Hamas ili Islamski pokret otpora (Ḥarakat al-Muqāwamah al-Islāmiyyah) militantni je pokret koji okuplja palestinske nacionaliste na Zapadnoj obali i u Pojasu Gaze i koji se zalaže za stvaranje samostalne palestinske države u istorijskim granicama.
Hamas je 1987. godine formirao šeik Ahmad Jasin, kao palestinsku podružnicu Muslimanskog bratstva i kao glavni cilj zacrtao je uspostavljanje islamske države na teritoriji koja obuhvata Izrael, Pojas Gaze i Zapadnu obalu. U skladu sa takvim uticajima, ideologija Hamasa temelji se na sunitskom islamizmu, te lokalnim nacionalističkim i anticionističkim aspiracijama.
"Želimo da podignemo Alahove zastave nad svakim delom Palestine“, navodi se u osnivačkom aktu Hamasa, koji se, u međuvremenu, našao na listama terorističkih organizacija SAD i Evropske unije.
Pristalice Hamasa zagovaraju "sveti rat“, odnosno džihad, što se prethodnih decenija mahom odnosilo na akcije usmerene protiv Izraela.
Hamas i Fatah
Tokom ovog hladnoratovskog perioda Hamas je bio politički marginaliziran, a Izrael ga zajedno sa sličnim religioznim organizacijama nije smatrao pretnjom za razliku od aktivnijeg socijalističkog i sekularnog Fataha na čelu sa Jaserom Arafatom.
Za razliku od pokreta Fatah, Hamas se protivi pregovorima ili postizanju kompromisa oko statusa palestinske države, tvrdeći da "osim džihada nema drugog rešenja“ za ovaj problem. Odmah posle osnivanja, Hamas se žestoko protivio sekularnom pristupu rešavanju otvorenih problema, koji je zastupala Palestinska oslobodilačka organizacija.
Hamas su, suštinski, formirali palestinski aktivisti koji su još od sedamdesetih godina bili blisko povezani sa Muslimanskim bratstvom i uticaj širili preko mreže bolnica, škola i humanitarnih organizacija na palestinskim teritorijama, s tim što im je delovanje na Zapadnoj obali bilo mahom ograničeno na univerzitete, prenosi RTS.
Odnosi Hamasa i PLO-a
Odnosi Hamasa i PLO-a su zaoštreni 1988. godine, pošto je organizacija na čijem se čelu nalazio Jaser Arafat priznala pravo Izraelu na postojanje. Na taj način, Hamas se suštinski odvojio od svih ostalih palestinskih organizacija i počeo seriju napada na političke rivale, pa su Izraelci 1989. godine uhapsili šeika Ahmeda Jasina.
Do prvog okršaja između pristalica Hamasa i Izraela došlo je 1989. za vreme Intifade, prilikom čega su dva izraelska vojnika zarobljena i likvidirana. Izrael je na to odgovorio zarobljavanjem Jasina i njegovom osudom na doživotni zatvor (oslobođen 1997.), pa progonom 400 Hamasovih pripadnika u južni Liban koji je tada bio pod izraelskom okupacijom.
Taj potez Izraela naveo je Hamas da promeni način funkcionisanja i centralu izmesti u Jordan, koji je deset godina kasnije proterao lidere te organizacije tvrdeći da su sa jordanske teritorije organizovali akcije na Zapadnoj obali.
Brigade al Kasam
Godine 1991. osnovane su brigade al-Kasam kao Hamasovo vojno krilo, koje je tokom sedećih meseci izvelo više napada na izraelske vojne i civilne ciljeve, uglavnom na okupiranim palestinskim područjima. Među njima bila su i dva samoubilačka napada izvedena 1993. na Zapadnoj obali.
Nakon što je doseljenički jevrejski ekstremista Baruh Goldstin u februaru 1994. počinio masakr u hebronskoj džamiji ubivši 29 Palestinaca, Hamas i srodne palestinske organizacije započele su seriju samoubilačkih napada u samom Izraelu i tokom 1990ih u takvim je terorističkim napadima poginulo više desetina izraelskih civila. Neki od napada bili su usmereni i protiv izraelske vojske, a najčešće bi usledili nakon izraelskih vojnih operacija ili likvidacija Hamasovih članova.
Izraelske snage su 1996. likvidirale su Jehiju Ajaša, jednog od vođa brigada al-Kasam, a godinu dana kasnije u Jordanu je pokušan atentat na Hamasovog lidera Kaleda Mašala.
Spirala nasilja intenzivirala se 2000. izbijanjem Druge Intifade i narednih pet godina u sukobima je poginulo oko 5500 Palestinaca i 1100 Izraelaca. Hamas i brigade al-Kasam su prilikom sukoba izvodili razne gerilske, raketne, bombaške i samoubilačke napade.
Političke vode
Od 2001. do 2012. godine, centrala Hamasa nalazila se u Damasku, odakle se preselila u Dohu, nakon sukoba oko odgovora Bašara el Asada na pobunu u Siriji. Iako je načelno odbijao mirno rešenje sukoba sa Izraelom, Hamas je postepeno ublažavao stavove, pa je 2006. godine učestvovao u izborima na palestinskim teritorijama i nagovestio da bi mogao da podrži rešenje koje bi obuhvatalo palestinsku državu u granicama od 1967. godine.
