Meštani Batagajsku pukotinu nazivaju vratima pakla ili vratima podzemnog sveta. Nije reč o nekoj misterioznoj pojavi - iako kada se približite krateru čujete pucketanje i krkanje, a onda vidite da ispod vas više nema drveća i da stojite na ivici provalije - već o delu ljudskih ruku.
Nema ničeg misterioznog u ovoj pukotini koja datira iz prve polovine 20. veka. Krajem tridesetih godina u blizini reke Batagaj vršila se eksploatacija olova, a šezdesetih godina tlo je uleglo zbog prevelike seče šuma.
U početku je to bila samo manja jaruga ali je zbog večito zaleđenog tla situacija počela da se pogoršava.
Seča šume u tim uslovima vrlo brzo dovodi do katastrofalnih posledica. Zbog toga je hidrološka situacija promenjena: potoci su počeli da teku u drugom pravcu, skinut je zemljišni i vegetacijski pokrivač, permafrost je počeo dublje da se otapa, rekao je za Russia Beyond Aleksej Lupačov, naučni saradnik Instituta za proučavanje tla Ruske akademije nauka i jedan od istraživača kratera.
Prema njegovim rečima, ulegnuće se svake godine proširi za 10 do 15 metara. Stručnjaci objašnjavaju kako je to spor proces i naglašavaju da nema mesta za brigu.
"Ova prirodna pojava ni na koji način ne predstavlja pretnju za našu planetu. Najveća stvarna pretnja je to da možeš da padneš i polomiš nogu", rekao je on.
U ovom trenutku veličina kratera dostiže približno kilometar u dužinu, 800 metara u širinu i 100 u dubinu, pa se ubraja u jednu od najvećih na svetu termokrških jama u permafrostu. Oblikom podseća na džinovsku školjku s repom.
Širenju pukotine pogoduju letne vrućine koje ubrzavaju otapanje zaleđenog tla, ali zimske temperature padaju i do 50 stepeni ispod nule, zbog čega su vrata podzemnog sveta okovana ledom.
Batagajski krater je zanimljivo odredište za naučnike iz celog sveta – zbog otapanja leda razotkriveni su stariji slojevi tla, na osnovu kojih se mogu istražiti biološke i klimatske karakteristike planete.
Najstariji sloj kojem se može pristupiti star je 600 do 650 hiljada godina, a na dnu kratera nalaze se ostaci mamuta, bizona i drugih drevnih životinja.
Naučnici kažu da se u tom sto metara dugom zidu nalazi naša celokupna istorija.
Koliko dugo će se još povećavati rupa teško je reći, ali granica definitivno postoji. Recimo, dok ne dođe do stenovitog zemljišta. Na kraju će se udolina pretvoriti u obraslu jarugu, na čijem će dnu najverovatnije biti jezero.
Kurir.rs
NE PROPUSTITE
