Najnovije vesti

IMA PARA DA IH NE MOŽE POTROŠITI DO KRAJA ŽIVOTA, A HTELA SVE DA POKLONI: Za bogataše kaže da često ne znaju ko su, ali da novac nije taj koji kvari ljude! (VIDEO)
Foto: Profimedia

ispovest

IMA PARA DA IH NE MOŽE POTROŠITI DO KRAJA ŽIVOTA, A HTELA SVE DA POKLONI: Za bogataše kaže da često ne znaju ko su, ali da novac nije taj koji kvari ljude! (VIDEO)

Planeta

Abigejl Dizni (59) rediteljka je dokumentarnih filmova ali i jedna od najbogatijih žena na svetu

Osim što je filantrop i dobitnica Emijeve nagrade, ona je i kćerka Roja Edvarda Diznija, nekada čelnog čoveka slavne filmske kompanije koju su pokrenuli njegov ujak Volt i otac Roj Oliver. Abigejl je u 21 godini dobila od dede oko 70 miliona dolara a ovih dana je za The Cut progovorila o tome kako je živeti u bogatstvu koje ne može potrošiti do kraja života.

Kada je bila mlada, nije bila svesna bogatstva svoje porodice

"Kad sam bila mala roditelji su se trudili da ne žive upadljivo. Novac ih nije promenio. Znam da zvuči kao oksimoron, ali zaista su bili skromni. Hteli su braću i mene da odgaje sa osećajem da nismo bolji od drugih i da se od njih nimalo ne razlikujemo", ispričala je ona.

Znali su da žive u zaista velikoj kući u Noći veštica jer bi im te večeri prerušene veštice zvonile dva puta – prvo na prednji ulaz, a zatim na zadnji, jer su mislili da se radi o dve različite kuće.

"Privatni avioni došli su puno kasnije", kaže Abigejl kojoj se često puta dogodi da joj ljudi kažu:'Bože, mora da si veoma bogata'.

"Znate, ne možete u prvoj interakciji s ljudima, odmah po upoznavanju, promeniti njihovo mišljenje, jer ga uglavnom stvore mnogo pre nego što se sa vama rukuju. Tek kad kažem svoje prezime, ljudi povežu ko sam. Ali sreća je da me ne prepoznaju odmah, pa mogu bez ikakvih problema da se krećem, odem u restoran, sedim na aerodromu čekajući avion i komuniciram sa ljudima u radnji ili na ulici, kao i svaka druga osoba. To mi se jako sviđa i mislim da je to sjajno. Tek kasnije neki shvate ko sam i onda padnu u nesvest", govori Abigejl i nastavlja:.

"Sve je to jako čudno. Ja se obično uvek jako radujem što ću da upoznam nove ljude, a moja radost je obično u velikom neskladu s tim koliko se drugi raduju da upoznaju mene. Ja zapravo pripadam Njujorku, levici, Menhetnu, intelektualcima. Oni prilično mrze Disnija i misle da je to nešto najgore na svetu. To bih i ja sigurno mislila kad ne bih sa tim imenom imala porodične veze", govori Abigejl i smatra da joj pripadnost porodici Dizni nepravednu prednost pri upoznavanju.

"Sve što treba da učinim je da odmah počnem da zbijam šale na račun Zvončice i Pepeljuge i tako ih nasmejem. Odmah me zavole. Ponekad je samo dovoljno se ne ponašam k'o šupak. Ljudi valjda misle da ću doći u kočiji. Nakon sat vremena obično znaju da mi kažu:'Bože, pa ti si toliko normalna'. Ne znam šta očekuju od mene", govori Diznijeva naslednica.

Ona se prisetila kako je njen otac "izgubio kompas" od veliko bogatstva.

"Pripadali smo srednjoj klasi, a onda je odjednom moj tata kupio privatni avion. Tad sam shvatila da je tata izgubio kompas. I zato sam jako svesna šta veliko bogatstvo učini od ljudi. Kao dete živela sam u jednoj porodici, a tokom odrastanja shvatila sam da je ona postala sasvim nešto drugo", kaže Abigejl.

"Zapravo, imati avion je doista neobično. Da sam kraljica sveta, zabranila bih privatne avione jer vas oni udalje od stvarnosti. Ne morate da prolazite kroz aerodrom, ne morate da komunicirate sa drugim ljudima, ne morate biti strpljivi, niti osetiti bilo kakvu neprijatnost. A baš to su situacije koje nas podsećaju da smo ljudi. Otac je imao "boing 737" i smatram da je to stvarno suludo. Imao je kraljevski krevet s velikim dugim pojasom, kabina je imala i tuš. Sve to je smešno. Avion sam zaista koristila u nekoliko vanrednih situacija jer sam imala četvoro dece i bilo mi je lakše da tako putujem sa njima, ali sam u jednom trenutku rekla:'Sad je dosta. To je za sve nas loše i nepotrebno.'

