Najnovije vesti

RAKETNI ŠTIT IZRAELA: Od ARROW preko Gvozdene kupole do Davidove praćke! Ko čuva nebo od iranskih, sirijskih i Hamasovih raketa!
Foto: Printscreen

Analiza

RAKETNI ŠTIT IZRAELA: Od ARROW preko Gvozdene kupole do Davidove praćke! Ko čuva nebo od iranskih, sirijskih i Hamasovih raketa!

Planeta

Razvoj izraelskog sistema za odbranu od balističkih raketa TMB ( Theater Balistic Missile) ima svoje koren u 1980 - tim godina prošlog veka. Na pokretanje odlučno je delovalo nekoliko faktora koje je Izrael ocenio kao zonu visokog rizika, crni scenario koji je mogao da utiče na postojanje jevrejske države.

Među prve faktore postavljeno je naoružavanje država kao što su Irak, Iran, Sirija, Libija, Saudijska Arabija balističkim raketama familije Skad i raketama raznih proizvođača nastalih modfikacijama, koje su sposobne za nošenje nuklearne, hemijske ili biološke bojeve glave. Drugi faktor je mogućnost upotrebe balističkih raketa ne samo za gađanje vojnih nego i napad na civilne ciljeve. Na ovaj faktor posebno je uticala jedna od faza iračko-iranskog rata u literaturi poznata kao «Rat gradova», kada su balističke rakete masovno krištene za gađanje civilnih ciljeva, što je Izraelu bio jasan znak da je nastupilo vreme, da osim diplomatsko-obaveštajnih akcija i mera treba konkretno se posvetiti i vojnim pretnjama koje posebno predstavljaju balističke rakete.

Raketni štit Izraela
foto: Printscreen Youtube

Potpisivanjem sporazuma između SAD i Izraela 1986. stekli su se uslovi za gradnju prvih temelja izraelskog protivraketnog štita u Izraelu znanog kao «Homa» ( na hebrejskom ograda, štit), a u svetskoj javnosti poznatiji kao «Arrow» ( hebrejski chetz). S obzirom da je Izrael strateški partner SAD na Bliskom istoku, sporazum o saradnji nije bio nikakvo iznenađenje, pri čemu ne treba zaboraviti da je ceo posao krenuo u vreme Reganove strateške odbrambene incijative SDI (Strategic defence iniciative). SAD su bile spremne da sa Izraelom dele tehnološka saznanja o protivraketnoj odbrani, a s vremeno čak i dodatno finansijski podržati u razvoju savremenog protivraketnog sistema.

Zvanično, zajednički razvoj izraelskog protivraketnog štita krenuo je 1988. kada je obema stranama obezbeđeno sve ono što je traženo. Izraelu je uspelo u operativnu upotrebu da uvede sistem odbrane od balističkih raketa na vojištu TBM (Theater Balistic Missile), SAD su uspele da provere i usavrše tehnologiju upotrebljenu za razvoj svog antibalističkog štita čiji su neki delovi ustupljeni Izraelcima.

Potreba za postojanjem raketnog štita veoma brzo se pojavila kao najneophodnija stvar. Tri godine od pokretanja programa usledila je „Pustinjska oluja“. Tadašnji irački predsednik Sadam Husein pokušao je da sa provokacijama ispaljivanjem modifikovanih balističkih raketa Al Hussein i Al Abas uvuče Izrael u otvorenu konfrontaciju i time sruši koaliciju koja je na čelu sa SAD pokrenula rat protiv ove države. Mogućnost upotrebe bojevih glava

punjenih hemijskim ili biološkim oružjem, koja je svakodnevno preko medija zasipala stanoviništvo u Izraelu stvorilo je ogromni psihološki pritisak, jer je Irak dolivao ulje na vatru pretnjama napada na civilne ciljeve u Izraelu. Napadom koalicionih snaga 17 / 18. januar 1991. Irak je u znak odmazde počeo lansiranje raketa Skad na Izrael.

