Istorija je ispisana stravičnim pogubljenjima, od kojih i danas onima koji čitaju o detaljima ovakvih smrti krenu suze. Od pregršt načina mučenja zbog kojih su ljudi željno iščekivali kraj, nekoliko njih nose titulu najbrutalnijih.
U Žurnalu arheoloških nauka nedavno je objavljen izveštaj o pronađenom srednjevekovnom skeletu čoveka koji je, prema izveštaju arheologa sa Univerziteta u Milanu, umro veoma teškom i bolnom smrću.
Čovek je umro prilično mlad, između 17. i 20. godine života tokom 13. veka i sahranjen je u blizini katedrale u Milanu, na severu Italije.
Prvi utisak o skeletu bili su vidljivi dokazi o simetrično pozicioniranim ranama preko ruku i nogu, koje ukazuju na određeni vid namernog povređivanja.
Prema istorijskim zapisima, arheolozi su pretpostavili da je mladić mučen "volanom", ili kako je još poznato - "točkom" ili "Katarininim točkom".
Točak je srednjevekovna sprava za mučenje, način javnog pogubljenja koja je bila zastupljena kroz veći deo evropske istorije, gotovo do ranog početka moderne ere (1500. godina). Zapisi o tome na koji način je točak upotrebljavan varira u zavisnosti od mesta i vremena, ali je suština podrazumevala brutalno lomljenje ekstremiteta, potom njihovo uvrtanje i pričvršćivanje oko volana.
Povrede su dalje produbljivane korišćenjem sečiva, vatre, tupih predmeta, bičeva ili klješta. Točak ili volan bi potom bio okačen na šipku, poput zastave i tu bi ostajao danima ili nedeljama. Ukoliko žrtva ne bi izdahnula u mukama nakon tog vremena, dželati bi se smilovali da joj prekrate muke odrubljivanjem glave.
Ovaj vid kazne koristio se za počinioce teških zločina, međutim, u delu Italije gde je ovaj skelet pronađen, "Katarinin točak" se koristio za ljude osumnjičene da šire kugu.
"Savremenici su žrtvu volana smatrali stigmatizovanom, drugačijom, pa je uzrok krajnjeg ishoda ubeđenje proisteklo iz diskriminacije. Žrtve su nazivane "nakazama" od strane ljute mase, zbog širenja kuge", objasnili su arheolozi u izveštaju.
Kurir.rs/Nacionalna geografija
NE PROPUSTITE
