Ona je živela u mraku, u sobi tri sa tri, privezana za nošu ili u kolevci i nikada nije videla ništa osim dva komada nameštaja i drvene palice sa kojom ju je otac tukao. Govor je bio zabranjen, a hranila se mekanom hranom.
Godine 1970. sasvim slučajno, jer je pratila slepu majku po socijalnu pomoć, otkrivena je devojčica za koju su mislili da je autistična, mentalno retardirana i da ima najviše sedam godina. Ispostavilo se da ima 13, a slučaj je preuzela socijalna služba i policija.
Džini, s obzirom da njen otac nije podnosio buku, nije bila izložena govoru. Znala je desetak reči koje je naučila od majke, kojoj je bilo dozvoljeno da samo jednom dnevno uđe u sobičak u kojem je devojčica provela čitavu deceniju.
U istoriji Amerike nije bio zabeležen tako radikalan slučaj izolacije kao što je to kod Džini, piše Vintage News.
Majka devojčice je bila povučena žena koja se bojala supruga, s obzirom da ju je toliko tukao da je gubila vid. Otac nije hteo decu, i dvoje je umrlo pod nerazjašnjenim okolnostima. Preživeli su samo Džini i jedan njen stariji brat. Ali, ona se malo sporije razvijala, pa je otac zaključio da je mentalno oštećena i devojčicu je sa samo 20 meseci stavio u sobu.
Brat, koji je kasnije pobegao od kuće, atmosferu je opisao kao koncentracioni logor gde je otac išao s puškom i reagovao na svaki zvuk. Ali barem je mogao da ide u školu, dok je sestra dane provodila u jednoj pozi zbog koje joj se telo loše razvilo. Bila je neuhranjena, jer su je hranili samo kašicama, meko kuvanim jajima i vodom. Nije mogla da guta tvrdu hranu niti da žvaće. Devojčica je teško hodala, a ruke je držala ispred sebe poput zeca. Dok je porodica spavala u dnevnoj sobi, mala spavaća soba bila je tamnica za Džini, a druga hram očevoj pokojnoj majci, Džininoj baki.
Ponekad bi zaboravili da je odvežu, pa bi provela noć privezana za nošu. Otac je pustio nokte kako bi mogao da je grebe kada počne da ispušta zvuke, pa bi na nju režao i lajao poput psa.
Soba je uvek morala da bude u potpunom mraku, pa se njene oči nikada nisu navikle na svetlost i imala je problema da vidi dalje od tri metra.
Otac je navodno obećao da će ako Džini doživi 12. godinu da je otkrije, ali je to prekršio. Devojčica je slučajno otkrivena, jedan jedini put kada je izašla. On nije mogao da se nosi s medijima i policijom i izvršio je samoubistvo puškom. Sinu je napisao "budi dobar dečak", a u drugom je pismu pisalo "svet nikada neće razumeti".
Džini je imala 27 kilograma, nije reagovala na promene temperature, imala je dva reda zuba, udubljen abdomen, krhke kosti, debele ožiljke od vezivanja i masnice, nedovoljno razvijena rebra i nepostojeću motoriku. Iako je savladala nešto malo jezika i društvenih normi, nije postala socijalizovana osoba. Tim kome je poverena shvatio je da su jedine fraze koje zna "ne, nemoj više" i "dosta", verovatno upućene ocu koji ju je mlatio. Vokabular joj se nikada nije proširio sa osnovnih 20 reči, uprkos trudu i radu doktora i psihologa.
Neki lekari su bili uvereni da je mentalno zaostala od rođenja. Imala je neartikulisane izlive besa, nije reagovala na obraćanje ili podražaje, često je urlala bez razloga ili skidala odeću. Nikada nije plakala, a nije prepoznavala ni izraze lica. Nije volela ni da je majka dodiruje.
Kasnije se malo popravila. U bolnici je, posle nekog vremena, počela da pokazuje sreću kada bi je neko posetio. Naučila je da se smeši i čak i da igra. Bila je fascinirana klavirom i klasičnom muzikom. Posle nekog vremena čak je uspela da prihvati zagrljaj i da ga uzvrati. Kada je napunila 18 godina majka, protiv koje je odbačena tužba, s obzirom da nije mogla da je zaštiti zbog svog invaliditeta, tražila je da zajedno žive u staroj kući. Džini to nije dobro podnela.
Danas živi u državnom domu na tajnoj lokaciji.
(Kurir.rs/express.hr, Foto: Profimedia)
NE PROPUSTITE
