Edin voli da putuje, da upoznaje nove zemlje, njihove narode, kulture... Ovaj svetski putnik je obišao 120 zemalja i nema nameru da se na tome zaustavi. Želja mu je da obiđe sve države za na svetu, pa stalno planira nove avanture.
Sve njegove priče o putovanjima odišu posebnim osećajem i toplinom, a svako ko ih jednom pročita, osetiće kao da je upravo na mestu koje je Edin posetio. Sa svojih proputovanja se uvek vraća i sa velikim brojem fotografija koje čitavoj priči daju poseban pečat.
Tokom poslednjeg putovanja bio je u Africi, a obišao je Somaliju, Džibuti, Eritreju, Sudan i Južni Sudan. O tome je ekskluzivno govorio za Kurir.rs.
"Eritreja je jako zatvorena ali bezbedna i uredna zemlja koja je do pre samo godinu dana bila potpuno izolovana od ostatka sveta. Tek nakon Mirovnog sporazuma sa Etiopijom, ova država je u izvesnoj meri otvorila svoje granice i olakšala izdavanje turističkih viza, te su neke svetske aviokompanije počele da saobraćaju prema njoj.
Što se tiče Somalije, Sudana i Južnog Sudana, čitao sam i čuo sam jako mnogo informacija da su to nebezbedne zemlje zbog stalnih etničkih i teritorijalnih sukoba, ali sam se ipak odlučio da ih posetim, jer nastojim da obiđem što više zemalja, a na tom putu mi se našao i Džibuti koji je za razliku od tri pomenute zemlje jako bezbedna država, ali bez ikakvih interesantnih sadržaja, a uz to sa jako arogantnim i negostoljubivim ljudima.
Tokom pet dana boravka došao sam do zaključka da je razlog tome što se tamo nalaze brojne vojne baze sa velikim brojem stranih vojnika, koji imaju velike plate, od kojih ta zemlja i njeni stanovnici ubiraju velike prihode i korist, te i na strance gledaju kao na nekog koga je moguće dobro opelješiti", kaže on.
U državama koje je posetio, obišao je brojna zanimljiva mesta i znamenitosti, koja su na njega ostavila snažan utistak. U Somaliji je boravio devet dana i za to vreme je uspeo da poseti one znamenitosti i gradove za koje je smatrao da je najvrednije obići.
"Treba znati da Somalija nema mnogo turističkih znamenitosti, jer je sva jednobrazna, te sam se prilikom odabira služio malo podacima sa interneta, a malo i podacima koje sam dobio od lokalaca.
Prvi grad koji sam obišao je glavni grad Mogadišu koji važi za jako nebezbedan i opasan grad, pogotovo za strance koji rade u mirovnim misijama i pri ambasadama. Grad kao grad nema nikakvih sadržaja niti znamenitosti, te sam nakon kraćeg zadržavanja otišao pravac za Hargesu. To je grad na severu Somalije. Hargesa je poznata po tome da je glavni grad nepriznate države Somalilend.
Stanovnici Somalilenda su pokušali da ostvare svoje pretenzije na nezavisnost od ostatka Somalije u krvavom ratu koji se desio prije tačno 27 godina, i na tim prostorima napravljena je republika koju niko na svetu ne priznaje, te je Somalilend i dan-danas zvanično deo Somalije.
Stanovnici Somalilenda sa nevažećim dokumentima Somalilenda ne mogu izaći nigde iz svoje države, i oni faktički žive u otvorenom zatvoru. Međutim, ono što je jako interesantno jeste to da je ova nepriznata regija Somalije jako bezbedna, zato što je u njoj formirana potpuno druga vlast koja nema nikakve veze sa zvaničnim Mogadišom.
U Hargesi je najčuveniji Kamel market koji obavezno treba posetiti, a na samo 45 kilometara od Hargese nalazi se najčuvenije istorijsko nalazište koje je staro između 5 i 11 vekova. Laas Gel je jedini lokalitet u Somaliji koji vredi posetiti, a da se razlikuje od ostatka Somalije.
Da bi se izašlo iz Hargese i otišlo u Laas Gel i prema Berberi, potrebno je izvaditi specijalnu propusnicu u policiji budući da bez nje nije dozvoljeno kretanje po teritoriji Somalilenda. Ukoliko se zaputite bilo gde van Hargese, a pri tom vas na kontrolnom punktu zaustavi policija i traži propusnicu, te ukoliko nemate istu pri sebi, bićete vraćeni u Hargesu.