Za vreme trajanja Pustinjske oluje ukupno je lansirano 39 raketa Skad usmerenih na dva važna industrijska centra Izraela, Tel Aviv i Haifu, a nekoliko raketa palo je i na južni deo Samarie, ali i Dimone gde se nalazi jedan od najvećih nukelarnih reaktora na Bliskom istoku. Posleratnom analizom utvrđeno je da su samo dve osobe nastradale direktno od balističkih raketa, dok je veliki broj pojedinica doživeo, zbog stresa srčani udar, nekoliko ih je umrlo zbog nepravilne upotrebe gas maski. Povređenih je bilo 229, a čak 225 je nepravilno koristilo lekove i vakcine za zaštitu od hemijskog oružja što je izazvalo zdravstvene komplikacije. Materijalna šteta prema popisu pokazala je da su Skadovi oštetili ili uništili 332 kuće, čak 6.142 stana, 23 javne zgrade, 200 trgovina i 50 automobila. Napadi sa vojne tačke gledišta pokazali su mane američkog PVO sistema Patriot koji je iz Nemačke i Holandije prebačen da zaštiti Izrael od modifikovanih Skadova. 

Izraelci su bili svesni da kod delovanja raketa Patriot nije bila u pitanju raketa presretač MIM (missile intercept missile), čak i lomljava Al Huseina, već to što presretač nije išao direktno na bojevu glavu već ka najtoplijem delu motoru kog je uništavao, dok je bojeva glava padala, kao i delovi rakete na naseljeno mesto.

Sve ovo je uticalo da Izrael mora da ubrza izgradnju protivraketnog štita i što pre uvođenje rakete Arrow, koju Amerikanci nisu smatrali rivalskom raketom pa su se njihove firme masovno uključile u proizvodnju nekih komponenti. Samo Boing je proizvodio oko 50 odsto delova presretačke rakete. Zanimanje za izraelski antibalistički štit pokazale su i neke zemlje poput Japana, Južne

Koreje, Indije, ali čak i Velika Britanija, ali je sve ostalo na nivou interesovanja.

Za Izraelce nije bio u pitanju raketna tehnika sa kojom su imali iskustvo još od gradnje svojih balističkih projektila tipa Jeriho 1, već gradnja posve nove izviđačko-osmatračke presretačke mreže NMD ( national missile defence) sa kojom bi bio obuhvaćen svkao parče Izraela, ali i veći deo komšiluka, što je zahtevalo značajna finansijska sredstva koja su se morala preusmeriti od drugih budžetskih korisnika.

PROTIVRAKETNI ŠTIT IZRAELA

U izraelskim zvaničnim dokumentima protivraketni raketni sistem Arrow označen je kao aktivni protivraketni sistem (active natimissile system) namenjen za uništavanje bojevih glava balističkih raketa u poslednjoj fazi leta prema određenim ciljevima. Od početka je bilo jasno da sam sistem ne može obezbediti apsolutnu zaštitu države od masovnog napada balističkim raketama, ali to nije ni bila njegova namena. Namena sistema je bila pre svega odvraćanje potencijalnih napadača, koji bi balističkim raketama pokušali da napadnu Izrael, a u slučaju da bi došlo do napada, Arrow je ima zadatak da ublaži taj napad.

Osnov protivraketne odbrane Izraela čine baterije raketa Arrow i rakete Patriot (PAC-3). Izrael je upkos velikom naporu uspeo da napravi dvoslojnu antiraketnu odbranu, gde rakete Arrow predstavljaju prvi sloj odbrane, a rakete zemlja vazdug Patriot PAC-3 drugi sloj odbrane.

Izraelski koncept protivbalističke odbrane temelji se na četri elementa: odvrćanju (deterrence), pasivnoj odbrani (rano otkrivanje i upozoravanje, delenje zaštitinih sredstava civilima), aktivna odbrana ( Arrow, Patriot) i ofanzivno borebno delovanje po pretnjama što je aktivirano bilo 1999.godine, jer je uočeno, da se najbolji rezultati ostvaruju upravo uništavanjem raketa pred let i u samoj startnoj fazi, onda kada su najranjivije. Izraelci su smatrali

da bi se to moglo uspešno reštiti montiranjem laserskog oružja na borbene avione ili bespilotne letelice koje su u tom periodu tek dobijale na zamahu.

ELEMENTI SISTEMA ARROW

Rakete Arrow ABM (Til Hertz) su nastale maja 1986., kada su Amerikanci sa novcem, a Izraelci sa znanjem IAI i IMI uspostavili projekat «Mihelet Kahoma». Početni neuspesi ovog projekta nisu nikog bacili obeshrabrili, jer su obe strane smatrale da se radi najvažnije oružje za opstanak Izraela.

