Najnovije vesti

NAJVEĆA TAJNA KREMLJA! Putinov režim puca: Postoji 5 interesnih grupa, a među njima se VODI RAT ZA MOĆ I BOGATSTVO!
Foto: AP Alexei Druzhinin

PREDSEDNIK RUSIJE ne drži sve konce u rukama

NAJVEĆA TAJNA KREMLJA! Putinov režim puca: Postoji 5 interesnih grupa, a među njima se VODI RAT ZA MOĆ I BOGATSTVO!

Planeta

Iz daljine, ruska elita deluje konsolidovana pod ruskim predsednikom Vladimirom Putinom, ali je stvarna slika drugačija. Ruska elita je ekstremno podeljena i puna sukoba, ne samo za uticaj i bogatstvo već i ideologiju.

Pandemija korona virusa otkrila je istinu o ruskoj vladi. Predsednik Vladimir Putin sve više se udaljava od rutinskih poslova upravljanja i prebacuje ovlašćenja za većinu problema, zaključak je izveštaja o ruskoj vladi objavljenog na sajtu istraživačkog centra Karnegi u Moskvi.

Ukidanjem ograničenja na predsednički mandat u ruskom Ustavu Putinu će teoretski omogućiti da ostane u fotelji do 2036, međutim izmenom najvažnijeg dokumenta države i promenama u redovima vlade ruski predsednik nije samo izbacio svoju elitu iz ravnoteže – njegovi napori ukazuju da on gradi novi politički režim koji će biti daleko konzervativniji, ideološki više obojen i više anti-zapadni, navodi Karnegi.

Ali ne ide sve po planu. Izmenu ruskog političkog sistema komplikuju kolaps globalnih cena nafte i pandemija korona virusa. Te krize zahtevaju dobro planirane kolektivne napore ruske vlade, nažalost stvarnost je da se Putin sve više distancira i prebacuje ovlašćenja na svoje podređene.

foto: Profimedia

A njegov tim je daleko od ujedinjenog, navodi se u izveštaju u kojem se podelom na pet različitih elitnih grupa objašnjavaju način funkcionisanja Putinovog režima i rastući unutrašnji sukobi.

Od prve faze Putinovog mandata ranih 2000-tih, kada je dominirala borba za moć između ostataka uskog kruga Borisa Jeljcina, “familije”, i Putinovog klana iz rodnog Sankt Peterbuga, do formiranja nove elite poslednjih godina, nezvanične alijanse vodećih figura represije i konzervativnih ideologa režima, koji dele uverenje da se izazovima treba nositi strožijim i konzervativnijim metodama.

Dve uobičajene zablude su doboko ukorenjene, navodi Karnegi. Prva je da Putin sve velike odluke donosi sam i da se ništa važno ne rešava bez njega. Druga je da ga njegovi moćni prijatelji stalno pritiskaju i da rukovode mnogim važnim odlukama.

Ništa od toga nije istina, zaključuje Karnegi, koji je u izveštaju opisao pet najvažnijih vrsta elite koja okružuje Putina, klasifikujući ih u smislu njihove funkcije u trenutnom političkom sistemu. Ovi odnosi i sukobi će oblikovati putanju Rusije u sledećih nekoliko godina, sve do sledeće velike raskrsnice – kraja Putinovog četvrtog predsedničkog mandata 2024.

PUTINOVO JEZGRO

Ovaj tim je u svakodnevnom kontaktu sa predsednikom lično. Dugogodišnji prijatelji i saradnici koji su služili zajedno sa Putinom od početka 2000-tih postepeno su zamenjeni mlađim, tehnokratskim igračima. Mnogi od njih su proveli svoje karijere u Kremlju i nisu radili na nijednom drugom mestu.

Funkcije predsednikovog jezgra su prilično uske. Oni prave predsednikov raspored i bave se protokolarnim poslovima i obezbeđenjem, organizuju i pripremaju njegove sastanke. Među njima su Dmitrij Kočnev, direktor Federalne službe obezbeđenja, Aleksej Rubežnoj, direktor Predsedničke službe obezbeđenja, Anton Vajno, šef Predsedničke administracije i Dmitrij Peskov, portparol Kremlja.