Od Laas Gela sam zatim nastavio prema Berberi, primorskom gradu ribara, tipičnom arapskom gradu koji je i dan-danas nakon 27 godina od rata uništen i u ruševinama. Vlada Somalilenda niti stanovnici ove nepriznate države nisu bili u stanju da bilo šta obnove ili poprave, jer se živi jako siromašno i stanovništvo nema dovoljno sredstava za svoje potrebe, a kamoli za gradnju ili obnavljanje", rekao je on.
Potom je na red došao Sudan, država za koju Edin kaže da u njoj praktično ne postoji ništa što se može videti ili obići.
"Od same Jube koja je jako opasna, te ostatka teritorije Južnog Sudana koji je do pre deset godina buktao u ratu sa oružanim snagama Sudana, u Južnom Sudanu se kao i u Džibutiju nema šta videti. Što se tiče Sudana, ja sam prilikom dolaska sleteo u Kartum za koji sam pred sam dolazak čuo da je jako opasan i nebezbedan grad.
Kartum, zajedno sa prigradskim naseljima, ima oko 8 i po miliona stanovnika. U ovom gradu treba biti jako pažljiv i oprezan na svakom koraku i ne nositi vredne stvari ili mnogo novca sa sobom prilikom plaćanja, jer vrlo lako možete biti napadnuti. Što se tiče smeštaja, nikako ne treba odlaziti u jeftine hotele, jer ćete vrlo lako ostati bez vrednih stvari koje ostavite u svojoj sobi, i to ne zbog osoblja hotela već zato što raznorazni kriminalci ulaze u sobe kroz hotelske terase ili prozore.
Najbolje je uzeti neki skuplji hotel u kojem postoji obezbeđenje, tako da ćete i vi, a i vaše stvari biti bezbedni. Ja nisam uradio niti jedno niti drugo, nego sam sasvim slučajno u jednoj agenciji upoznao Ahmeda Sudana koji je studirao i živeo u Jugoslaviji, tačnije u Ljubljani i koji tečno govori naš jezik.
Ahmed mi je preporučio svog prijatelja koji iznajmljuje stan, Muhameda koji strancima izdaje stan za 20 dolara po danu. Kada sam upoznao Muhameda i otišao u njegov stan, bio sam u šoku kada sam video koliko na stambenoj zgradi i ulaznim vratima ima gvozdenih rešetaka na vratima i prozorima.
Muhamed mi je skrenuo pažnju da prilikom izlaska okrenem ključ u bravi tri puta kako neko ne bi uspeo da lako obije bravu. Zaista sam imao tu sreću što sam upoznao Ahmeda i Muhameda jer su mi mnogo pomogli dajući mi informacije o tome gde mogu da se krećem bezbedno i šta da posetim tokom boravka u Sudanu.
Ahmed je bio presrećan što je imao priliku da posle mnogo godina sretne nekog ko dolazi iz bivše SFRJ, jer dok je studirao u Ljubljani, upoznao je Slovenku u koju se zaljubio, a potom i oženio s njom, a iz tog braka ima jednog sina koji živi u Sloveniji.
On mi je preporučio da u Kartumu posetim čuveni Suk (arapska reč za market), potom nacionalni muzej i nešto najlepše što se može videti u Kartumu – ušće belog i plavog Nila odakle se formira jedan jedinstveni tok reke koji nastavlja svoj put do Sredozemnog mora. Kada sam sve ovo obišao, otišao sam iz Kartuma za Meroz (Meroe), gde sam posetio čuvene Nubijske piramide.
Meroz piramide se nalaze na samo 230km od Kartuma i do njih sam stigao lokalnim autobusom, prilično novim, kineske proizvodnje koji je jako dobro zakamufliran, sa debelim zavesama, a klima je unutra bila veoma prijatno podešena kako ne bi mnogo odudarala od spoljašnje temperature koja je u Sudanu jako visoka.
Jako je zanimljivo i to što se na osnovu ovih piramida može videti koliko je davno u prošlosti život u Africi bio vezan za reku Nil, jer sve što je građeno nalazilo se najviše na 2 km udaljenosti od samog Nila. Osim piramida u Meroz, u Sudanu se nalazi još jedan lokalitet Nubijskih piramida u Jabal Barkalu (Džabal Barkal)", navodi on.
Putovanje ga je odvelo i u Eritreju, koju neki zovu afrička Severna Koreja, dok je drugi zovu afrička Italija.
"I jedno i drugo ima smisla. Afrička Koreja zbog toga što je jako zatvorena, a njeni stanovnici nemaju slobodu kretanja po samoj državi, sistem je jednopartijski, a stanovnici Eritreje se paranoično plaše jedni od drugih, jer se nikad ne zna ko među njima radi za 'national security'.