Sve je počelo sa dve tone teškom prethodnicom Arrow-1 ( Četz-1) nastalom 1988 godine. Sa masom prilikom lansiranja od 2.000 kg. Pehovi sa ovom raketom ređali su se kao na tekućoj traci, što je rezultiralo da se odmah krene u razvoj boljeg i usavršenijeg naslednika poznatijeg kao Arrow-2 koji je imao seriju modifikacija u verzijama Blok 1,2, i 3 ( hebrejsko četz-2), koja je ušla u fazu opitovanja već 1995. godine. Raketa Arrow-2 imala je startnu masu od 1.300 kg, dužina rakete je 7 metara, a širina 800 mm. Najveći domet po daljini je 70-90 km, najmanja visina presretanja 8, a najveća 50 km. Arrow-2 je dvostepena raketa na tvrdo gorivo, a startni motor se koristi za vertikalno lansiranje iz lansera i upotrebljava se do aktiviranja glavnog motora, a zatim se odvaja od ostatka rakete.

Raketni štit Izraela
foto: Printscreen Youtube

Sve je počelo sa dve tone teškom prethodnicom Arrow-1 (Četz-1) nastalom 1988.godine, sa masom prilikom lansiranja od 2.000 kg. Pehovi sa ovom raketom ređali su se kao na tekućoj traci, što je rezultiralo da se odmah krene u razvoj boljeg i usavršenijeg naslednika poznatijeg kao Arrow-2 koji je imao seriju modifikacija u verzijama Blok 1, 2 i 3 (hebrejsko Četz-2), koja je ušla u fazu opitovanja već 1995.godine. Raketa Arrow-2 imala je startnu masu od 1.300 kg, dužina rakete je 7 metara, a prečnik tela 800 mm. Najveći domet po daljini je 70-90 km, najmanja visina presretanja 8, a najveća 50 km. Arrow-2 je dvostepena raketa na čvrsto gorivo, gde se startni motor koristi za vertikalno lansiranje iz lansera i koristi se do aktiviranja glavnog motora, a zatim se odvaja od ostatka rakete. Glavni motor usmeri raketu prema cilju sa najvećom brzinom od oko 9 maha (3060 m/s). Prilikom obe faze leta raketa koristi vektorsku kontrolu potiska. Raketa se inače lansira prema cilju-balističkoj raketi, tj bojevoj glavi pre nego što je poznata krivulja leta cilja i tačka presretanja. To se radi određivanjem opitmalne tačke presretanja cilja, kada se raketa Arrow usmerava prema njoj. Konačna faza protivraketne rakete Arrow-2 je aktiviranje blizinskog upaljača koji usmeri rasprskavajuću bojevu glavu na cilj i uništi sve u polukrugu od 50 m. Raketa inače, ima sopstveni senzorski paket, koji sadrži kombinaciju pasivno-infracrvenog pretraživača (passive infrared seeker) namenjenog otkrivanju i praćenju cilja i Aktivni radarski pretraživač ARC (active radar seeker) namenjenih presretanju ciljeva na manjim visinama. Upotreba rasprskavajuće bojeve glave i blizinskog upaljača, trebala bi da poveća verovatnoću uništenja cilja. Po ispaljivanju svih 6 raketa sa lansera, moguće je postavljenje sledećih 6 za oko 60 minuta.

Devet godina kasnije, posle serije testiranja, pred uvođenje raketa Arrow-2 je uspela uništiti raketu simulator na veoma velikoj visini, nakon čega je bilo dato zeleno svetlo da postane uništavač sistem NMD. Sistem je posato operativan 2005.godine.. Međutim, godinu dana kasnije, uočiti će se za vreme Drugog libanskog rata 2006., da nije problem zaštita od balističkih raketa, već upravo od cele familije nevođenih raketa, kaćuša, mirsad, kasam, jer su zapravo oni bili veoma opasni i čak opasniji sa većim stepenom razaranja nego balističke rakete.

