Najnovije vesti

AVGANISTAN GROBNICA IMPERIJA DRUGI DEO: Sestrić, zavere i pučevi protiv kralja! Ko je izazvao upad Sovjetske armije!
Foto: Profimedia

Feljotn

AVGANISTAN GROBNICA IMPERIJA DRUGI DEO: Sestrić, zavere i pučevi protiv kralja! Ko je izazvao upad Sovjetske armije!

Planeta

Još pre osnivanja države Avganistan za tu zemlju bile su zainteresovane ne samo Velika Britanija, nego i carska Rusija, ali i Persija. Avganistan je, zbog svog položaja na prilazima Indijskom okeanu, smatran interesnom sferom Rusije, ali i Velike Britanije, koja je smatrala da posle zauzimanja Indije moraju biti osigurani i prilazi, jer Avganistan, a pre svega grad Herat, predstavlja vrata Indije. To je posebno pred kraj 19. veka podstaklo obe sile da krenu na Avganistan.

Sam geografski položaj i surova priroda, pre svega neprohodne planine omogućili su ovoj zaostaloj i siromašnoj zemlji da izbegne dominaciju obe sile. Avganistanska plemena su čak odbili dve britanske ekspedicije što je bio jasan znak i za London i Sankt Petesburg da ne pokušavaju ništa slično. Na kraju Britanci su Avganistan primili u sastav indijskog podkraljevstva kao predfeudalnu konfederaciju plemena sa sopstvenim kraljem. Taj dogovor je pogodovao svima, a posledica toga je bila da Avganistan nikada nije doživeo ni delimičnu imperijalnu modernizaciju, pa je skoro čitav vek ostao nepromenjen. Odnosi između Paštuna, Tadžika, Uzbeka, Hazara, Nuristanaca i Balučeva –garantovao je da ni jedna ličnost koja je došla na čelo države nije dugo ostala na vlasti, a ponor u odnosima između Kabula i unutrašnjosti postao je sve dublji.

Avganistan, Rat, 1979.
foto: Profimedia

Na razvoj Avganistana nesporno veliki uticaj odigrala je i ruska Oktobarska revolucija. Zahvaljujući njoj podstaknute su modernizatorske ideje mladog avganistanskog kralja Amanulaha Kana. Iznerviran zbog britanskog tutorstva i okružen radikalnim intelektualcima koji su se okrenuli idejama prosvetiteljstva i Velikog oktobra posle pada carske vlasti u Petrogradu omogućio je da Avganistanci pobede, Britance u manjem okršaju 1919. Ubrzo posle toga pokrenuo je reformu sličnu onoj koju je pokrenuo Kemal Ataturk u Turskoj. Proglasio je novi ustav, uveo je pravila da muškarci počnu nositi zapadna odela, a ženama je dato pravo glasa. Veliki broj Avganistanaca odlazio je na školovanje u inostranstvo, a u Kabulu osnivane prve mešovite škole. Istovremeno u Moskvu je poslao delegaciju, koja je primljena i svi njihovi zahtevi uzeti veoma ozbiljno u razmatranje.

Međutim, iako se Amanulah nadao pomoći, sem obećanja i maštanja nije bilo drugoga. Zbog poraza, ali i šurovanja sa Boljševicima, Britanci su postali nervozni, pa su poslali Tomasa Edvarda Lorensa, poznatijeg kao Lorens od Arabije u Avganistan. On je uz pomoć novca kupio lojalnost dva plemena, podsticao mržnju prema Aminulahu tako što je krivotvorio fotografije kraljice Soraje ubeđene feministkinje u eksplicitnim erotskim pozama i to delio plemenima. Aminulah je 1929., srušen s vlasti vojnim udarom. Na čelo su postavili marionetu Zahir Šaha (16. Oktobar 1914 – 23. Jul 2007) koji je omogućio da Avganistan uoči i tokom Drugog svetskog rata ostane neutralan. U posleratnom periodu Zahir Šah se oslobodio Britanskog jarma i počeo da vodi neutralnu poltiku. Avganistan je koliko toliko vodio miran život sve do 1973. godine, koja je označila prekretnicu.

Avganistan, Rat, 1979.
foto: Profimedia

Kad sestrić dođe glave

Naime Šahov sestrić general Daud izveo je jednog vrelog julskog dana 1973. državni udar uz pomoć grupe oficira i pripadnika Parčam frakcije NDPA (Narodna demokratska partija Avganistana). Udar nije usledio kao posledica širkog nezadovoljstva, već više kao politička ambicija nekadašnjeg predsednika vlade Mohameda Dauda Kana, člana kraljevske porodice, rođaka i zeta kralja Zahira. Prevrat je izveden kada je kralj Zahir Šah bio u službenoj poseti Italiji. Na tron je seo Daud koji je sebe proglasio za predsednika vlade, ministra spoljnih poslova i ministra odbrane. U proglasu mesec dana po preuzimanju vlasti najavio je ostvarenje interesa koji pogoduju avganistanskom narodu. U poruci je monarhija osuđena, kao i birokratska modernizacija. Program modernizacije je bio ambiciozan, ali nije bilo kadrova. Pripadnike struje je čak, kad se počeo oholo ponašati i da uklanja s čime je u partiji NDPA nastao haos.