Ova grupa obezbeđuje sve što treba kako bi predsednik mogao da obavlja svoj posao, ali i psihološki komfor, što je jednako važna dimenzija jer to stvara inicijative da se Putinu daju informacije u skladu sa njegovim pogledom na svet i koje mu neće pokvariti raspoloženje.

foto: EPA-EFE/SHAMIL ZHUMATOV / POOL

Tako je, na primer, u junu prošle godine uhapšen nezavisni novinar Ivan Golunov i lažno optužen za posedovanje droge, što je izazvalo javne proteste koji su zasenili Međunarodni ekonomski forum u Sankt Peterburgu, jedno od Putinovih omiljenih dešavanja. Golunov je na kraju pušten jer su zvaničnici predsednikove administracije, u želji da zaštite Putina od ovog spora, pritisnuli Ministarstvo unutrašnjih poslova da oslobode novinara.

Putinovo osoblje izveštava o postignućima a ne problemima, ukazuje Karnegi.

Predsednik Rusije je poslednjih godina sve tajnovitiji i udaljava se od javnih političara, a približava svom jezgru. Malo je njegovih pripadnika koji su javne figure, sa izuzetkom portparola Peskova. Ipak, oni su često bolje informisani o budućim političkim odlukama od mnogih Putinovih starih prijatelja. Tako je, na primer, Putinov pisac govora Dmitrij Kalimulin znao za ustavne reforme sredinom januara, dok je tadašnji premijer Dmitrij Medvedev bio potpuno iznenađen.

Putinovo jezgro, vršeći operativnu ulogu, takođe preuzima odgovornost nad političkim procesima. Većina članova predsednikovog tima zna svoje mesto i teže da budu tihi, poslušni i požrtvovani za šta su često bogato nagrađeni, navodi Karnegi, ukazujući na primer dva bivša telohranitelja, Alekseja Đumina i Dmitrija Mironova, koji su sada guvereneri Tjumenja i Jaroslavlja, dok je treći, Jevgenij Ziničev, sada ministar za vanredne situacije.

PUTINOVI PRIJATELJI I SARADNICI

Dugogodišnji saradnici i lični prijatelji predsednika, iz godina dok Putin još nije preuzeo vlast, često se predstavljaju kao unutrašnje jezgro režima. Naširoko se veruje da te figure u stvari vode zemlje. Karnegi ukazuje da takva percepcija pogrešna.

foto: EPA / ALEXEI DRUZHININ / KREMLIN POOL

Među članovima ove grupe nalaze se Putinove bivše kolege iz njegovih dana u KGB-u, sparing partneri za džudo, poslovni partneri koji su pomogli u uspostavljanju “Ozero dača” kooperative i oni sa kojima je radio dok je bio gradonačelnik Sankt Peterburga. Danas se oni mogu podeliti na tri veoma različite kategorije – državni oligarsi, državni menadžeri i privatni biznismeni.

DRŽAVNI OLIGARSI

To su pojedinci koji su 2000-tih preuzeli kontrolu nad velikom državnom imovinom dok je Putin konsolidovao moć. Oni su mu pomogli da izgradi rusku “vertikalu moći” i da se izbori sa oligarsima iz Jeljcinove ere. Do kraja su i sami postali oligarsi, iako operišu u saradnji sa ruskom državom. Tu spadaju Igor Sečin (Rosnjeft), Sergej Čemezov (Rostek), Aleksej Miler (Gasprom), German Gref (Sberbanka), Nikolaj Tokarev (Transnjeft) i Anatolij Čubajs (Rusnano).

Iako se oni uvelike oslanjaju na državu, nisu nužno konzervativni. Zbog svojih velikih političkih interesa oni priželjkuju lakše odnose sa Zapadom i ukidanje sankcija. Paradoksalno, Putinovi oligarsi sve više igraju ulogu liberala u sistemu, koji ne žele da Rusija ode u konzervativnom, izolacionom pravcu.

foto: AP

Svaki od oligarha je dobio u zadatak specifičan nacionalni cilj. Na primer, Mileru je poverena kontrola i razvoj strateških izvoznih rezervi gasa, Čubajsu da kreira inovativne tehnologije i da ih razvije komercijalno. Mnogi od Putinovih starih prijatelja i saradnika sada nose manju političku težinu jer je predsedniku lakše da radi sa “implementatorima” i “majstorima svih zanata”, koji imaju malo ličnih ambicija ili korporativnih odgovornosti. Putin generalno preferira službu i požrtvovanje spram zahteva za pomoć. Štaviše, navodi Karnegi, on je počeo da veruje da njegova istorijska i geopolitička misija imaju prednost nad ličnim odnosima.

