Arturu Bormanu koji se povredio tokom Golfskog rata lekari su rekli da nikada više neće moći samostalno da hoda.
Kada su mu to saopštili on se jednostavno pomirio sa tom činjenicom...
A onda se mnogo ugojio što je samo pogoršalo njegovo stanje... Rešio je ipak da nešto mora da menja...
Nije mogao da vežba a svi joga instruktori su ga odbili... Svi sem jednog...
On je verovao u njega... Verovao je da može da prohoda... Ali nije sve krenulo dobro...
Vežbao je svakog dana... Ali nije bilo lako...
Prema sopstvenom priznanju mnogo puta je pao... Ali je svaki put ustao i nastavio da vežba...
Išao je do krajnjih granica izdržljivosti...
Nekada sa više a nekada sa manje uspeha... Ali nije odustajao uprkos svemu...
A onda je telo počelo da se oporavlja... Počelo je da ga sluša...
Usledili su i prvi samostalni koraci... Ali to nije sve... Artur se nije na tome zaustavio...
Danas on može i da trči... Kako sam kaže ovo je dokaz da nikada ne treba odustajati...
Danas je on sasvim drugi čovek...