S druge strane, i nadimak afrička Italija ima mnogo više smisla, zato što je Eritreja bila 50 godina italijanska kolonija, a za vreme vladavine fašističke Italije i Benita Musolinija, Eritreja je doživela ekonomski i kulturni procvat, što se i dan-danas može videti.
Grade se iz fondova fašističke Italije kulturni i verski objekti, i to za sve verske zajednice, kako se niko ne bi osećao manjinom, te brojni bioskopi i pozorišta, od kojih su i danas najpoznatiji Cinema Imperio, te Cinema Roma, u kojoj se i danas pravi najbolji, a ujedno i najjeftiniji makijato na svetu, u šta sam se i sam uverio.
Osim ispijanja makijata, u Eritreji je i dan-danas jako popularno jesti paste, pice i špagete. Treba istaći da je epitet afrička Italija ustaljen svuda u svetu za sve one koji su nešto čuli o Eritreji, dok se za ovaj drugi epitet koji se vezuje za sličnost sa Severnom Korejom ustalio među lokalnim stanovništvom, a taj izraz ćete čuti samo od nekog ko ima veliko poverenje u vas, te će vam tu tajnu odati uz ispijanje makijata, pod uslovom da nema nikog za susednim stolovima, kako se ne bi našao u grdnoj neprilici.
Život u Eritreji je jako težak i ljudi žive na ivici egzistencije. Navešću samo jedan primer: mnogi stanovnici ovde vodu za piće kupuju na crno. U Eritreji je velika nestašica vode i električne energije, jer nemaju prirodnih resursa za samostalnu proizvodnju. Mnogi stanovnici nemaju finansijskih sredstava da kupe rezervoar vode koji se prodaje na crno za oko 60 evra po metru kubnom.
Ukoliko ste privilegovani, pa isto možete kupiti legalnim putem, ista količina vode košta nešto manje od dva evra. Ovde moram skrenuti pažnju da ovo nije samo voda za piće već za široku potrošnju, što znači da jednoj porodici, ukoliko nije štedljiva u korišćenju vode, treba i do 200 evra na mesečnom nivou samo za snabdevanje vodom, što je za prilike u Eritreji jako skupo jer su plate između 30 i 100 evra.
Takođe moram naglasiti da u Eritreji ne postoje marketi i prodavnice gde se može kupiti bilo kakav proizvod već se sami muče kao da žive sto godina unazad. Iako je Eritreja doživela procvat za vreme fašističke Italije, u poslednjih 30 godina ona je unazađena za najmanje sto godina, jer se njeni stanovnici trude da proizvode nameštaj i ostale potrepštine za život najprimitivnijim alatom, u najprimitivnijim radionicama.
I pored toga što u svom pasošu imate eritrejsku vizu koja važi mesec dana, to ne znači da se u Eritreji možete kretati slobodno. Jedan je veliki apsurd da viza za Eritreju važi samo za Asmaru, dok vam za svaki sledeći grad treba specijalna dozvola koja se vadi u ministarstvu turizma, pri čemu morate jasno naglasiti koliko dana želite da obiđete neki grad van Asmare.
Ja sam konkretno izvadio dozvole za Masavu, grad na obali Crvenog mora, te Keren, grad na stotinak kilometara severno od Asmare. Na kontrolnim punktovima će vam policajci tražiti dozvolu na uvid, te vas nakon toga puštaju da dalje nastavite putovanje.
Kada se stigne u neki grad van Asmare, pravo sa autobuske stanice morate otići u policijsku stanicu da i njima pokažete svoju propusnicu na uvid, jer ukoliko nemate istu, a uspeli ste proći sve kontrolne punktove bez problema, u hotelu vas neće primiti i bićete prijavljeni lokalnoj policiji, što u krajnjem znači da se morate odmah vratiti u Asmaru", kaže naš sagovornik.
U pomenutim afričkim državama, narodi žive jako teško. Stopa siromaštva je veoma visoka, dok je u nekim zemljama stopa kriminala niža nego što se na prvu loptu pretpostavlja.
"Premda su države poput Sudana, Južnog Sudana i Somalije poznate kao izuzetno rizične zbog visokog procenta kriminala i siromaštva, bilo je za očekivati da se desi neka neprijatnost. Međutim, moram da kažem da ja nisam imao takvih predrasuda i da sam, naprotiv, bio izuzetno lepo dočekan i ugošćen od strane lokalaca koje sam tamo sreo ili upoznao.
