MAFIJA JE PORUČILA: SAMO ĆUTI I BIĆEŠ ŽIV Roberto Savijano je odbio, a evo kako sada živi pisac koji je Kamori gurnuo prst u oko!

Planeta - 16.10.2021. 17:54h

U petak u jesen 2006, lokalne novine i tužioci u jugozapadnom italijanskom regionu Kampanija dobili su isto anonimno pismo. Kompjuterski otkucana i isporučena ručno u ranim jutarnjim satima, detaljno je opisala plan napuljske mafije da pogubi 26-godišnjeg italijanskog pisca. Zvao se Roberto Savijano i njegova knjiga, Gomora, koja brutalno osuđuje Kamorine kriminalne aktivnosti, bila je na putu da postane bestseler.

Neobjavljeno pismo, koje je posmatrač video, odnosi se na sastanak održan u kladionici u Kaza di Principu, rodnom gradu Savijana, na kojem su lokalni šefovi, poznati kao neki od najnasilnijih u Kamori, odlučili da Savijano mora umreti, rekavši da njegovo ubistvo bi se dogodilo "kada su vode mirne“.

U pismu se navodi da Savijano "mora biti kažnjen", da su šefovi znali gde mu majka živi, da su ga pratili nedeljama i da su dva ubica već naručena da ga ubiju. Objašnjeno je da je "oružje koje će se koristiti za egzekuciju već smešteno“ u kuću saradnika. Zaključeno je pretnjom podebljanim slovima i podvučeno: "Ako zaćuti, biće pošteđen.“

Mnogo se promenilo od tog dana. Gomora, koja je prodata u više od 10 miliona primeraka širom sveta, prevedena je na više od 50 jezika i inspirisala je nagrađivani film i TV seriju koja se prikazivala pet sezona. Klan Kazalesi, nekad jedna od najmoćnijih mafijaških grupa u Evropi, u opadanju je, a mnogi mafijaši sada su iza rešetaka.

Savijano, koji sada ima 42 godine, nije popustio pred pretnjama. Nikada nije ćutao. On je nastavio da osuđuje poslovanje Kamore i ukazivao na jednu od najmoćnijih kriminalnih organizacija na svetu. Ali iako je preživeo zaveru, Savijano je ipak platio visoku cenu. Od tog jesenjeg dana 2006. godine, kada su italijanske vlasti obavestile pisca da mu je život u opasnosti, živeo je skrivajući se, pojavljujući se samo pod policijskom pratnjom.

Od tada nije proveo više od nekoliko noći na istom mestu, a često spava u policijskim barakama. Ne može izaći sam, prošetati se prometnim mestima ili otići na more.

Posetio sam ga nedavno u ponedeljak u malom stanu u Rimu. Ispred zgrade, dva muškarca me dočekuju i prate, dok drugi ostaje na straži na ulazu. Prvo što primetite su hiljade knjiga koje se nalaze po zidovima. Drugi je nedostatak prozora. Oboje, na neki način, izgleda da predstavljaju pisca prisiljenog da živi kao zatvorenik.

Savijanove oči govore o neprospavanim noćima, a lice mu je napeto - posledice života proživljenog od 2006. godine u stalnom uznemirenosti. "Deo mene je uvek u ratu“, kaže on. "U ratu sa svetom, u ratu sa Kamorom, u ratu sa samim sobom. Ponekad sam čak mislio da bi bilo bolje umreti nego živeti ovako. Smrt bi bila prihvatljivija od ovog stalnog pritiska, stanja anksioznosti i praznine u kojem živim toliko dugo. "

Petnaest godina pod policijskom pratnjom je prekretnica i, iz tog razloga, tri oklopna vozila i sedam policajaca čekaju nas dole. Dva dana će posmatrač pratiti Savijana na putovanju od Rima do Napulja, do uporišta Kamora, od kojih neka nije posetio godinama.

Otišao je kao mladić i vratio se kao najpoznatiji živi italijanski pisac i međunarodni simbol borbe protiv mafije-desnica omražena zbog svojih pro-izbegličkih izjava i neki od njegovih sugrađana koji ga optužuju da je uprljao imidž njegove matične teritorije.

Krenuli smo prvim oklopnim vozilom. Savijano i ja sedimo pozadi. Dva policajca su ispred.

"Kada sam pisao Gomoru, znao sam da pišem priče koje su mnogi novinari već znali“, kaže Savijano, koji je prošle nedelje pokrenuo grafički roman o svom životu koji je ilustrovao izraelski crtač stripova Asaf Hanuka. "Ali takođe sam znao da te priče nikada nisu dobile antropološko tumačenje. Znao sam da u rukama imam nešto književno i znao sam da će to biti eksplozivno. Ali nikada nisam mogao zamisliti šta će se sledeće dogoditi". Nakon objavljivanja Gomore, Savijano je počeo da prima misteriozne telefonske pozive: telefon bi zvonio, ali kada bi se javio, niko nije progovorio. Tada su počela stizati preteća pisma. Jednog dana, njegova majka je u poštanskom sandučetu pronašla fotografiju Savijana sa pištoljem uperenim u slepoočnicu: gore je pisalo "osuđen“.

