Najnovije vesti

60 GODINA OD STRAVIČNOG MASAKRA U PARIZU Dan kada su tela plutala po Seni
Foto: BORIS HORVAT / AFP / Profimedia

krvavi pir

60 GODINA OD STRAVIČNOG MASAKRA U PARIZU Dan kada su tela plutala po Seni

Planeta
11:12h

To je bio jedan od najmračnijih dana u istoriji Francuske - 17. oktobra 1961. godine Alžirski rat za nezavisnost se bližio kraju, a policija iz Pariza brutalno je ugušila demonstracije francuskih Alžiraca u srcu grada.

Te noći i narednih nekoliko dana demonstranti su premlaćivani, ubijani ili bacani u Senu gde su se davili, piše 24France.

Alžirski rat za nezavisnost ušao je u sedmu godinu kada se dogodio pariski masakr i Francuska je bila u krizi zbog borbe za dekolonizaciju.

U maju 1958. godine, rat je doveo do kolapsa Četvrte francuske republike (sistem koji karakterišu česte promene vlade i slaba izvršna vlast). Percepcija da sukcesivne francuske vlade ne čine dovoljno da se drže Alžira izazvala je vojni udar. Šarl de Gol, poštovani vođa Slobodne Francuske tokom Drugog svetskog rata, vratio se na vlast uz veliku političku podršku.

0217247265, Šarl de Gol
foto: - / Everett / Profimedia

Šest meseci kasnije postao je predsednik -osnivač Pete republike Francuske, koga karakteriše snažno predsedništvo, koje traje do danas.

U govoru koji je održao stekao se utisak da Alžir i tamošnje Francuze neće ostaviti na cedilu. Vojska se već tad uspešno nosila sa gerilskim pokretom, a za suzbijanje pobune angažovana je bila Legija stranaca i to 1. REP ( Prvi padobranski puk). 2. REC (Drugi oklopni puk) i 3. REI (Treći pešadijski puk) Legije stranaca.

On je tada i izgovorio svoju poznatu rečenicu ''Živeo francuski Alžir!''.

Ali de Gol je znao da je nezavisnost Alžira neizbežna i da brutalni sukob mora da se okonča. De Gol je stavio na kocku svoju političku budućnost kada je u januaru 1961. raspisao referendum-na kojem se 75 odsto ljudi za prekid i povlačenje francuskih vojnika iz Alžira.

Sve tri vojne jedinice iako se već ušle u šestu godinu ratovanja pokazalo je zavidne vojne uspehe. Međutim, prekretnica cele priče usledila je 1960. godine kada De Gol iznenada donosi odluku da smeni generala Majija komandanta 10. padobranske divizije. Pričalo se da je glavni razlog bila kritika De Gola i njegove najave da će Alžiru najverovatnije biti data nezavisnost.

Mnogi njegovi saobrci smatrali su da će De Gol izdati Francuze koji su živeli u Alžiru i da je to ustupak FNL -alžirskom gerilskom pokretu.

Takava De Golova odluka izazvala je protest među alžirskim Francuzima, došlo je i do sukoba sa žandarmerijom i povežanje nasilja širom Alžira.

Francuske vojne trupe odbile su da intervenišu protiv Evropljana, od kojih je velika većina rođena bila na tlu Alžira i nikad nije videla Francusku niti želela da tamo živi u sredini koju nisu ni poznavali.

FNL je iskoristio ovu krizu i svađu alžirskih Francuza i države pa su pravili još veći razdor među njima. Pošto je vlast u Parizu nastavila da daje ustupke FNL-u neki oficiri su odlučili da je vreme da se organizuje pobuna protiv vlasti u Parizu.

Mesec dana nakon referenduma, Žan Žak Susini i Pijer Lagailard osnovali su paravojnu grupu, Tajnu oružanu organizaciju (OAS), kako bi postigli cilj da Alžir ostane francuski. Moto OAS -a bio je zavet da će ''udarati gde hoće, kad hoće“.

U noći od 21. na 22. aprila, četiri francuska generala koji podržavaju OAS pokušali su da preuzmu kontrolu nad Alžirom u puču. Ali četiri dana kasnije, francuske vlasti su konačno nadjačale vojne oficire.

U maju 1961. godine, Francuska i političko krilo FLN -a, Privremena vlada Republike Alžir (GPRA), započeli su zvanične razgovore u francuskom alpskom banjskom gradu Evian. Ali pregovori su naglo prestali narednog meseca, pošto je Francuska insistirala na zadržavanju kontrole nad geostrateški značajnom regijom Sahara, što je Alžir odbio.

To je još jednom podstaklo nasilje - i to ne samo u Alžiru.

-Od avgusta 1961. francuski protivnici alžirske nezavisnosti pokušavali su da izazovu nasilnu represiju FLN -a u Francuskoj, misleći da će to pomoći u gušenju pregovora, objasnio je Žil Manseron, autor knjige ''La Triple Occultation d'un Massacre'', koja je objavljena zajedno sa drugom istorijskom studijom, ''Le 17 Octobre des Algeriens'' Marsela i Polete Pežu.