U međunarodnim odnosima Daud se udaljava od SSSR-a i počeo se približavati iranskom šahu Rezi Pahlaviju od kog je očekivao veliku finansijsku pomoć i poličku podršku. Kriza Daudove vlasti još više se produbila u periodu od 1975-1977. kada je došlo do prekida saradnje između Dauda i struje Parčam, a kuliminiralo represalijama prema nekim visokim funkcionerima NDPA koji su hapšeni i likvidirani. Daudov državni udar narušio je dugu unutrašnju stabilnost što je dovelo da u 1978. dođe do puča koji je izveden 27. aprila 1978, kada na čelo dolazi levo orjentisana Kalq struja NDPA. U ovom puču Daud je likvidiran sa svim članovima svoje prodice i najbližim saradnicima. Dana 30. aprila 1978. proglašena je Demokratska Republika Avganistan, a generalni sekretar NDPA Nur Taraki postaje šef države, premijer i vrhovni komandant oružanih snaga. Pod njegovom vlašću frakcionaški unutarstranački sukobi su nastavljeni. Uporedo je bila najavljena i velika agrarna reforma koja je trebala ukinuti feudalizam i stvoriti radnike i seljake i unapređenje poljoprivrede. To je izazvalo oštar otpor, pa je sa sela krenula kontrarevolucija prema vlasti u Kabulu. Posebno žestok otpor bio je u provinciji Nuristan gde su se regularne jedinice sukobile sa pripadnicima Islamskog revolucionarnog pokreta. Javljaju se čak tri islamistička pokreta koji su proglasili početak borbe protiv komunističke i protivverske vlade Tarakija i pozvale sve na „džihad“ – sveti rat. Taraki je otišao u Moskvu kako bi pronašao rešenje i da dobije podršku. Tad je i sklopljen Sporazum o prijateljstvu i saradnji između Sovjetskog Saveza i Avganistana. Sporazum je predviđao i da će SSSR priteći u pomoć Avganistanu ako zapreti opasnost njegovom opstanku i poretku. Uprkos svemu kriza u zemlji postaje sve složenija, pa čak i imam Homeini poziva Šiite u Avganistanu da pomognu u zbacivanju vlastodržaca koji deluju protiv Alahove vere i Alahovih zakona. U 1979. ušlo se već u otvoreni konflikt u samoj državi. U martu 1979. dolazi do rekonstrukcije. Dosta čalnova struje Parčam je pohapšeno, ministar spoljnjih poslova Hafisulah Amin postaje premijer. On čak formira Narodno odbrambeno veće kojim on presedava. Sukobi između Tarakija i Amina postaju sve žešći, talas nezadovoljstva se svuda širi.

Avganistan, Rat, 1979.
foto: Profimedia

U Heratu izbija pobuna u kojoj strada i 10 sovjetskih građana. Uporedo sa tim sovjetsko vojno prisustvo u Avganistanu se povećava, rastu isporuke svojetskog naoružanja i upućuju se stručnjaci. Neredi i pobune se šire celom zemljom. Sovjetsko vojno prisustvo se pojačava, posebno je značajan dolazak komandanta kopnenih snaga sovjetske armije generala Pavlovskog, koji je rukovodio vojnom intervencijom u Čehoslovačkoj 1968. Pavlovski je u ime sovjetskog rukovdstva zahtevao Aminovu smenu. To je bio jedan od važnih razloga Tarakijeve posete Moskvi 11. septembra 1979. Taraki je o Aminovoj smeni želeo da razgovara sa Brežnjevom. Samo pet dana posle posete 16. septembra Avganistanski radio javlja da je Taraki podeno ostavku zbog lošeg zdravstvenog stanja što je i prihvaćeno od strane Centralnog komiteta NDPA i da je Amin postao novi generalni sekretar partije. Usledila je čistka rukovodećih ljudi u državi i partiji. Amin je naglasio da ima podršku armije. Narednog dana sazanlo se da je Taraki umro u bolnici od posledica rana zdobijenih u sukobu u predsedničkoj palati između dve grupe oficira i vojnika. Navodno je bilo 50 mrtvih. Ubrzo je objavljen i telegram saučešća Brežnjeva i poskidane sve Tarakijeve slike.

Međutim situacija se i dalje pogoršavala, a moral u oružanim snagama je opadao. Pobunjenici su čak zapretili napadom na Kabul. Njihove vođe su bile različite plemenske poglavice. Aminovo svrgavanje Tarakija je proglašeno novim državnim udarom, iako je Amin nastavio Tarakijevu politiku. Broj sovjetskih vojnih savetnika sredinom 1979. iznosio je već 2.000, a u julu u Avganistan je ušla prva borbena jedinica tačnije vazdušno-desantni bataljon jačine 400 ljudi koji je smešten u Bagramu, 45 km severno od Kabula, kako bi obezbedio tamošnji aerodrom. Sovjetski Savez se sve više približavao izboru jedne od mogućih akcija prema Avganistanu.

Za to vreme u Moskvi se već razmišljalo o vojnoj intervenciji, iako se Poltibiro protivio vojnim predlozima. Ostalo je tajna što je to u pitanju, iako neki veruju da se prave informacije kriju u arhivima CIA. Danas posle skoro 38 godina od intervencije smatra se da je tome kumovala američka dezinformacija kako je Hafizulah Amin bio pred ivicom da promeni saveznika i okrene se SAD. Navodno vojne strukture su sumnjale da je Amin bio agent CIA. Politbiro je smatrao da je to obična podmetačina i imperijalističko blaćenje sovjetskog saveznika, međutim do dana današnjeg ostala je tajna šta je to prevagnulo dva dana uoči početka zauzimanja Kabula i prevrata da se krene u sovjetsku vojnu intervenciju u Avganistanu.

Nastaviće se

Kurir.rs/A.Mlakar

Prijavite se na newsletter.

Svakog dana besplatan pregled vesti na vaš e-mail.

* Obavezna polja