Primer je Igor Sečin, koji je ranih 2000-tih predvideo uništenje tadašnje većinski privatne naftne kompanije “Jukos” Mihaila Hodorkovskog. Njegova zvezda je postepeno izbledela, a odnosi sa Putinom se postali hladniji. Početkom ove godine je navodno iznervirao predsednika zbog katastrofalnog saveta da se povuče iz ugovora OPEK-a.

Pandemija korona virusa je sa jedne strane donela pretnju po same živote državnih oligarha, ali sa druge priliku da dobro zarade. Čemezov je tako nedavno pozvao regionalne lidere da nabave “Rostekove” nadzorne sisteme za prepoznavanje lica. Među “Rostekovim” podružnicama su proizvođači respiratora, dok je druga njihova kompanija, “Roshimzaščita”, jedini snabdevač maski, rukavica i druge opreme za zdravstvene ustanove u zemlji.

DRŽAVNI MENADŽERI

Druga grupa bliskih Putinovih prijatelja dugo je služila na funkcijama starijih zvaničnika, iako niko od njih nije ostao u kabinetu nakon čistki u januaru. Najznačajniji među njima su Dmitrij Medvedev, Dmitrij Kozak, bivši ministar odbrane i specijalni predstavnik predsednika za okolinu i transport Sergej Ivanov, te dugogodišnji Putinov poverenik Aleksej Kudrin. Oni su rotirali kroz razne funkcije na kojima su imali blizak pristup predsedniku.

Skoro svoj četvorici je u poslednje vreme opao uticaj, jer se Putin sada više oslanja na mlađe, sveže figure na glavnim foteljama. Medvedev, nekad predsednik i premijer Rusije, sada je zamenik predsednika Bezbednosnog saveta, na čijem je čelu Putin. Samo je Kozak, koji je radio sa Putinom u Sankt Peterburgu dok je ovaj bio gradonačelnik, zadržao neke konce u svojim rukama i trenutno je zadužen za odnose s Ukrajinom i Belorusijom.

Putinu je sve teže da ih promoviše – plafon je već dosegnut i sada su postali breme, zaključuje Karnegi.

PRIVATNI BIZNISMENI

Treća podgrupa Putinovih prijatelja i saradnika sastoji se od ljudi koji su profitirali zahvaljujući ličnim vezama sa ruskim liderom. Oni uglavnom dolaze iz Sankt Peterburga, a neki od njih su bili Putinovi sparing partneri za džudo. Tu spadaju akcionari “Ozero dača” kooperative osnovane sredinom devedesetih i vlasnici Ruske banke koju američko Ministarstvo finansija opisuje kao ličnu banku ruskih top zvaničnika, uključujući Putina.

foto: AP

Iako su neki od njih na meti američkih sankcija, oni nisu zainteresovani za otapanje odnosa sa Zapadom kao državni oligarsi. Za njih su sankcije prilika da bliže rade sa državom i ojačaju veze sa Kremljom. Tu spadaju braća Rotenberg, braća Kovalčuk, Genadij Timčenko, porodica Šamalov i Jevgenij Prigožin.

Svi oni su poslednjih godina obezbedili sebi državne ugovore i druge poslove. Takođe su naučili i kakve koristi imaju od činjenja usluga Putinu. Na primer, Arkadij Rotenbeg stekao je predsednikovu naklonost jer je finansirao most do Krima vredan nekoliko milijardi dolara. Prigožinovi otisci mogu se pronaći na internet trolovima koji uznemiravaju opoziciju, sajber operacijama protiv zapadnih neprijatelja i razmeštanju plaćenika “Vagner grupe” u Ukrajini, Siriji, Libiji i drugde.

Juri Kovalčuk, glavni akcionar Ruske banke, takođe kontroliše najveću medijsku holding kompaniju u zemlji, Nacionalnu medija grupu, a njegov stariji brat Mihail je direktor Instituta Kurčatov i blizak Putinov prijatelj, koji nezvanično savetuje predsednika po pitanjima od genetskog inženjeringa do biološkog naoružanja.