Dolazak rakete Arrow u operativnu upotrebu, zaokružen je bio zapleten (složen ?) sistem Arrow Weapon System (AWS) koji je sastavljen od sledećih elemenata:

-glavnog radara «green pine» koga je razvila podružnica IAI Electronic, Elta electronic industries. Radar nosi oznaku EL/M-2090 i namenjen za rano otkrivanje i praćenje leta balističkih raketa i njihovih bojevih glava, kao i vođenju portivraketnih presretača Arrow-2 na indentifikovane i potvrđene ciljeve. To je radarski sistem sa elektronskim skeniranjem prostora sa radnim frekvencijskim područjem L (500-1000 MHz) u čijem razvoju su korišćena iskustva iz upotrebe radarskog sistema Elta music. Sistem istvoremeno deluje u režimu otkrivanja (domet iznad 500 km) i praćenja ciljeva sa brzinama većim od 3 km/s i u režimu vođenja protivraketnih raketa Arrow-2 na daljini od 4km od potvrđenih ciljeva.

- Citrontree (citronovo drvo), predstavlja centar za upravljanje i Hazelenut tree (lešnjak) stanica za kontrolu vatre. Oba sistema je proizvela izraelska firma Tardian Electronics Limited. Cenatar Citron tree povezuje informacije koje se dobijaju od svih raspoloživih senzora, koji se uz pomoć savremene tehnologije obrađuju i automatsko prosleđuju stanici za vođenje raketa Hazelenut tree (Lešnjak). Osim komandanta centra u sistemu Citron tree svoj posao obavljaju još i koordinator aktivnosti u vazdušnom prostoru, obaveštajni oficir, specijalista analitičar presretanja ciljeva i specijalista za optimalnu integraciju raspoloživih izvora energije. Posada u svakom trenutku može na digitalnoj obojenoj karti da prati stanje na frontu. Kada senzori prepoznaju ispaljivanje protivničke rakete, na temelju njene lokacije odakle je lansirana i trajektorije leta određuje se predviđena lokacija presretanja cilja što se sve označi na digitalnom ekranu obojenom elipsom. Površina elipse se smanjuje kako sistem dobija sve preciznije podatke o putanji leta balističke rakete, sve dok nije određena optimalna tačka presretanja. Iz centra Citron tree je moguće istovremeno upravljanje i kontrola presretanja 14 ciljeva. Centar borbenog upravljanja i kontrole je povezan sa svim elementima raketnog sistema Arrow i drugim kapacitetima Izraelskih odbrambenih snaga, opremljenih sa savremenim informaciono-komunikacijskim sistemima.

Sistem antibalističke zaštite Izraela osim toga u svom sastavu ima još i: šestocevni lasner sa raketama Arrow-2, informaciono komunikacijski centar, antena radarskog sistema green pine, stanica za kontrolu rada delovanja pomenutog radarskog sistema, stanica za snabdevanje električnom energijom potrebna za rad sistema, stanica za hlađenje sistema nabrojanih elemenata.

Sredinom 2008.godine Izrael je počeo sa razvojem rakete Arrow 3 koja bi trebalo da ima verovatnoću pogotka od 99 % i koja bi trebalo da ima mogućnost napadanja raketa u višim slojevima atmosfere, na visinama od preko 100 km.

Izraelci su sistem Arrow 3 zamislili da ima upolamanju raketu nego što je to Arrow 2 i koja će biti samo kinetički presretač. Raketa ima glavu sa novim tragačem koja koriguje svoj kurs na tačnu putanju nadolazeće rakete. Motor za kretanje rakete ima vektorisan potisak. Ova raketa se od prošle godine već nalazi u operativnoj upotrebi, a planira se i verzija rakete za moranricu i lansiranje sa brodova, koja je još u fazi razvoja.

Izrael zbog svoje konfiguracije terena, leži u sredozemnom pojasu od Herzlije do Haife gde je širok samo 35 km, bez Zapadne obale daje sistemu Arrow sa presretanjem prvog udara, vreme da se izvede kombinovani vazušno-raketni udar na protivnika, bilo konvencionalni ili nuklearni, zavisno na osnovu satelitskih snimaka koje dostavlja obaveštajna služba.

Cena jedne baterije ovog sistema iznosi 170 miliona dolara. Amerikanci su prispevali čak 81 milion kao pomoć pa tako sada Izrael ima operartivne već 4 baterije. Sistem se i dalje dopunjava i za to Izrael godišnje izdvaja od 100-150 miliona, pa se očekuje da će kompletan sistem u konačnoj fazi koštati od 2,2 do 2,4 milijarde dolara. Amerikanci su u kompletan sistem do sada uložili oko 600 miliona dolara.