U septembru 2006., tokom mitinga protiv mafije u Kasal di Principu, gradu u kojem se kaže da ima više oružja nego vilica, Savijano je izazvao šefove sa bine, prozivajući njihova imena i vičući: "Vi ne pripadate ovde ! Izlazi! “, Podstičući gomilu da ustane protiv klana. Ovaj događaj, prema preokretima mafije, razbesneo je šefove, koji su napravili plan za ubistvo pisca u napadu na Božić 2008. na autoputu između Rima i Napulja.

"Dao sam imena, pred njihovim ljudima, što je isto što i tauzalud Božje ime kralja “, kaže Savijano. "U njihovim očima učinio sam smrtni greh."

Prema svedocima, Kamorra je planirala da ubije Savijana u spektakularnoj eksploziji koja podseća na masakr u Kapačiju 1992. godine, kada je sicilijanska mafija ubila sudiju protiv mafije Đovanija Falkonea, njegovu suprugu i članove njegove policijske pratnje sa 300 kg dinamita ostavio krater na autoputu u blizini Palerma. Vlasti su pretnje shvatile ozbiljno.

"U početku sam mislio da ću biti pod zaštitom dva ili tri dana, a uskoro ću se moći vratiti svom normalnom životu."

Gleda kroz prozor dok jurimo pored takozvane "vatrene zemlje“, oblasti na selu u provinciji Kaserta, gde je Kamora zakopala tone otrovnog otpada ispod puteva i kopna. "Shvatio sam da je situacija ozbiljnija nego što sam mislio kada me je, tokom rata između suparničkih klanova Kamora, [policija] odvela na sigurnu lokaciju na udaljenom ostrvu. Smestili su me u kuću koja je bila dostupna samo morem. Nije bilo usluge mobilnog telefona, a za obavljanje poziva policijski agent morao je da me preveze na more.

Pod tako strogom zaštitom, komplikovano je čak i odlazak u toalet. Sat vremena nakon našeg putovanja, Savijano traži od agenata da se zaustave na benzinskoj stanici na autoputu kako bi mogao koristiti kupatilo. Dva muškarca su sišla iz jednog automobila i proveravaju da li je kupatilo sigurno. Zatim pokreću Savijana da uđe, dok drugi agenti ostaju napolju da čuvaju vrata.

"Cena koju sam platio veća je od svega što sam mogao zamisliti“, kaže Savijano, vraćajući se u automobil. Bez lukave pauze za cigarete. "Ali ono što me zaista muči je to što vidim da se moja porodica mora preseliti iz grada u grad. Osećam se krivim svaki dan u životu zbog ovoga. "

Tokom godina, nekoliko evropskih zemalja nudilo je Savijanu zaštitu, uključujući i skandinavsku zemlju koja mu je ponudila azil. Za uzvrat, od Savijana će se tražiti da odustane od borbe protiv organizovanog kriminala: nema više intervjua, nema kompromitujućih članaka.

"Dugo sam razmišljao o napuštanju Italije“, priznaje on. "Ali na kraju je uvek preovladao neka vrsta idealizma. Bio sam posvećen promeni statusa kuo. Hteo sam da jebem Camoru. Da mogu da se vratim, ne znam da li bih to ponovio. "

Savijano je pokušao da vodi normalan život. Jedno vreme je živeo u Njujorku, gde mu je američka vlada, kako bi ga zaštitila, dala novi identitet kao Dejvid Danon. Shvatio je da to ne funkcioniše kada ga je, u zgradi na Menhetnu, čovek pozdravio: "Ah! Italijanski pisac! ’“

"Čak i kada sam bio u inostranstvu, u nekim zemljama bio sam primoran da živim pod policijskom zaštitom“, kaže on. "U određenom trenutku sam prebačen u gradove za koje nisam ni znao da postoje. Jedan od dana kada sam se osećao najslobodnije u godinama bio je u Londonu, kada sam upoznao Džulijana Asanža. Sam sam otišao od aerodroma do centra grada, niko me nije pratio, i bilo je spektakularno. ”

Oko podneva stižemo u Kastel Volturno, u pejzaž neobične lepote između planine Dragone i ostrva Ischia. Na ovoj idiličnoj obali izgrađeno je 24.000 bespravnih objekata. Hiljade je konfiskovano, a zapuštene ruševine prostiru se na 17 milja plaže-poput arheoloških artefakata iz postapokaliptične katastrofe. Mnoge kuće tamo pripadaju pripadnicima Kamore. Ovde su 2008. godine ubice iz klana Kazalesi ubile šest afričkih imigranata. Nasumično su izabrani da pošalju poruku afričkim narko -bandama. Masakr je inspirisao epizodu Afrikan Blad u prvoj sezoni TV serije Gomora.

