OVAJ SIJUKS JE UDARIO NA VOJSKU SAD I POBEDIO: Američka vlada je tražila mir, ali Crveni Oblak nije računao na licemerje Vašintona

Vođa Sijuksa, Crveni Oblak je sa užasom posmatrao kako beli doseljenici marširaju zemljom njegovog naroda u potrazi za zlatom. Dve godine se opirao američkoj vladi na svakom koraku u onome što je postalo poznato kao Rat Crvenog oblaka.

Uspeo je da protera američke trupe, blokira bele naseljenike i obezbedi plemenske zemlje. Ali iako je glavni Crveni oblak dobio značajne ustupke od vlade, nije trebalo dugo da SAD pogaze svoja obećanja.

Rođen 1822. godine, Crveni oblak — Mahpija Luta — bio je predodređen za velike stvari. Odrastao je u blizini reke Plat u zapadnoj Nebraski, sin oca Brule Sijuksa i majke Oglala Sijuksa. Pošto su mu roditelji umrli kada je bio mlad, odgajao ga je ujak po majci, Old Smuk.

Kao mladić, Crveni Oblak se pokazao kao žestoki ratnik. Tokom bitaka koje su se njegovi ljudi borili sa plemenima Pavni, Vrana, Ute i Šošona, Crveni Oblak je napravio 80 „pučeva“ ili podviga hrabrosti. Jednom prilikom je spasao ratnika Ute od davljenja, da bi ga ubio i skalpirao na obali.

Takođe se pokazao kao sposoban taktičar. Razvio je strategiju raspoređivanja malih ratnih grupa od osam do 12 ljudi, kojima je uvek komandovao. Kada je imao 28 godina, uživao je poštovanje i divljenje većine svog plemena.

Ali uspon Crvenog oblaka pratio je porast broja belih doseljenika koji su se slili na zapad nakon kalifornijske zlatne groznice 1848. Dok su se doseljenici sukobljavali sa domorodačkim plemenima, američka vlada je gledala sa obe strane da bi sklopila sporazum.

Rezultat je sporazum iz Fort Laramija iz 1851. (koji se naziva i Ugovor o Hors Kriku) obećao je zaštitu plemenskih zemalja i lovišta od naseljavanja belaca. Ali dok su se željni doseljenici slevali na zapad, američka vlada nije učinila skoro ništa da ih zaustavi.

Do 1864. tenzije između Indijanaca i doseljenika su se pojačale. Otkriće zlata u jugozapadnoj Montani dovelo je do izgradnje Bozemanove staze, puta koji je prolazio pravo kroz teritoriju Lakote. Ubrzo je vlada izgradila utvrđenja da zaštiti naseljenike i kopače.

Ovo, u kombinaciji sa masakrom u Sand Kriku kada su američke trupe ubile stotine Čejena i Arapaha ljudi - uverilo je Crvenog Oblaka da treba da reaguje.

Između 1866. i 1868. godine, odlučni ratnik je okupio koaliciju Lakota, Čejena i Arapaho ratnika i uzvratio. Odbijajući da pregovara sa vladom, on je umesto toga pokrenuo gerilske napade na naseljenike i same tvrđave. Gađali su kola, blokirali stazu i napadali tvrđave.

Krajem 1866, novopridošli kapetan američke vojske po imenu Vilijam Feterman krenuo je da uguši otpor Indijanaca. Hvaleći se da bih „sa 80 ljudi mogao da jašem kroz celu naciju Sijuksa“, Feterman je poveo svoje trupe pravo u zasedu.

Suočavajući se sa 2.000 Lakota, Čejena i Arapaho ratnika, Feterman i njegovi ljudi su ubijeni. Bio je to do tada najgori poraz američke vojske u Velikim ravnicama i ubedio je mnoge američke kreatore politike da pokušaju da pregovaraju sa Crvenim oblakom. Ali on ne bi pomerio ni centimetar sve dok vojska ne napusti svoje tvrđave na Bozeman stazi.

Konačno, do 1868, vlada je popustila. U sporazumu Fort Laramija iz 1868. godine, SAD su obećale da će napustiti svoje tvrđave. Vlada je takođe priznala veliki deo teritorije koji obuhvata delove Nebraske, Severne Dakote, Južne Dakote, Vajominga i Montane. Dok su američke trupe odlazile, ratnici Crvenog oblaka su spalili tvrđave do temelja.

Međutim, iako se Rat Crvenog oblaka završio pobedom plemena, to nije bio baš poraz za američku vladu. Transkontinentalna pruga, koja je završena 1869. godine, učinila je Bozmanovu stazu zastarelom. I dok je vlada dala mnoga obećanja u sporazumu Fort Laramie iz 1868. godine, održala je malo njih.

Vladi SAD nije trebalo dugo da odustane od svojih obećanja. Ubrzo su na teritoriji Lakote ponovo počele da se pojavljuju tvrđave. Ali dok su mnogi savremenici poglavice Crvenog oblaka vodili rat, vođa Lakota se odlučio za diplomatiju.