U samom Izraelu održavale su se brojne polemike o svrsishodnosti ovog sistema. Jedni su smtrali da je raketa prilagođena za obaranje samo familije balističkih raketa tipa Skad, što je tvrdionekadašnji vođa projekta Homa Uzi Rabin, dok je tadašnji zamenik ministra odbrane Izraela Erafim Sneh negirao tvrdeći, da je Arrow može oboriti svaku balističku raketu ispaljenu iz regiona, ali da je potrebno neprestano nadgrađivanje sistema zbog novih izazova. Obaveštajni podaci govore da svakog dana Izraelu preti do 500 balističkih raketa opremljenih kalsičnim bojevim glavama i da većina pripada familij Skad bilo originalu ili modifikacijama. U poseban centar pažnje poslednjih par godina stavljena je iranska balistička raketa šahab-3 za koju se sumnja da je modifikovana severnokorejska nodong-1.

Ugroženost Izraela balističkim raketama je i dalje na vrhu top prioriteta odbrane ove države. Međutim, neki izraelski planeri sumnjaju da će ikada doći do upotrebe balističkih raketa sa nuklearnom bojevom glavom, ali se ta opcija ne isključujue. Planeri su predviđali da će za jevrejsku državu biti mnogo opasnije širenje artiljerijskih raketnih sistema i raketa „domaće“ izrade, što se pokazalo kao tačno 2006.godine, što je dovelo do bujanja taktičnih raketnih sistema od kojih su neki samo par godina od projektovanja ušli u operativnu upotrebu.

Iron Dome- Gvozdena kupola ( hebrejski Kippat Barzel)

Kao odgovor na rat u Libanu 2006., kada je Izrael bio izložen nasumičnom raketiranju iz Gaze i Libana, kada je ispaljeno 4.000 raketa kratkog dometa, a u napadima su poginula 44 civila, raseljeno skoro 250.000 ljudi uz ogromnu materijalnu štetu, kompanija Rafael Advanced Defence ubrzano je počela da razvija sistem koji je trebao da spreči ponavljanje scenarija iz avgusta 2006. Ovaj sistem je postao treća linija odbrane Izraela.

Izraelsko ministarstvo odbrane u februaru 2007.godine odabralo je raketni sistem Iron Dome (Gvozdena kupola), kao buduću zaštitu od raketnih napada,

raketa tipa Grad kalibra 122 mm i ručno rađenih raketa Kassam lansiranih iz Libana i Gaze tokom leta 2006.godine na početku Drugog Libanskog rata.

Raketni štit Izraela
foto: Printscreen Youtube

Iron Dome definisan je kao pokretni raketni sistem namenjen za presretanje i uništavanje raketa kratkog dometa, kao i artiljerijskih granata većih kalibara u svim vremenskim uslovima, danju i noću. Ovaj sistem može istovremeno da dejstvuje na više mogućih pretnji.

Baterija Iron Dom sastoji se od: komandnog vozila, radara i kontejnera sa 20 raketa.

Delovanje sistema je zamišljeno tako, da radar u roku od 5 sekundi otkriva cilj, detektuje raketu, a već u 10-toj sekundi treba da počene sa praćenjem i dejstvom po pretnji. Radar detektuje i prati naodolazeću raketu, i podatke šalje u komandno vozilo, gde kompjuter proračunava da li će ta raketa pasti na naseljeno ili ne naseljeno područje. U slučaju da raketa neće pasti na mesto, na kome bi izazvala štetu, ili ljudske žrtve, neće se ni dejstvovati.

Raketa dobija podatke od radara nakon lansiranja putem datalinka i koriguje svoju putanju. Raketa sistema Iron Dome poseduje konvencionalnu fragmentovanu bojevu glavu sa ugrađenim blizinskim upaljačem. U zavrsnoj fazi navođenja raketa koristi svoj radar koji je ugrađen u bojevu glavu.

Rafael Advanced Defence je prva testiranja sistema počeo u julu 2008.godine kada je testirana presretačka raketa Tamir. Sledeća provera usledila je u martu 2009., kada jeopitovan protivraketni sistem na zemlji, bez borbenog delovanja, da bi u julu iste godine izvedeno po prvi put uspešno presretanje većeg broja raketa Kasam i Grad.