Savijano godinama nije bio u Kastel Volturnu. Vozila za pratnju staju na ruševinama napuštenog turističkog sela, nedaleko od obale mora. Odlučujemo da protegnemo noge duž plaže. Nebo je oblačno, a more nemirno. Savijano se šeta plažom, udišući morski vazduh.

Sledeća stanica je napeta: kcampia, jedan od najvećih centara za prodaju droga u Evropi. Decenijama su zapušteni Scampijini tornjevi u obliku jedra, poznati kao Vele, bili poprište krvavih ratova između klanova kamora. Podignute između 1965. i 1980. godine, ove zgrade su dizajnirane da zamene sirotinjske četvrti srednjovekovnog centra grada Napulja. Ideja je bila da se ponovo stvore stambeni kompleksi koji bi dočarali uske uličice "starog grada“ kako bi se podstakli odnosi sa zajednicom. Ali, zbog korupcije, mnogi blokovi su ostali nedovršeni, a uličice su se ubrzo pretvorile u rat za dilovanje heroina.

Dva dodatna oklopna vozila pridružuju nam se u pratnji i prate nas do Vele. Savijano nakratko izlazi - taman dovoljno vremena da na brzinu popričamo sa policajcima u policijskoj stanici u Skampiji i žurno odemo. Ovde se ne voli baš. Na zidovima komšiluka ispisani su slogani poput "Skampia nije Gomora“. Njegovo prisustvo ovde se ne dopada samo šefovima; mnogi stanovnici su izrazili svoje nezadovoljstvo.

Pa ipak, ako se Skampia danas promenila, ako je država intervenisala da oslobodi četvrtinu nekoliko mafijaša, to je takođe zato što je Savijani skrenuo pažnju na mesto.

Iako Savijano može računati na milione pristalica, on je takođe meta hiljada mrzitelja, od kojih ga većina optužuje da je zaradio milione evra blateći Napulj.

A ima i onih koji tvrde da Savijanu nije potrebna pratnja; da bi, da je Kamora zaista htela da ga ubije, to već učinili.

Bivši ministar unutrašnjih poslova krajnje desnice, Mateo Salvini, zapretio je da će ukloniti Savijanovu pratnju nakon što ga je pisac napao zbog njegove politike protiv imigracije. "Mnogi su zaboravili kako je ova priča počela i zašto sam danas pod pratnjom“, kaže Savijano. "Mnogi misle da je biti pod pratnjom privilegija. Kao da je to moja odluka. Neki čak prate pratnju kao znak uspeha, ali ja nisam heroj. Nikada se nisam osećao kao heroj. "

Salman Ruždi, koji je bio primoran da se sakrije nakon što mu je pretila smrt zbog njegovog romana Satanski stihovi, rekao je kada je upoznao Savijana 2008. na Nobelovoj akademiji u Švedskoj: "Ljudi me krive što sam živ - da idem na zabave ili da pišem knjige . Oni će vas kriviti za vaš život. " "Za ljude sam mučenik koji nije mrtav“, kaže Savijano. "Krive me što sam još živ. Moglo bi biti bolje da su me ubili. Razmišljao sam o tome. Često i dalje tako mislim.

"U najmračnijim i obeshrabrujućim trenucima osećam se kao da je sve za šta sam se borio uzalud. To se dešava kada osećate da se ne možete osloboditi ovog života. To mi se nedavno dogodilo, nakon presude Rimskog suda, osuđujući mafijaše koji su mi pretili. "

Prošlog maja, sudije su presudile da su šef mafije iz Kamore, Frančesko Bidonjeti i njegov advokat, ugrozili Savijanov život i život koleginice novinarke - Rozarije Kapačione. To je bila značajna presuda - prvi put da je neko odgovarao za Savijanovo stanje.

Kako se naše putovanje bliži kraju u podnožju Vezuva, ispred mora, i sa lepotom Napulja pred nama, Savijano kaže: "Trebao sam slaviti tu presudu. Šef koji me je osudio na ovaj život konačno je osuđen. Ali ne. Pomislio sam, imao sam samo 26 godina kada su me osudili na doživotni život pod oružanom stražom. Rečeno je da, pre nego što umrete, sve lepe stvari koje ste uradili u životu prolete pored vas. U tom trenutku, nakon presude, ponovo sam proživeo sve što nisam mogao učiniti u poslednjih 15 godina".

Vreme je da se oprostimo. Pre nego što se vrati u svoje oklopno vozilo, Savijano sa osmehom odmahuje rukom. Osmeh koji kao da skriva njegov bes; osmeh koji me podseća na poslednju rečenicu Gomore: "Prokletnici, još sam živ.“

Kurir.rs/Guardian