Godine 1870. otišao je na dugi put na istok u Vašington, DC. Tamo je šef Crvenog Oblaka tretiran kao šef države i pozvan na prijem u Beloj kući. On se sastao sa predsednikom Julisisom S. Grantom i sekretarom unutrašnjih poslova Džejkobom Koksom.

Nakon pobede u ratu Crvenog oblaka, poglavica Crveni oblak odlučio je da koristi diplomatiju.

Za Koksa, poglavica Crveni Oblak osudio je sporazum iz Fort Laramija iz 1868. godine kao „lažan“. Njegovi ljudi su gurani na sve manje i manje parcele zemlje, a beli doseljenici su još uvek preplavljivali ravnice. Crveni Oblak mu je rekao: „Dovoljno smo odvezeni; želimo ono što tražimo.”

Ali američka ekspanzija na zapad se nastavila - posebno nakon otkrića zlatau Black Hills u Južnoj Dakoti 1874. Ipak, nadajući se miru, Crveni Oblak nije učestvovao u Lakota ratu 1876-77. Niti je uzeo oružje u bici kod Litl Bighorna 1876. (iako je to učinio njegov sin Džek).

Umesto toga, Crveni oblak je nastavio da ide u glavni grad nacije. Razgovarao je sa predsednicima, kreatorima politike i radoznalom publikom Amerikanaca. Pokušao je da se izjasni i odbrani svoj narod.

„Čiji se glas prvi put oglasio na ovoj zemlji?“ Crveni oblak je zahtevao tokom govora na jednom takvom putovanju. „Crveni ljudi sa lukovima i strelama. Veliki otac [predsednik Grant] kaže da je dobar i ljubazan prema nama. Ne mogu to da vidim.”

Dodao je: „Kada beli čovek dođe u moju zemlju, za sobom ostavlja krvavi trag. Međutim, Crveni Oblak nije mogao učiniti malo jer su doseljenici neumorno marširali na zapad uprkos njegovoj gromoglasnoj odbrani svog naroda".

Poslednjih decenija svog života, poglavica Crveni Oblak nastavio je da se bori za svoj narod. Posetio je Vašington, DC, devet puta i sastao se sa pet različitih predsednika tokom trideset godina da bi se zalagao za prava Indijanaca.

Tokom svojih poseta, često je sedeo za fotografije. Čineći to, Crveni oblak je postao najfotografisaniji Indijanac 19. veka, a njegovi portreti nude zapanjujući pogled na njegovo dostojanstvo, snagu, odlučnost i ponos.

Naravno, uradio je više od sedenja za slike. Značajno je da je pomogao da se diktira sporazum za teritoriju svog plemena i da se utvrde granice rezervata Pajn Ridž. Tamo se preselio sa svojim narodom 1878. godine, a dve godine kasnije napustio je mesto vođe.

Međutim, čak i bez moći, Crveni oblak je nastavio da oblikuje politiku. Borio se protiv Davesovog zakona, koji je nastojao da Indijance pretvori u farmere. Pozvao je jezuite da osnuju školu na plemenskoj zemlji, držeći tako lokalnu decu blizu. I obeshrabrio je Ples duhova, duhovni pokret koji je obećao da će obnoviti zemlje Indijanaca.

Neki članovi Lakota postali su nestrpljivi prema njemu. Određene frakcije su smatrale da bi trebalo da nastave „ratnu stazu“. Drugi su verovali da Crveni oblak usporava neizbežni marš ka prihvatanju „belih” običaja.

Mnogi su ga čak krivili za smrt Ludog konja. Crveni oblak je ohrabrio svog kolegu ratnika da se pretvori u američku vladu, a Crazi Horse je kasnije umro u njihovom pritvoru.

„Ja sam, naravno, kao i mnogi drugi pre mene, pogrešio što nisam uradio nešto što je trebalo da uradim, i uradio ono što nisam trebalo da uradim“, rekao je Crveni Oblak.

Ali uvek se fokusirao na svoj narod. Šest godina pre nego što je umro 1909, Lakota poglavica se poslednji put obratio svom plemenu. Do tada je potpuno oslepeo.

„Moje sunce je zašlo“, rekao je Crveni Oblak. „Moj dan je završen. Tama me krade. Pre nego što legnem da više ne ustanem, razgovaraću sa svojim narodom... Rođen sam kao Lakota i umreću kao Lakota.”

Šef Crveni Oblak je umro 10. decembra 1909, ostavljajući iza sebe moćno nasleđe. Mnogi od njegovih potomaka otišli ​​su da vode Lakote baš kao i on.

Ali iako je živeo izvanrednim životom - borio se protiv vojske SAD i izašao kao pobednik - takođe je prepoznao besplodnost svog rata. Vlada SAD je priznala poraz bez promene ponašanja.

„Dali su nam mnoga obećanja, više nego što mogu da se setim“, rekao je šef Crveni Oblak pre svoje smrti. „Ali zadržali su samo jedno – obećali su da će uzeti našu zemlju… i uzeli su je.”

Kurir.rs/althatsinteresting.com