Ono što sam posebno primetio tokom boravka u Džibutiju, a što nije svojstveno niti jednoj od pomenutih država u kojima sam bio, jeste to da je narod veoma pohlepan. To važi za sve slojeve stanovništva – od običnih trgovaca, prodavaca, vlasnika restorana, taksista itd.
Razlog tome je što se u Džibutiju nalazi veliki broj vojnih baza u kojima postoji veliki broj stranih vojnika u mirovnim misijama, a koji imaju izuzetno dobre plate, što lokalno stanovništvo koristi kako bi svoje proizvode prodavalo desetostruko.
Isto tako se ponašaju i prema turistima, a posebno mi je zapalo za oko i to da u Džibuti dolazi veoma mali broj turista, verovatno upravo iz pomenutog razloga. Tokom leta prema ovoj državi, kao i u povratku, u avionu koji može da primi 300 putnika, nije bilo više od 20-30 ljudi.
Eritreja, i pored toga što je neki njeni stanovnici zovu afričkom Severnom Korejom, jeste izuzetno uređena zemlja sa veoma niskom stopom kriminala. Ono što je karakteristično za narod u Eritreji jeste da se ne sme govoriti o politici ni o vlasti u bilo kom kontekstu, niti afirmativno niti kritički.
Čak i u razgovorima sa turistima, ukoliko bi neko od lokalaca bio ulovljen da govori o politici, mogao bi da ima velikih problema. Ono što je još karakteristično za Eritreju jeste da narod živi veoma mukotrpno", navodi on.
Edin ističe da se ni u jednoj zemlji ne živi dobro, ali da mora priznati da se veoma prijatno osećao u Eritreji i Sudanu. Na svom putovanju je imao priliku da proba brojna ukusna lokalna jela, a evo šta kaže o hrani koju tamošnji narodi svakodnevno konzumiraju.
"Kada je reč o hrani, mogu slobodno da kažem da u ovim zemljama mesa ima u izobilju. Najviše se jede kamilje, ovčije i jareće meso. U Sudanu i Somaliji, zbog dominatno arapskog stanovništva, najviše se jedu arapska jela, takođe od mesa. U Eritreji, zbog uticaja koji su Italijani vršili u vreme kolonizacije, mogu se naći i neka evropska jela.
Mada se i tu najviše konzumiraju jela od mesa. Ono što je apsurd i što je nezamislivo, jeste da je pica skuplja od jednog bogatog mesnog obroka, te sam često čuo lokalno stanovništvo kako bi rado pojeli jednu picu, ali nemaju dovoljno novca da to sebi priušte. Generalno, hrana je dobra i jeftina za naše prilike", kaže Edin.
Ovo putovanje je ispunilo sva njegova očekivanja i to najboljem mogućem svetlu.
"Iznenadilo me je to što sam se mnogo lakše i bezbednije kretao nego što sam to očekivao uočio polaska, budući da se radi o zemljama koje u svetu slove za jako opasne, posebno za bele ljude koje lokalci često etiketiraju kao 'pokretne dolare', zbog toga što ih kriminalne grupe često otimaju kao taoce i potom traže ogroman novac za njihovo puštanje", dodaje on.
Tokom boravka u Africi imao je priliku da sretne i upozna zanimljive ljude. Izašli su mu u susret i svojim savetima pomogli da se bezbednije kreće.
"U Sudanu sam sasvim slučajno upoznao čoveka koji je studirao i živio u bivšoj SFRJ, Ahmeda Sudanija. On mi je bio od velike pomoći i dao mi je uputstva kako da najlakše stignem do Nubijskih piramida, kao i o tome gde se mogu bezbedno kretati. Vrlo tečno je govorio naš jezik i bio je presrećan što je posle toliko godina sreo nekog iz Jugoslavije.
U Eritreji je bio jedan sjajan lik, Filemon. On mi je dao instrukcije kako da izvadim dozvole kako bih posetio neke kulturne znamenitosti u Eritreji, a sa njim sam više puta išao na čuvenu afričku picu i na makijato", navodi naš sagovornik.
Edin ističe da bi rado vratio u Eritreju i Sudan, ali ne i u ostale zemlje koje je ovom prilikom posetio, a evo i zašto.
"Što se tiče Džibutija, Somalije i Južnog Sudana, neće me previše drmati nostalgija, budući da u tim zemljama nema gotovo nikakvih kulturno-istorijskih znamenitosti. Moram napomenuti da je Eritreja, iako teritorijalno mala, bogata različitostima zbog mešanja naroda i kultura jer imate osećaj kao da se nalazite u trima različitim državama", zaključuje on.
Kurir.rs/A.Tašković
Foto: Edin Krnić/Privatna arhiva
NE PROPUSTITE