Deo tajne njihovog uspeha leži u spremnosti da ponude rešenja za teške izazove. Za razliku od državnih oligarha, oni govore jezikom koji Putin razume, bogatim patriotskom, konzervativnom, antizapadnom retorikom. Oni ne traže pomoć, već obezbeđuju usluge.

Međutim, trenutna kriza smanjuje količinu budžetskog resursa za komercijalne projekte Putinovih prijatelja, pa će distribucija privilegija možda postati selektivnija.

POLITIČKE TEHNOKRATE

Ruska elita može se ugrubo podeliti na poličare i tehnokrate. Putinovi dugogodišnji prijatelji i saradnici su uglavnom u prvoj grupi, dok tehnokrate – i iz predsednikovog jezgra i vladine birokrate – imaju obimniju ulogu i čine veći deo birokratskih redova Putinovog režima, koji im daje različite vrste moći.

Tehnokratama ide u prilog to što je Putin još nestrpljiviji sa onima koji gaje lične političke ambicije. Na primer, Vjačeslav Volodin izgubio je svoje mesto Putinovog glavnog savetnika za domaću politiku i postavljen je za predsednika državne Dume kad je postao previše kreativan u svom političkom razmišljanju. Njegov zamenik, Sergej Kirijenko, dugogodišnji šef “Rosatoma” koji je nakratko bio premijer u vreme Jeljcina, naizgled je odbacio lične ambicije i predstavlja se kao sposobni menadžer i administrator.

Kirijenko je deo posebne grupe političkih tehnokrata koji zauzimaju seniorske funkcije i koji su svojom kompetentnošću stekli određeni stepen autonomije. Iako nisu originalni članovi Putinovog jezgra, osvojili su njegovo poverenje.

foto: EPA-EFE/MICHAEL KLIMENTYEV/SPUTNIK/KREMLIN POOL

Starije političke tehnokrate sada prave politiku u nekoliko ključnih područja – Kirijenko nadgleda domaću i regionalnu politiku, Aleksej Gromov je zadužen za tradicionalne medije, zamenik premijera Andrej Belousov za ekonomsku politiku, ministar finansija Anton Siluanov za fiskalnu politiku i budžet, ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov i ministar odbrane Sergej Šojgu za implementaciju odluka o spoljnoj i vojnoj politici. I guvernerka Centralne banke Elvira Nabiulina i gradonačelnik Moskve Sergej Sobjanjin deo su ove grupe. Svi oni su ugledne figure koje će Putin teško zameniti.

Premijer Rusije Mihail Mišustin označen je kao vodeći član ove grupe, kojem je povereno jačanje ekonomskog rasta zemlje. Ali, njegova karijera je uzdrmana zahvaljujući njegovom nesigurnom upravljanju pandemijom korona virusa, tokom koje je Mišustin bio manje viđen od Sobjanjina, tehnokrate sa velikim iskustvom koji je istupio i odigrao glavnu ulogu.

To pokazuje kako je Sobjanjin, bivši regionalni lider, potukao Mišustina, drugog čoveka državne hijerajhije – politički tehnokrata će uvek nadigrati običnog tehnokratu, bez obzira na status potonjeg, zaključuje Karnegi.

IMPLEMENTATORI

Najveći deo elite takođe je najpotrošniji i politički slab. Njegovi članovi su izvršioci. U ovoj kategoriji su većina zamenika premijera iz bivše vlade i sva četiri Mišustinova zamenika. Isto važi za skoro sve ministre kabineta. Ovi ministri su uglavnom podređeni uticajnijih igračima, uključujući one van vlade. Ministar energetike Aleksandar Novak, na primer, politički je slabiji od izvršnog direktora “Rosnjefta” Sečina ili “Gaspromovog” Milera. Novi ministar digitalnog razvoja Maksut Šadajev je slabiji od bilo kog velikog igrača IT sfere.

Ipak, mnogi implementatori imaju duge karijere i mogu se razviti u političke tehnokrate. Ali, trend je da oni polako prožimaju zvaničnu “vertikalu” dok Putinovi punomoćnici beže od političke odgovornosti. Kako sistem postaje sve represivniji, jaz između tehničke birokratije i agresivnije avangarde biće sve širi.