Mesec dana kasnije avgusta 2009., izraelska vojska, iako sistem nije ušao još zvanično u upotrebu, zbog dobrih rezultata formira se novi bataljon, koji će koristiti ovaj raketni sistem. Izrael je konačnu odluku za uvođenje ovog sistema u operativnu upotrebu doneo posle vežbe održane januara 2010., kada je prikazana efikasnost ovog sistema nakon godina rada na njemu. Tada je simuliran masovni napad raketa Grad, artiljerijskih granata i minobacačkih mina na koje je Iron Dome uspešno odgovorio tokom dejstva u različitim uslovima. Iako se njegovo uvođenje očekivalo do kraja 2010., to se nije dogodilo, jer je zahtevano dodatno obučavanje ljudstva. Sistem je zvanično u operativnu upotrebu ušao tek u januaru 2011.godine, prvo dve baterije, a kasnije u periodu od 2012. do 2014., ušle su još tri baterije.

Pošto je doneta odluka o uvođenju sistema u operativnu upotrebu javila se dilema o rasporedu sistema, a s obzirom na loša iskustva iz prošlosti, kada je iz Gaze lansirana serija raketa tipa Kasam.

Prvobitno je to trebala biti baza Hatzor, ali se posle nezadovoljstva građana odustalo od toga i prva baterija postavljena je južno od grada Beršebe u pustinji Negev i pored grada Ašekolana kako bi se ova dva grada zaštittila od Hamasovih raketa sa područja Gaze. Inače jedna baterija može da zaštiti grad veličine Haife. Izraelski stručnjaci procenjuju da je za čuvanje većih gradova potrebno minimum 5 baterija. Cena jedne baterije je procenjena na 50 miliona dolara. Cena jedne rakete iznosi 35-50.000 dolara što su neki analitičari označili kao veoma skupo, s obzirom da je cena rakete Kasam samo hiljadu dolara, a mina desetinu dolara. Pod lavinom kritika bilo je i to što sistem nije mogao da zaštiti naselja uz samo granicu od raketa malog kalibra i granata kućne izrade, jer je nedostajalo nekoliko sekundi za reakciju.

Svaki Iron Dome sastoji se od sledećih komponenti: radar za otkrivanje i praćenje leta rakete, zatim kontrolni centar C2 (Command and Control) za upravljanje sistemom koji ima zadatak da u kratkom vremenskom periodu proceni let otkrivene rakete i napadne samo one koji su realna pretnja. Radar i kontrolni centar su povezani sa Izraelskim nacionalnim kontrolnim centrom PVO.

Iron Dome radi zajedno sa nišanskim radarom EL/M- 2084, koji je proizvela softverska kompanija Elta Systems, deo Israel Aerospace Industries (IAI).

Lanser raketa- svaka baterija ima po četri lansera sa 20 raketa „Tamir“ u kontejneru što je dovoljno da se pokrije prostoro od 150 kvadratnih kilometara. Iron Dome koristi vođene rakete koji imaju malu zonu delovanja od 4 do 70 km. Kako bi se moglo delovati protiv malih ciljeva, raketa ima poseban blizinski upaljač. Za navođenje na ciljeve koristi se elektro-optički sistem samonavođenja.

Tipična baterija se sastoji od radarske jedinice, jedinice za upravljanje sistemom i tri lansera, raspoređeni na istom položaju. Svaki lanser ima 20 raketa – presretača i može se razmestiti van sistema, kada se njime upravlja sigurnom, obezbeđenom (zaštićenom), radio vezom.

Prvo pravo vatreno “krštenje” dogodilo 7.aprila 2011. kada je u vazduhu uništena raketa ispaljena prema Beershebi. U istom je mesecu uništeno devet raketa uz jednu propuštenu. Zahvaljujući pokazanoj efikasnosti sistema Hamas je morao da promeni taktiku, koja je uključila ispaljivanje većeg broja raketa na područje pod zaštitom Iron Doma, a sa ciljem da se raketni sistem preoptereti. Kada je utvrđeno postavljanje Iron Doma oko Aškelona i Beršebe raketama su napadnuti gradovi Ašdoda i Ofakima. U avgustu 2011., istovremeno je ispaljeno 6 raketa, a Iron Dome je pet projektila presreo uspešno, dok je jedan uspeo proći odbranu i eksplodirao ostavljajući za sobom prve ljudske žrtve posle 2006.

