim, naravno nade u neočekivanu silu koja će doći i... bla, bla, bla...
· Reaguj