Međutim, ona smatra da je velika količina novca "put u pakao" jer vas odaljava od ljudi.

"Nije mala stvar kad na aerodromu ne morate da čekate sa ostalim ljudima u redu i biti u njihovoj blizini. To stvara odmah predstavu da ste malo bolji od njih. U proteklih 40 godina sve je u američkoj kulturi pojačavalo to uverenje. Kažemo:“Preduzetnici su ljudi koji Ameriku čine velikom." Dakle postoje ljudi koji idu okolo sa značajnim bogatstvom, da su bolji ljudi jer 'Ameriku čine velikom'. A ja mislim da je najvažnije shvatiti da smo samo deo ljudske rase, kao i svi drugi i nema ništa u tom novcu da bi te on činio boljim od bilo koga drugoga. Ako to ne znate i imate novac, to je put u pakao, bez obzira koliko stvari imate oko sebe", kaže Abigejl.

Kaže da je pre 20 godina prestala da koristi privatni avion, kada je morala na sastanke na zapadnu pa na istočnu obalu Amerike.

"Čitavu noć sam letela sa kraja na kraj Amerike u tom džinovskom avionu i samo razmišljala o ugljen-dioksidu koji proizvodi, o svim tim stjuardesama i drugom pilotu kog smo morali da hitno organizujemo, razmišljala sam koliko sve to košta i pozlilo mi je. Usput, moji roditelji su mi se uvek smejali kad sam im govorila da je to strašno i što me užasavalo da su vremenom u svemu tome počeli da se osećaju vrlo prijatno."

Ipak kaže da su je roditelji naučili neke lekcije o novcu. Majka je, kako kaže Abigejl, imala mnogo ukusa i volela je lepe stvari na koje je trošila novac. Ali, takođe je znala da se otkači, obuče "ludački" i uživa u kupovini toaletnog papira koji bi pronašla na rasprodaji.

"To vam je tako. Mnogi bogataši često puta lutaju između različitih identiteta. Finansijski, život mojih roditelja je počeo da se menja od 80-ih. Tad sam već bila punoletna i gledala ih kako počinju da uživaju u blagostanju. Bili su u svojim 50-im godinama života i uživali su u svim blagodatima koje im je pružao novac. Teško je mnogim stvarima reći 'ne'. Pa kad je moj otac počeo imati sve veće probleme s alkoholom, nije bilo nikoga da mu to kaže. Niko ga na to nije htio upozoriti, reći mu – "moraš potražiti pomoć!", otkrila je porodični problem Abigejl.

Jako puno novca davala je u humanitarne svrhe, a kaže da su sume bile veće nego što su davali njeni roditelji zbog čega su joj jednom rekli da ih stavlja u neprijatan položaj.

Na pitanje s koliko novca ima, odgovorila je: "Gledajte, kad bih htela da budem milijarderka, mogla bih biti. To je toliko luda količina novca da je teško opisati. Ali ja ne želim biti milijarderka. Tajna je u tome da je jako lako zaraditi veliki novac ako počnete sa velikom količinom novca. Mnogi sebi pripisuju zasluge da su jako pametni i sposobni jer su zaradili veliki novac, ali prava istina je da to nije istina i da nisu ni toliko pametni, ni toliko sposobni", beskompromisno objašnjava fenomen bogatih Abigejl, koja kaže da je u poslednjih 30-ak godina donirala oko 70 miliona dolara.

"Ponosna sam na to. U poziciji sam da do smrti dajem novac", kaže Abigejl koja je počela da donira devedesetih, a priznaje da je u jednom trenutku došla na ideju da celo nasledstvo odmah donira, ali to nije učinila zbog velikog straha.

"Nisam mislila da ću moći da preživim. Bojala sam se da sam biljka iz staklenika i nisam znala hoću li moći da preživim bez novca koji mi je dao određenu sigurnost. Ali, to je bila i dobra odluka jer danas se taj novac i uvećao, pa mogu da dajem još više. Nije tačno da novac kvari ljude. Novac je moralno neutralan i on sam po sebi ne može da vas učini lošom osobom", rekla je ona.