Posada koja sada opslužuje Iron Dome je aktivnog sastava, dok se planira da deo novih baterija koje budu ulazile u operativnu upotrebu opslužuju vojnici rezervisti.

Kompanija Rafael radi na daljem usavršavanju Iron Doma u širi precizni protivraketni sistem. U planu je popunjavanje sa dvema vrstama raketa koje će se koristiti protiv krstarećih raketa i letelica. Verzija Blok 2 moći će da vrši odbranu od podzvučnih ili nadzvučnih projektila i letelica brzina do 1,5 maha. Za verziju Blok 3 predviđa se presretanje raketa i projektila velikih brzina iznad 1,5 Maha. Da bi se to uspleo izvesti biće potrebno umrežavanje sa radarima srednjeg dometa i da će biti potrebno povećanje dometa raketa Tamir kojima se pune lansirni kontejneri Iron Dome.

Raketni štit Izraela
foto: Printscreen Youtube

David sling- Davidova praćka ( hebrejski Kela David)

Još jedan raketni sistem za obaranje raketa na manjim visinama na čiji razvoj je direktno imao uticaj Hezbolah je bio sistem Davids Sling/Davidova praćka, koji neki još nazivaju Magic Wand ili Stuner.

Sistem je nastao u saradnji kompanija Rafael Advanced Defense Systems i američke kompanije Raytheon Missile systems sa ciljem odbrane od raketa i projektila srednjeg dometa od 40-250 km.

Sistem David Sling označen je kao drugi nivo odbrane. Sa razvojem je počelo 2006.godine sa ciljem da u izraelskoj PVO zameni sisteme MIM-23 Hawk (Homing All the Way Killer) i MIM-104 Patriot (Phased Array Tracking Radar to Intercept On Target)..

Opis sistema

Baterija raketnog sistem Davidova praćka sastoji se od radara Elta El/M- 2082 3D L-band AESA, komandnog vozila sa radarom i lansera koji čine četiri kontejnera sa po 16 raketa.

Raketa sistema Davidova praćaka je zapravo kinetički presretač brzine 7,5 Maha opremljen sa radarom i elektro optičkim senzorom na glavi rakete. Za pokretanje rakete se koristi tvrdo gorivo Raketa ima povučenu ka sredini bojevu glavu da bi radar, koji se koristi u zavšnoj fazi navođenja, mogao da skenira neometano preko optičkog senzora koji je ugrađen na samom vrhu bojeve glave. Raketa je dvostepena sa dodatim startnim busterom. Sistem se reklamira kao jeftino rešenje za zaštitu od raketa srednjeg dometa i krstarećih raketa.

Operativni sistem Davidova praćka ima domet od 40 do 300 km i u sebe integriše radarski i elektoroptički sistem navođenja. Sistem je sposoban i za presretanje raketa kratkog dometa od 4-70 km. Sistem se osim za borbu protiv raketa može koristiti i za obaranje letelica, samo je potrebno izvršit konvertovanje sistema. Davidova praćka takođe ima C-RAM (Counter- Rocket, Artillery and Mortar) sposobnosti odbrane od napada raznim raketnim, artiljerijskim i monobacačkim sistemima.

Prvo testiranje sistema sprovedeno je u novembru 2012., kada je na poligonu na jugu Izraela testiran projektil Stunner, kojim je uspešno obavljeno presretanje cilja u vazduhu.

Jedna baterija sistema Davidova praćka premešta se neprestano na različite lokacije širom Izraela na probni period, sve dok sistem ne postane operativan. Različite su procene koliko je razvoj samog sistema koštao. Prema nekim proccenama troškovi su oko 250 miliona dolara, a cena jedne baterije minimalno bi iznosila 150 miliona dolara. Prema saznanjima, izraelskoj armiji je ove godine počela prva isporuka ovog raketnog sistema.

Priča o izraelskom antibalističkom štitu se ne završava sa opisom ovih raketnih sistema, već ima i svoj nastavak, koji se odnosi na upotrebu visokoenergetskih lasera, koji bi trebali u naoružanje ako bude sve uspešno ući za nekih 15-20 godina. U tu svrhu započelo se projektovanjem laserskog sistema, koji bi za sada bio korišten za uništavanje artiljerijskih raketa i minobacačkih mina.

