Najnovije vesti

OD OVIH GROBALJA DIŽE SE KOSA NA GLAVI I FORENZIČARIMA: Tela se raspadaju na otvorenom, smrad je užasan, ali silne države se otimaju za njih! Evo i zašto! (UZMEMIRUJUĆI VIDEO)
Foto: Screenshot

bizarno

OD OVIH GROBALJA DIŽE SE KOSA NA GLAVI I FORENZIČARIMA: Tela se raspadaju na otvorenom, smrad je užasan, ali silne države se otimaju za njih! Evo i zašto! (UZMEMIRUJUĆI VIDEO)

Planeta

Na otvorenom, raskošni travnati pokrivač tu i tamo je prošaran tačkama visoko izraslog zelenila. Taj krajolik iz daljine deluje kao idilično mesto za šetnju.

Ali postoji razlog zašto trava - gotovo metar viša od okolnih biljaka - na tim mestima dobro uspeva: nju već nekoliko nedelja hrane ostaci ljudskih tela u raspadanju. Danas je sunčano, toplo i sparno. Dok zalazite u visoko rastinje, miris smrti postaje suviše jak, nagoni vam suze na oči. Na ovoj poljani, velikoj malo više od hektara, leži rasprostrto 15 tela: sva su neodevena, neka su zatvorena u metalne kaveze, ostala prekrivena plavom plastikom... nekolicina ih leži u plitkim rakama, ali većina ih je izložena vremenskim uslovima. Svako telo je privremeno okruženo pojasom uvele trave - ali to su mesta na kojima će, s vremenom, trava brzo izrasti, osvežena ovim dodatnim hranjivim sastojcima.

Ovo je forenzička antropološka laboratorija na otvorenom, koju vodi Univerzitet Južne Floride u ruralnom predelu blizu Tampe, nedaleko od okružnog zatvora. Iako neki ova mesta nazivaju "farmama tela", naučnici više vole naziv "forenzičko groblje" ili čak "tafonomska laboratorija", pošto oni proučavaju šta se dešava s organizmom posle smrti. To je naučno mesto, mada ono to se tu dešava sa ljudskim ostacima krši većinu rituala obično povezanih sa smrću. Ova konkretna "farma" - otvorena 2017. godine - u početku je trebalo da bude smeštena u obližnji Hilsboro, ali tamošnje stanovništvo se tome protivilo, plašeći se da će farma privući strvinare i doneti smrad, što bi oborilo cenu zemljišta. A nisu komšije jedine koje imaju problem s time da naokolo leže mrtvaci. Neki pripadnici naučne zajednice izrazili su sumnje u to koliko su farme tela korisne, pa čak postavili pitanje jesu li uopšte nužne.

Ova farma u posedu Univerziteta Južne Floride nije jedina, u SAD postoji još šest farmi - dok zemlje kao što su Australija, Kanada i Velika Britanija planiraju da otvore svoje kasnije ove godine.

Većinu tela koja se raspadaju na univerzitetskoj farmi dobrovoljno su u naučne svrhe donirali njihovi vlasnici za života ili, u nekim slučajevima, njihova rodbina. Glavni cilj farmi tela jeste da pomognu shvatanju procesa truljenja ljudskog tela, kao i onoga što se pritom zbiva s neposrednom okolinom. Naučnici se nadaju da će tako prikupiti važne podatke koji bi mogli da pomognu u rešavanju zločina, te da će poboljšati tehnike forenzičkog identifikovanja.

"Kad neko umre, mnogo toga se desi odjednom", izjavila je dr Erin Kimerl za BBC. "Od prirodnog procesa raspadanja tela, do prispeća određenih insekata i promena u okolnoj ekologiji."

Doktorka Kimerl - koja stoji na čelu Instituta za forenzičku antropologiju pri Univerzitetu Južne Floride - i njen tim veruju da je važno proučavati proces raspadanja pravih tela u realnom vremenu i stvarnom okruženju.

Kimerl tvrdi da se raspadanje ljudskog tela obično odvija u nekoliko faza:

1. Sveže telo: Nastaje onog trenutka kada srce prestane da kuca - telesna temperatura pada i krv prestaje da kruži telom, te počinje da se nakuplja u određenim mestima. 2. Naduto telo: Bakterije počinju da konzumiraju meko tkivo tela i promene boje kože postaju vidljive. Gasovi se nakupljaju, telo se nadima i dolazi do pucanja mekih tkiva. 3. Aktivno raspadanje: U ovoj fazi dolazi do najvećeg gubitka mase - najveći deo mekog tkiva pojeli su crvi ili se pretvorio u tečnost i okolni teren ga je upio. 4. Poodmaklo raspadanje: Veći deo mekog tkiva je nestao i količina bakterija, crva i insekata se smanjuje. Ako se leš nalazi na zemlji, okolna vegetacija odumire i uočljive su promene u kiselosti tla. 5. Suvi ostaci: Ono što ostane od tela počinje da izgleda kao skelet - prvi dokazi za to se obično zatiču na licu, šakama i stopalima. U vlažnim uslovima može doći do mumifikacije. Možda će biti podstaknut rast biljaka, usled priliva hranjivih materija u okolnom tlu.

Međutim, ove faze nisu fiksne i na njih okruženje uveliko može da utiče. Zbog toga se dr Kimerl i drugi forenzički naučnici zanimaju za istraživanja koja se izvode na ovim farmama.