U januaru 2004. godine, za vreme navedenog sukoba, dolazi do Hamasovog pragmatičnijeg pristupa oko predložene palestinske države i Jasin prvi put govori o njoj u kontekstu Pojasa Gaze, Zapadne obale i Istočnog Jerusalima, odnosno teritorija koje je Izrael okupirao u Šestodnevnom ratu 1967. godine.
Navedena Jasinova odluka predstavljala je bitan politički zaokret s obzirom da je Hamas godinama ranije uz navedena područja svojatao i čitavu teritoriju Izraela. Uz Jasinov preduslov za okončanje oružanog otpora, Hamasov zvaničnik Abdel Aziz al-Rantisi predložio je i 10-godišnje izraelsko-palestinsko primirje.
Izraelci su odbacili ove ponude s izgovorom da se radi o blefiranju i Jasin je ubijen u vazdušnom napadu u martu iste godine, kao i al-Rantisi manje od mesec dana kasnije.
Na parlamentarnim izborima u Palestini održanim u januaru 2006, Hamas je odneo većinsku pobedu u odnosu na suparnički Fatah, osvojivši 76 od ukupno 132 parlamentarnih mesta.
Ubrzo nakon pobede Hamas je ponovio ranije izneti predlog o palestinskoj državi u okvirima okupiranih teritorija i odbacio korištenje samoubilačkih napada, ali uz naglasak da zadržava pravo na oružani odgovor protiv izraelske okupacije.
Hamas je mirovni predlog poslao i Bušovoj administraciji ali nije dobio odgovor.
Rezultati navedenih izbora su doveli do drastičnog rascepa između dve glavne palestinske političke stranke, koji je tokom 2007. prerastao i u oružani sukob nakon kojeg je Hamas zadržao kontrolu nad Pojasom Gaze, a Fatah nad Zapadnom obalom.
Ssukobi dve frakcije naterali su Abasa da suspenduje palestinske vlasti i uvede vanredno stanje.
Raskid sa Asadom
Hamas i Fatah su se, još jednom, "pomirili“ 2011. godine, ali su iste godine dramatično pogoršani odnosa Hamasa sa Iranom i Sirijom, pre svega jer ta organizacija nije želela da podrži Asadove akcije protiv pobunjenika. Na taj način, Hamas je ostao bez glavnog izvora finansija, jer im je Iran uskratio najveći deo od oko 200 miliona dolara, koliko je Teheran godišnje slao palestinskim militantima.
Problem finansiranja, Hamas je nakratko rešio dogovorom sa tadašnjim egipatskim predsednikom Muhamedom Morsijem, koga je ubrzo zatim sa vlasti zbacila vojska i uspostavila kontrolu nad švercerskim tunelima, koji su predstavljali glavni izvor prihoda palestinskih militanata.
Tokom 2011. godine, okršaji Izraela i pripadnika Hamasa su intenzivirani, pa je tokom tronedeljnih ubijeno oko hiljadu ljudi, dok su hiljade ostale bez krova nad glavom.
Godinu dana kasnije, Izrael je pojačao vazdušne udare na položaje Hamasa, odgovarajući na sve češće raketne napade sa položaja koje je držao Hamas. Ubijen je šef vojnog krila Hamasa, Ahmed Said Kalil el Džabari, a Hamas je još jednom odgovorio serijom raketnih napada.
Sukobi, primirja, sukobi…
Primirje koje je usledilo posle tih sukoba trajalo je sve do 2014. godine, kada je izraelski premijer Benjamin Netanjahu okrivio Hamas za otmicu trojice izraelskih dečaka na Zapadnoj obali. Tela dečaka pronađena su nedaleko od Hebrona, a Izraelci su uhapsili nekoliko stotina aktivista i lidera Hamasa.
Islamski džihad je na hapšenja odgovorio novim raketnim napadima, a dve godine kasnije raketnim napadima se priključio i Hamas, pa je Izrael pokrenuo opsežnu operaciju vazdušnih udara, a ubrzo zatim i kopnenu ofanzivu kako bi uništio Hamasove položaje. Iako je ubijeno više od 2.000 Palestinaca, Hamas je proglasio pobedu.
Pre tri godine, Izraelci su ubili 60 i ranili više od 2.500 Palestinaca, koji su tokom masovnih protesta pokušali da uđu na izraelsku teritoriju, što je izazvalo novu eskalaciju nasilja, koje je trajalo nekoliko meseci.
Terorizam
Hamas su na liste terorističkih organizacija uvrstile vlade Izraela i Sjedinjenih Država, zajedno s bliskim zapadnjačkim saveznicima kao što su Kanada, Japan i EU, odnosno arapskim poput Jordana i Egipta.
Druge zapadnjačke države kao što su Ujedinjeno Kraljevstvo, Australija i Novi Zeland na popisu terorističkih grupa drže samo brigade al-Kasam, Hamasovo vojno krilo.
Sa druge strane, istočne sile poput Rusije, Kine, Irana i Turske odbacuju takvu klasifikaciju i priznaju Hamas kao legitimnog i demokratski izabranog predstavnika Palestinaca.
Kurir.rs/K.P.
NE PROPUSTITE
