Bila je sredina aprila 2017. godine kada je ovaj profesor geologije, inače iskusni ronilac, skočio u tople vode kod Majorke na rutinsko ronjenje. Grasija je provodio dosta vremena pod vodom i uživao u istraživanju kompleksnog sistema podvodnih pećina.
"Majorka je lepša pod zemljom nego na površini", ispričao je.
Pridružio mu se Giljem Maskaro s kojim je hteo da istraži Sa Piketu, pećinu s brojnim prostorijama udaljenim oko kilometar od ulaza. Trebalo im je sat vremena da dođu do tih komora. Grasija se bacio na prikupljanje uzoraka stena, a Maskaro je krenuo da istražuje obližnju komoru. Problemi su nastali tek kad su se uputili prema izlazu, a jedan sudbonosni susret pokrenuo je neočekivani lanac događaja.
Grasija i Maskaro su se sreli na jednom raskršću prolaza i podigli prašinu s dna pećine. Zbog toga nisu mogli da vide gde se nalaze i kuda idu. Tada su otkrili i da je njihovo uže za vođenje puklo ili je jednostavno palo u mulj na dnu.
"Uže ostavljamo kada ulazimo u špilju i onda možemo da ga pratimo kad se vraćamo. Pretpostavljamo da su neke stene pale na uže, a mi smo izgubili sat vremena, bezuspešno pokušavajući da napipamo gde se ono nalazi", priseća se on.
Već tada su bili u životnoj opasnosti zato što su potrošili kiseonik iz glavnih boca kao i većinu onih za hitne situacije. Na svu sreću, Grasija se setio da su neki ronioci pričali o džepovima vazduha u jednoj od obližnjih komora. Tamo su raspravljali o preostalim mogućnostima. Obojica su bili svesni da imaju kiseonika za izlazak jedne osobe i odluka je pala da Giljem ide.
"Mršaviji je od mene i treba mu manje kiseonika za disanje. Ja sam bio iskusniji u disanju vazduha pećine koji ima znatno više nivoa ugljen-dioksida. Nije hteo da me napusti, ali obojica smo bili svesni da nam je to jedina šansa", priseća se Grasija.
Njih dvojica su isplanirali rutu kojom bi Giljem trebalo da izroni iz pećine, ali ni to nije bilo potpuno sigurno. Grasija je to uporedio s vožnjom kroz gustu maglu gde možete samo da naslutite gde se nalaze ivice puta.
Kada je Maskaro otišao, Grasija je skinuo većinu opreme i bacio se na istraživanje špilje gde se nalazio. Imao je nekih 12 metara do vrha i shvatio je da se na površini nalazi i pitka voda. U međuvremenu su mu se ispraznile dve svetiljke, a i treća je bila pri kraju. Morao je da čeka spas u mraku. Ništa drugo mu nije preostalo. Prvih sedam ili osam sati imao je nadu da će uskoro neko doći, ali kako je vreme odmicalo počeo je da se brine da se i Giljem izgubio i umro. Počeo je da gubi nadu i razmišljao je o svojoj deci, ćerki i sinu.
"Razmišljao sam šta će biti s njima. Razmišljao sam kako su premladi da izgube oca", ispričao je on. Tada je počeo da oseća probleme s disanjem zbog viška ugljen-dioksida zbog čega je imao konstantnu glavobolju. Počeo je i da halucinira.
"Imao sam osećaj da vidim svetla u jezeru i da čujem mehuriće vazduha. Kad sam se okrenuo nije bilo ničega. Čuo sam i neke zvukove s vrha pa sam pomislio da buše pećinu s površine i tako pokušavaju da dođu do mene." Spasa nije bilo i tada je Grasija upao u najtežu depresiju svog boravka u mraku.
Shvatio je da njegova poslednja svetiljka neće još dugo izdržati i da neće moći da pije vodu u mraku. Uzeo je nož iz svoje opreme da mu se nađe pri ruci ako će morati da odluči o svojoj smrti. Nedugo posle toga dočekao ga je spas.
"Video sam svetlost kako se pojačava, ali mislio sam da opet haluciniram. Kad sam video da izranja glava ronioca, skočio sam i zagrlio ga", rekao je.
Dočekao je spas. Kasnije su mu ispričali da je Maskaro uspeo da pozove službe spasavanja, ali nisu mogli da uđu u pećinu zato što je vidljivost bila nikakva. Pokušali su da buše kroz plafon, ali ni to nije bilo uspešno. Uspeli su da uđu u pećinu tek posle 24 sata kad se prašina spustila na pod. Iz pećine je Grasija izronio u ponedeljak, 17. aprila 2017. godine, šezdesetak sati posle ulaska.
Kurir.rs/Express.hr Foto: Youtube/Printscreen
NE PROPUSTITE