Iron Beam laser

Narastajući pritisak javnosti zbog neefikasnosti protivvazdušne odbrane tokom Drugog libanskog rata, kada je na Izrael izvršeno 4228 raketnih napada, koji su prema policijskim izvorima izazvali 53 mrtvih, 20 teže i oko 2000 lakše povređenih. Prosečno je na Izrael u periodu od 12.7.- 14.8.2006., padalo 100 prva dva vikenda rata, a kasnije 200 raketa na dan, što je naterao IDF da uvede laserski uništavač raketa NAUTILUS kog su zajedno izradili

izraelska firma Mafat i Northop Grumman još daleke 1990, kada je zbog enormnih troškova bio obustavljen, a posle iskustava sa Gazom i Libanom opet oživljen i konačno preimnovan u SKYGUARD, koji je razvio američki Northop, ali prilagođen za izraelske potrebe. Zadatak ovog sistema bila je odbrana od raketa kaćuša. Razvoj je IDF koštao 80 miliona dolara i trajao je dobre tri godine.

Sistem je na testiranju uspeo da pokrije 3-10 km, a cena koštanja jednog primerka, bila je od 50-70 miliona dolara.

Ovim sistemom u Izraelu nisu bili svi oduševljeni. Dr Oded Amichai, je sam razvio više od 20 hemijskih lansera za NAUTILUS, ali je bio ubeđen da bi bolje bilo da se razvoj kompletno obavlja u Izraelu. Međutim cena takvog projekta bila bi 1,25 milijardi dolara za pokrivanje teritorije ka granici sa Libanom i 3 milijarde dolara za područije Gaze. Prema Amichaievim podacima od 4.000 ispaljenih Kasama iz Gaze skoro 70 posto je palo u pustinjski nenaseljeni deo Izraela, a samo 1000 raketa je palo na naseljeni deo, od tog broja samo je petina prouzrokovla ozbiljnu štetu i žrtve.

Cena koja je ispostavljena za SKYGUARD je bila previsoka, pa su Izraelci dali prednost Rafaelovom kinetičkom presretačkom sistemu Iron Dome (Cap) i razvoju Iron Bema lasera.

Iron Beam promovisan je 11.februara 2016.godine kao zemaljski sistem koji koristi multi-kilovat laser za uništenje dolaznih projektila na daljini od 2 kilometra, a njega je proizvela kompanija Rafael.

Iron Beam baterija treba da se sastoji od odbrambenog radara, komandnog centra i dva HEL sistema koji že biti montirani na kamionima koji se za sada koriste za opitovanje.

Sistem je zamišljen da funkcioniše tako što u slučaju da se raketa ili artiljerijski projektil provuče, preko radara će se dobiti informacije o cilju. Termička kamera preuzima praćenje rakete dok se ne aktiviraju dva lasera, koji kad postignu odgovarajuću snagu uništavaju metu.. Za sada Izraelci kriju koja je jačina lasera i ona se navodno meri u stotinama kilovata.

Za sada se radi na laserima koji će obarati minobacačke projektile, dok se u budućnosti planira i dalje širenje delovanja ovog sistema koji bi se koristio za obaranje raketa i bespilotnih letelica.

Ono što dodatno težava rad na ovom projektu je da nekog velikog napretka na polju laserske odbrane nije bilo i da je sve bilo zaboravljeno do 2006. koja je bila prekretnica.

Ono što bi, prema konstruktorima, olakšalo celu stvar je korišćenje postojećih elemenata i radara sa drugih sisema za upotrebu Iron Beam. Za Iron Beam moglo bi se koristiti sredstvo za rano upozoravanje ULTRA ( ELM 2090) zatim radar Super Green Pine (ELM2090) i radar ELM2084 koji bi se koristili za prijem podataka o ciljevima.

Izraelci planiraju i uvođenje vazdušne komponente antibalističkog štita, koji bi se sastojao od strateškog drona, koji bi bio naoružan sa raketom Python 4. Zadatak ovog sistema bio bi traganje za neprijateljskim projektilima pre nego što bi se lansirala raketa Arrow ili Patriot, pri čemu je od izuzetnog značaja pomoć satelita koji bi dostavljao dornu podatke o lanserima, bilo mobilnim, bilo u silosima i o njihovom aktiviranju.

Kurir.rs/A.Mlakar

Prijavite se na newsletter.

Svakog dana besplatan pregled vesti na vaš e-mail.

* Obavezna polja

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...
track