Priznaje da obožava dobar ručak u dobrom restoranu, da voli da popije dobru bocu vina, voli da ima i lepi par cipela, pa će sebi da priušti i skupu torbicu, ali joj zato veliko imanje ili otmeno skijalište nisu izazov, niti je to zanima. "Ne treba mi ni privatni avion. Srećna sam što sebi mogu da priuštim stvari koje volim, a nisu previše skupe. I svesna sam da bi mnogim normalnim ljudima i moja dobra večera, i dobra boca vina bile zastrašujuće cifre i da sebi ne mogu takav trošak ni da zamisle. Tako da kod mnogih levičara takvo trošenje ne bi prošlo." Kako kaže, promenio se način i na koji je trošila novac nekad i kako ga troši sad.

"Ljudi poput mene mogu se odlučiti da krenu u dva različita smera. Jedan je onaj kojim ide Kim Kardašijan – da troši, i troši, i troši kako bi se videlo 'koliko je posebna' i želi da je svi zapaze. Ili da krenu putem kojim sam krenula ja i mnoge moje prijateljice. Nosila sam us..u odeću i nisam htela da tokom studija iko vidi da sam bogatašica", kaže pa nastavlja:

"Provela sam većinu 20-ih godina života na diplomskim i postdiplomskim studijama i tamo je bila sramota imati novac. Bilo mi je neugodno, nisam htela da iko zna ko sam i odakle dolazim. Takva su danas i moja deca. I njima pokušavam da dokažem da je novac moralno neutralan. Ne čini ih on lošim osobama. Ti si ono što jesi i najmanje je važno to što imaš. To te ne čini osobom. Niti dobrom, niti lošom. A naročito ne boljom od drugih."

Kaže da kad gleda druge koji su sami zaradili bogatstvo osjeća se inferiorno. "Stalno se preispitujem. Stalno sumnjam da li mi je Jel rekao 'da' zbog toga jer sam bila stvarno tako dobra ili im je bilo važno moje prezime? Nikad neću znati odgovor na to pitanje. Ali znam da sam mnogo vremena potrošila da bih se domogla postdiplomskih studija i da sam tamo puno učila. To mi je vratilo samopouzdanje i taj osećaj nesigurnosti je počeo da nestaje. Ali to je testiranje samog sebe – da ga date svetu i da vam on da povratnu informaciju je li vam to dopušteno. Znate, to je jako opasna igra."

Uprkos bogatstvu uspela se povezati sa ljudima koji pripadaju različitim klasama. Tu joj je pomoglo članstvo u ženskoj fondaciji Njujorka 1992. godine.

"Opisali su se kao međuklasni savez žena koje pomažu ženama – što zvuči vrlo konzervativno – ali bilo je to upravo to. I tu sam počela da stvaram čvrste odnose sa ljudima koji su bili sasvim različiti od mene. Sećam se jedne divne Korejanke koja je došla kod mene kući na sastanak. Naredni dan me nazvala i rekla – pa nisi mi ponudila ni čašu vode! To mi nikad nije palo na pamet. Da se oni koji dolaze u moj dom, u njemu osećaju užasno. I da moram da učinim dodatni napor da bi se tamo osećali prirodno. Nisam bila toga svesna sve dok mi to neko nije rekao. Onako kako se moj otac sve više okružio ljudima koji su mu samo povlađivali, tako sam se ja sve više okružila ženama koje su mi govorile šta ne valja. To je bilo presudno", priča filmska rediteljka, koja na pitanje kako veruje ljudima i kako prepozna one koji su zaista zainteresovani za nju, a ne za njen novac.

Kaže da se jako dobro istrenirala. "I za to sam razvila radare. Postoje ljudi kod kojih bukvalno, dok samnom razgovaraju, mogu da vide kako se u njihovim očima vrte dolari. Nema u tome ništa loše, jer vaš odnos prema novcu zavisi gde ste i kako odrastali, ali takve uvek držim na distanci. Ne mogu da pristanem na to da sam idiot, ali radije povremeno pristanem da budem obmanuta i platim tu cenu, nego da postanem osoba koja celi život provede u nepoverenju i sumnjama u druge ljude. Kad me prevare, sve to pripisujem stanarini koju plaćam zato što ne živim na Planeti Sumnji. Znate, pre nekoliko godina sproveli su u "Chronicle of Philanthropy" jednu studiju. Ljude koji su nasledili novac pitali su:"Koliko bi vam novca bilo potrebno da bi se osećali potpuno sigurno?" Svaki od njih, bez obzira na to što je imao, imenovao je broj koji je otprilike bio dvostruko veći od onoga što su nasledili. To je ono što trebate da znate o novcu, zar ne? Ako je novac vaše glavno merilo uspeha ili životnih vrednosti, onda srećno! To samo znači da vam nikad u životu neće biti dobro."

(Kurir.rs/Express.hr/Foto: Profimedia)

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...