Taj je tip toliko redak da na svetu ljudi s tim tipom krvi ima samo 43, a do 1961. godine kada je prvi puta dijagnostifikovan, lekari su mislili kako će embrioni sa tim tipom umreti u materici.
U vreme naših predaka o krvi se znalo jako malo, te toliko dovoljno da nam bude jasno da je bolje da je unutar našeg organizma, nego van njega. Ali to im nije smetalo da smisle niz različitih teorija o tome šta je krv, a koje su varirale od vremena do kultura. Tako su lekari iz vremena Šekspira verovali kako je krv jedna od četiri telesne tečnosti.
Uverenje još iz perioda grčkih lekara tvrdilo je kako one određuju nečiju ličnost. Krv (lat. sanguis) se smatrala vrućom i vlažnom, i postala deo karaktera sangvinika. Što je više krvi osoba imala u svom organizmu to je bila strastvenija, harizmatičnija i impulsivnija. Za tinejdžere se verovalo kako imaju mnogo krvi, a za muškarce da imaju više krvi od žena, piše Big Think.
To je dovelo do niza loših medicinskih saveta. Najslavniji među njima bio je onaj lekara Galena iz Pergama, koji je verovao u misao "kada sumnjaš, pusti krv". Proglasio je krv dominantnom telesnom tečnošću a puštanje krvi dobrim način balansiranja tela.
Običaj puštanja krvi bio je deo uobičajene prakse i daleko u 19. veku, a otkriće Vilijama Harvija iz 1628. godine o krvotoku, jedno do velikih medicinskih otkrića dovelo je do razvoja moderne hematologije. Ubrzo su usledili i prvi pokušaji transfuzije krvi, ali su bili neuspešni sve do onog kojeg je izveo britanski lekar Ričard Lover 1665. godine. Njegova operacija bila je izvedena između pasa, a uspešnost je podstakla i lekare na pokušaj transfuzije krvi sa životinja na ljude, nazvanoj "ksenotransfužn". Nakon smrti pacijenata ta praksa je zabranjena.
Prva uspešna transfuzija krvi izvršena je 1818. godine. Uprkos tehnici i nekim uspešnim primerima, niz pacijenata je godinama nakon toga umirao prilikom transfuzije iz misterioznih razloga.
Austrijski lekar Karl Landstajner počeo je da radi 1901. godine na klasifikaciji krvnih grupa. Istraživao je rad fiziologa Leonarda Landa koji je pokazao kako se krvne ćelije skupljaju kada se iz jedne životinje prenesu u drugu. On je pomislio kako bi se slično moglo dogoditi i ljudskim transfuzijama, što bi objasnilo zašto su transfuzije bile nedosledne.
1909. godine klasificikovao je A,B, AB i 0 krvne grupe, a za svoj reda nagrađen je i Nobelovom nagradom 1930. godine.
Krv se sastoji od krvne plazme, krvnih čelija - eritrocita, leukocita i krvnih pločica - trombocita. Svaka komponenta ima ima svoju funkciju, ali crvene krvne ćelije odgovorne su za definisanje krvne grupe. Prisutnost ili odsutnost određenih antigena određuje krvni tip, krv krvne grupe A ima samo antigene A, tip B samo B, tip AB oboje, a tip O nijedne. Crvene krvne stanice sadrže i drugi antigen nazvan RhD protein. Kada je prisutan, smatra se da je tip krvi pozitivan, kada je odsutan, onda je tip negativan. Uobičajene kombinacije A, B i RhD antigena daju nam osam uobičajenih vrsta krvi (A +, A-, B +, B-, AB +, AB-, O + i O-).
Sistem funkcioniše tako da imunološki sistem propušta krvne ćelije, samo ako prepozna antigen. Ako ga ne prepoznaje, aktivira odbranu i uništava napadača. Iako je naš imunološki sistem jako oštar, oni nije baš jako bistar. Ako osoba s krvnom grupom A primi transfuziju krvi tipa B, imunološki sistem neće novu supstancu prepoznati kao nužnost za spašavanje života.
Podela na osam vrsta krvi zapravo je pojednostavljena verzija, s obzirom na niz podela unutar svakog tipa.
Ranije spomenuti RhD protein odnosi se samo na jedan od 61 potencijalnog proteina u Rh sistemu. Krv se smatra Rh negativnom ako joj nedostaju svi od 61 mogućeg antigena u Rh sistemu. Ovo ne samo da je čini retkom, već i znači da može da je primi bilo ko sa retkim tipom krvi unutar Rh sistema.
I upravo zato se naziva "zlatnom krvlju".
Ona je u medicini jako važna, ali s njom je jako opasno živeti. Ako osoba koja je nosilac Rh- faktora treba transfuziju krvi, možda će im biti teško pronaći donora. Oni koji je imaju podstiču se na transfuziju krvi kao jedne vrste osiguranja za sebe same. Ali sa tako malo potencijalnih davalaca na svetu i limita u tom koliko često mogu dati krv, to bi mogao biti malo veći problem.
Oko krvnih grupa i dalje postoji niz misterioznih pitanja kao što je nepoznanica zašto su ljudi razvili A i B antigene. Neke teorije reći će kako su ovi antigeni nusprodukt raznih bolesti s kojima su se ljudi susretali tokom prošlosti. Ali to ne možemo da tvrdimo sa sigurnošću.
Kurir.rs/Express.hr
Foto: Profimedia
NE PROPUSTITE