Kako bi mogao da se prouči širok raspon situacija, neka tela na ovoj univerzitetskoj farmi ostavljaju se da trule u metalnom kavezu, dok su druga izložena okolini. Naučnici posmatraju šta se dešava sa svim telima u stanju raspada: crvi probijaju sebi put kroz meko tkivo i ostavljaju iza sebe kosti i kožu. Ali nezaštićena tela privlače i strvinare kao što su ptice lešinari, kojoti, mali glodari i oposumi. Ponekad te životinje pristižu u velikim grupama. Gladne zveri zubima probijaju rupe u koži leša, otkidaju mišiće i organe, pa čak i okreću tela kako bi nastavile da se hrane. "Pokušavamo da prikupimo što više informacija od svakog pojedinca", kaže doktorka. Tokom ovog procesa, forenzički naučnici svakodnevno obilaze farmu i prate napredak svakog od leševa: fotografišu ih, snimaju, posmatraju i prave detaljne beleške. Takođe beleže i položaj tela, njegovu lokaciju, blizinu vodi, to da li je na površini ili ispod površine tla, da li je u kavezu ili ne. Stručnjaci iz geologije i geofizike rade zajedno s njima, analiziraju šta se dešava sa okolnim tlom, vodom, vazduhom i vegetacijom - kako supstance koje luče leševi utiču na njihovo okruženje.

Kada leševi postanu skeleti, budu premešteni u ono što forenzičari nazivaju "suva laboratorija". Tamo se kosti čiste i skladište, kako bi se potom njima služili studenti i istraživači.

Podaci koje prikupljaju stručnjaci za tafonomiju - koji proučavaju upravo način na koji trule organizmi - korisni su u forenzičkim i pravno-medicinskim istragama. Detaljno poznavanje procesa raspadanja može da ukaže na to koliko dugo je telo mrtvo, koliko se dugo nalazi baš na tom određenom mestu, pa čak i da li je u bilo kom trenutku pomerano ili zakopavano. Takođe može da iznedri važne dokaze o poreklu osobe. Zajedno sa genetički podacima i analizom kostiju, te informacije mogu da budu od koristi u kriminalističkim istragama i kod nerešenih ubistava.

Izazovi rada s leševima

Neke ljude će ovakav posao šokirati: rad s leševima, smrću, beleženje najsitnijih detalja o tome šta se dešava tokom raspadanja ljudskog tela. Ali dr Kimerl tvrdi da nju sam rad ne uznemirava - "kao profesionalac i naučnik, naučite da se distancirate", kaže ona, osvrćući se na tabue katkad povezane sa smrću.

foto: Printscreen YouTube

Dr Erin Kimerl, forenzičar

"Najstrašnije je kada vidite šta je jedno ljudsko biće u stanju da učini drugom ljudskom biću." Postoje situacije kada dr Kimerl i njene kolege moraju da razgovaraju s porodicama koje i dalje tragaju za ostacima dece nestale pre 20 ili 30 godina. Ona kaže da njen posao ima smisla dokle god doprinosi rasvetljavanju nekog od 250.000 nerešenih ubistava počinjenih u SAD od osamdesetih godina prošlog veka naovamo. Ova farma je od otvaranja u oktobru 2017. primila tela 50 donatora, a još 180 osoba su joj zaveštali tela nakon što umru. Većina donatora su stariji ljudi koji planiraju poznu fazu života, ali oni sa zaraznim bolestima - koje bi mogle da inficiraju istraživače tela - budu odbijeni.

Farme tela mogu nauci da obezbede vredne podatke, ali postoji granica njihove upotrebljivosti. "Postoje problemi sa ovakvim instalacijama na otvorenom", tvrdi Patrik Randolf-Kvini, stručnjak za biološku i forenzičku antropologiju sa Univerziteta Centralnog Lankašira u Velikoj Britaniji. Iako načelno podržava istraživanja koja se preduzimaju na farmama tela, posredi je ipak nauka u povoju: "Postoji toliko varijabli koje se ne mogu kontrolisati, već se samo nadziru - zbog toga je dobijene podatke mnogo teže tumačiti." Randolf-Kvini smatra da pravi izazov leži u iznalaženju načina da se sa prikupljanja nepouzdanih podataka pređe na prikupljanje podataka koji se mogu standardizovati i podeliti unutar naučne zajednice. Su Blek, vodeći forenzički antropolog sa Univerziteta Lankaster u Velikoj Britaniji, ne podržava farme tela i dovodi u pitanje vrednost tih istraživanja, za koja tvrdi da karakterišu mali uzorci i visoko nepouzdani rezultati. A prisutna su i etička pitanja: "Meni je taj koncept grozan i strašan", napisala je u svojoj knjizi iz 2018. Sve što ostaje, "a nelagoda samo raste kada me pozovu da obiđem neko od tih mesta kao da je posredi turistička atrakcija." Ali Kimerl smatra da ovakve laboratorije na otvorenom čeka svetla budućnost, te da će se širom sveta otvarati nove ustanove. "Svako onaj ko razume ovakvo istraživanje i uviđa njegovu praktičnu upotrebu će shvatiti koliko su [farme tela] neophodne."

Kurir.rs/BBC na srpskom

Foto: Screenshot

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...