0565574821, Pariz, masakr
foto: Frédéric Migeon / AFP / Profimedia

-Mnogi ljudi koji su podržavali de Golov povratak na vlast 1958. godine, ali njegov premijer, Mišel Debre - bili su protiv nezavisnosti Alžira.

Debre je bio odgovoran za održavanje reda u Francuskoj, a za ministra unutrašnjih poslova imenovao je jednog od svojih ljudi, tvrdoglavog pripadnika Rožera Frja , rekao je Manseron.

Moris Papon, bio je šef pariške policije od marta 1958. godine.

-FLN je pojačao pritisak terorističkim napadima u Francuskoj - naročito u Parizu - čim su pregovori u Evianu prekinuti. Policija, kao simbol francuske države, bila je posebna meta. To je bila vrsta rata u Parizu, rekao je Žan-Mark Berlier, istoričar francuske policije.

SVE JE POČELO OKO 18 SATI

17. oktobra, oko 18 sati, između 20.000 i 30.000 Alžiraca iz predgrađa i raznih delova Pariza stiglo je do centra grada vozom, metroom ili peške.

Uputstva su bila jasna - ne bi trebalo da nose oružje i svakako ne bi trebalo da odgovaraju na bilo kakve provokacije.

Planirano je nekoliko puteva: duž Bulevara Sen-Mišel na levoj obali na južnoj ivici centralnog Pariza, između Trga republike i Opere na drugoj strani Sene, kao i duž jelisejskih polja.

Ali policija je već blokirala ulaze u Pariz. Oko 1.600 policajaca bilo je stacionirano na ključnim lokacijama.

Bili su teško naoružani, nosili su automatske puške, puške i palice.

-Morate zamisliti stanje duha tih policajaca, rekao je istoričar Žan-Mark Berlije.

SVUDA JE BILO NASILJA

-Bila je rasprostranjena mržnja prema Arapima. Mnogi od tih poručnika služili su u Alžiru. Bilo im je drago što su čuli da će 17. oktobra biti demonstracija: bila je to prilika za osvetu. Policija se obrušila na demonstrante na peronima metroa, udarala ih palicama i hapsila. Svuda je bilo nasilja, rekao je Berlije.

Te noći je uhapšeno više od 11.000 Alžiraca. Nakon što su uhapšeni, demonstranti su držani u autobusima. Mnogi su zatim prevezeni u ad hoc zatvorske centre, uključujući sportsku arenu Port-de-Versaj na južnom rubu Pariza, sportsku arenu Kubertin jugozapadno od grada. Neki Alžirci su pretučeni do smrti, tučeni palicama ili drugim sličnim sredstvima.

Neki su streljani. Neki su bačeni u Senu, od kojih su neki već bili mrtvi, neki još živi, vezanih nogu i ruku.

U saopštenju za medije, sedište pariske policije navodi se da su dve osobe poginule na mostu koji vodi preko Sene zapadno od Pariza tokom "razmene vatre" između policije i demonstranata koji su bili "primorani da protestuju zbog pretnji FLN-a”.

Prema zvaničnim podacima, 44 osobe su povređene. Nekoliko dana kasnije, broj je povećan na tri mrtva i 64 povređena.

Nema izveštaja o ubijenim policajcima.

-Desetak policajaca moralo je u bolnic“, rekao je Papon.

FLN je rekao da je 200 ljudi poginulo, 400 nestalo i 2.300 povređeno. Tri decenije kasnije, 1991. godine, Žan-Luk Inodi je objavio ''La Bataille de Paris: 17. oktobar 1961“.

Njegov rad bio je prva studija o događajima te noći - a njegova istraga je potvrdila da je 200 Alžiraca ubijeno tokom ovog izbijanja policijskog nasilja, što je deo ukupnog broja od 325 poginulih tokom septembra i oktobra 1961. godine.

Policija, političari i mediji zataškali su ovaj masakr. To je bila ''najnasilnija'' represija protesta u posleratnoj istoriji Zapadne Evrope, primetili su britanski istoričari Džim Haus i Nil MekMaster u svojoj temeljnoj studiji iz 2006. godine ''Pariz 1961: Alžirci, državni teror i sećanje''.

To ostaje osetljiva tema u Francuskoj.

Nekoliko decenija zvanični broj poginulih bio je tri. Danas se istoričari slažu da je najmanje 48 ljudi ubijeno samo u noći 17. oktobra, iako mnogi istoričari veruju da je broj poginulih više od stotinu.

Parisko tužilaštvo je 1999. godine zvanično priznalo da se dogodio ''masakr'', ali na 60. godišnjicu masakra u Parizu, mnogi ljudi bi želeli da predsednik Emanuel Makron zvanično prizna odgovornost Francuske za zločin.

Istoričari sada traže priznanje da je Francuska odgovorna za ono što se dogodilo i priznanje da je to bio rasistički zločin.

Njihove pozive ponavljaju preživeli i prolaznici koji su bili svedoci masakra.

Kurir.rs

Prijavite se na newsletter.

Svakog dana besplatan pregled vesti na vaš e-mail.

* Obavezna polja

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...
track