Najnovije vesti

JEZIVA ISPOVEST ČOVEKA KOJI JE POLA ŽIVOTA U SAMICI I ČEKA EGZEKUCIJU: Poslednji put sam nekog dodirnuo još 1996! Zagrlila me majka (VIDEO)
Foto: Printscreen Youtube

mučenje zatvorenika

JEZIVA ISPOVEST ČOVEKA KOJI JE POLA ŽIVOTA U SAMICI I ČEKA EGZEKUCIJU: Poslednji put sam nekog dodirnuo još 1996! Zagrlila me majka (VIDEO)

Planeta

Toni Medina je pristojan, krupan čovek sa skoro sasvim istetoviranim rukama. Kao i svi koji su zatvoreni u jedinici Alan B. Polunski, i on je obučen u belo, što atmosferu u tom zatvoru čini još čudnijom. U tom zatvoru je smešteno 214 zatvorenika.

Boravak u maloj sobi za posetioce, bez lisica, poredi sa godišnjim odmorom a kaže da u svojoj ćeliji retko može da vidi lice drugog čoveka. Osuđen je 1996. godine, kada je imao 21 godinu, zbog pucnjave u kojoj je ubijeno dvoje dece na novogodišnjoj zabavi. A već 23 godine čeka na smrtnu kaznu dok su mu žalbe još uvek u proceduri.

 

"Zaglušujuća buka je moje jedino i najčešće prvo sećanje na smrtnu kaznu. To su vrata koja lupaju, čelik na čeliku, zatvori su svi betonski i čelični, pa odjekuje, odjekuje, odjekuje. Nikad ne prestaje", priča novinarima.

Prve noći bio je smešten u zamračenom krilu među zatvorenicima koji su urlali, što je bio zapanjujući doživljaj, poput grmljavine – vikanje, vrištanje, lupanje i sve se to ponavljalo. Ubrzo je dobio cimera. Zatim, nakon što su drugi zatvorenici 1998. pokušali da pobegnu, svi osuđenici na smrtnu kaznu prebačeni su u samice. Žali se da je to agonija jer, kako kaže, "nije osuđen na samicu, već na smrt".

Već 19 godina on je sam 23 sata dnevno u betonskoj kutiji veličine dva sa tri metra. Stražari mu gurnu posudu s hranom kroz otvor u vratima. Stojeći na svom krevetu može da zaviri kroz otvor za ventilaciju koji se nalazi nekoliko centimetara ispod plafona.

 

"Neki momci tako provode čitave dane", kaže i dodaje da to nikad ne radi jer izbegava da gleda nešto što ne može da dotakne ili oseti.
Svaki dan može da provede sat vremena u zatvorenom dvorištu, što je predviđeno vreme za rekreaciju. Opet je i tamo sam. Kad je u ćeliji, čita. Upravo knjigu o preživljavanju. Ponekad piše, a ponekad crta. Zatvorenici se međusobno dovikuju iz ćelije u ćeliju. U Teksasu u zatvorima nije dopušten bilo kakav fizički kontakt u samicama, osim kad im dolazi zatvorska inspekcija. Kaže da je poslednji put dodirnuo neku osobu 1. avgusta 1996. godine kada je zagrlio majku.

 

Kaže da mu nedostatak ljudskog kontakta daje osećaj napuštenosti, zbog čega se povlači i postaje sve manje aktivan a po nekoliko dana prođe a da čak ne progovori reč sa nekim. Čak gubi i potrebu za izlaskom iz ćelije u dvorište i za čitanjem. Druge države u SAD-u nemaju tako stroge uslove za osuđenike na smrt. U mnogim slučajevima mladi i oni s mentalnim zdravstvenim problemima nisu dugo izolovani pa čak i Teksas, sa najviše zatvorenika u samicama, smanjuje njihov broj.

 

Medina veruje da Teksas nastavlja da izoluje svoje zatvorenike na smrtnu kaznu zbog osvete, a ne zbog sigurnosti. On tu praksu naziva "mučenjem", "okrutnim i nečovečnim", sredstvom "zastrašivanja da se osoba mentalno razbije" pre nego što bude pogubljena. U proseku jedan osuđenik na smrt u ovoj državi čeka na presudu 11 godina. Najduži rok je bio 31 godinu.

"Mnogi zatvorenici pate od mentalnog pogoršanja, a neki se okreću samoubistvu", kaže Medina a prenosi Economist.

 

Naprimer, zatvorenicima u zatvoru Polunski odbijali su pravo na kupovinu grickalica za nokte punih 17 godina. Takođe, zatvorenicima nije dopušteno da ukrašavaju zidove ćelija.


Kaže da je do sada izbrojao 437 pogubljenja uključujući i momke koje je doživljavao kao braću.

"To je posebno uznemirujuće. Slušam stražare kako se šale nakon što bi zatvorenika odveli na egzekuciju“, kaže Medina. Prema njegovim rečima, mnogi zatvorenici ovamo dolaze sa mentalnim poteškoćama.
Prisetio se jednog koji je sebi sam iskopao oko i pojeo ga, pa su ga premestili u psihijatrijsku jedinicu.

 

Bes mu je pomogao da "izgradi jako visoke zidove u svojoj glavi" ali kako kaže "nije baš zdravo jer te taj bes može pojesti". Zna da neki koji su bili zatvoreni u samici, kada su izašli nisu mogli da žive sa drugim ljudima.

 

Kao odgovor ponavlja reči Alberta Vudfoksa, zatvorenika koji je u samici proveo 43 godine pre nego što su ga konačno oslobodili u Luizijani 2016. godine, i to kad mu je bilo 69. godina. On je nedavno objavio knjigu "Samica", u kojoj piše da "borba za zdrav razum nikad ne prestaje. Samica je zatvorila moj emocionalni sistem samo zato da bih se mogao nositi sa tim da sam zatvoren". Kako piše Vudfoks, nije pitanje treba li kazniti krivca iako je na kraju dokazao da je bio nedužan. Pitanje je kako bi Amerika trebala da tretira najteže zatvorenike.

 

"Osećam da se na nas gleda isto kao da smo u Kini, Saudijskoj Arabiji ili Iranu. To je društvo u koje spadamo", kaže Medina koji misli da ni jedno ljudsko biće nije stvoreno za ovakvu izolaciju.

 

(Kurir.rs/Express.hr/Foto: Printscreen Youtube)

 

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...