ZAŠTITNICI

Poslednjih godina, kako je Kremlj postao još konzervativniji, ojačala je ključna grupa elite koja želi da zaštiti sistem od domaćih i spoljnih neprijatelja. Oni su zaštitnici. Karnegi ukazuje da je važno imati na umu da nisu svi zaštitnici ruski “siloviki”, niti su svi “siloviki” zaštitnici – siloviki je u Rusiji istaknuti političar ili državni funkcioner koji je ostvario karijeru u snagama bezbednosti.

Zaštitnici dele tvrde ideološke stavove i instinkt da koriste represiju protiv političke opozicije. Njihova ideologija teži ka mobilizovanju društva protiv strane pretnje i zagovara strožu kontrolu nad privatnim i političkim životima Rusa.

Sve do 2012. Putinov režim nije imao potrebu za grandioznim političkim ideologijama, jer je glavni cilj bio razvoj Rusije. To se promenilo kad se Putin vratio u predsedničku fotelju, zamenivši uloge sa Medvedovim što je poznato kao “rokirovka”. Ovo je naišlo na kritike elite i delova javnosti.

Kako bi ponovo konsolidovao moć, Putin se repozicionirao kao okoreli konzervativac koji ukazuje na važnost “duhovnih veza” i tradicionalnih vrednosti koje manjkaju dekadentnom Zapadu. Dve godine kasnije, izolovana Rusija u sukobu sa Ukrajinom počela je da prodaje ovaj novi ideološki model širom globusa. Od početka Putinovog četvrtog mandata 2018. pojavio se koncept “Putinizma”, što mnogi smatraju sinonimom ove ideologije.

foto: EPA / Alexey Nikolsky / Sputnik / Kremlin Pool

Silovikiji su najugledniji zaštitnici, navodi Karnegi. Aleksander Bastrajkin, šef Istražnog komiteta i bivši Putinov drug iz razreda, Sergej Narajškin, šef Strane obaveštajne službe i Nikolaj Patrušev, sekretar Bezbednosnog saveta. I Patrušev i direktor FSB Aleksander Bortnikov su prošlog leta izvestili Putina da su strani igrači pomogli u organizovanju uličinih protesta u Moskvi i ubedili ga da ovlasti gušenje demonstracija.

U poređenju s njima, Viktor Zolotov – bivši Putinov telohranitelj a sada lider Nacionalne garde Rosgvardije – deluje mnogo slabiji. On nije uspeo da proširi povlastice Garde i razbesneo je Kremlj nespretnom kampanjom protiv opozicionog aktiviste Alekseja Navaljnjija. Rosgvardija je danas zarobljena u takmičarskom odnosu s policijom, što nervira Putina i druge lidere jer su obe strane zadužene da nadziru da li stanovništvo primenjuje mere o samoizolaciji u vreme pandemije.

Zaštitnici takođe imaju bliske veze sa pravoslavnim ruskim konzervativcima i podršku predsednika Dume Volodina. Oni su više puta dokazali da su najodaniji i najpožrtvovaniji članovi tima, ipak imaju tendenciju da osramote predsednika. Primer toga je slučaj hapšenja američkog privatnog investitora Majkla Kalvija, kojeg su bezbednosne službe pritvorile, a da nisu prvo zatražile odobrenje od predsednika.

Putinova elita, koja se uvek ponosila pragmatizmom, sve više je podeljena između svojih profesionalnih tehnokrata i konzervativaca. Zaštitnici su zabrinuti da bi Rusija možda jednog dana krenula da normalizuje odnose sa Zapadom i oni su tu da paze da se stvari uspore. Stoga oni propagiraju sve radikalnije verzije “Putinizma”, što česti ima malo veze s onim što sam Putin zaista želi.

Ovaj jaz može dovesti do otvorenijeg sukoba u eliti, zaključuje Karnegi. Napori da se država usmeri na progresivniju politiku ili olabavi stav prema Zapadu, mogli bi da dovedu do radikalnih podela ili čak pokušaja puča.

Ovo predstavlja još veći problem za Putina, jer najglasniji i najaktivniji deo njegove elite ima daleko radikalnije stavove od njegovih, navodi Karnegi. Svaki igrač postupa u skladu sa sopstvenom korporativnom ili političkom agendom, a sa Putinom koji je sve više odustan od svakodnevne dinamike donošenja odluka – uživaju i veći prostor za svoje manevre.

Kurir.rs/Blic

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...