Među oko pola tuceta bespilotnih borbenih vazdušnih vozila (UCAV) koje su trenutno u različitim fazama razvoja u Rusiji, Orion – takođe poznat kao Inokhodet („Pejser“) – je prvi koji je ušao u redovnu operativnu službu u ruskoj vojsci.
Fabrika u izgradnji u Dubni (blizu Moskve) će godišnje proizvoditi „desetine“ dronova za nadgledanje srednje visine i dugotrajnosti (MALE) kada počne sa radom u novembru. Svaki Orion UAS uključuje tri do šest dronova, težine po jednu tonu, kao i operaterske stanice, radio opremu i modul za poletanje i sletanje.
Semjuel Bendet, savetnik programa ruskih studija u Centru za pomorske analize i pomoćnik višeg saradnika u istraživačkom centru Centra za novu američku bezbednost (CNAS), napisao mi je da se procenjuje da će biti izgrađeno „nekoliko stotina“ Oriona.
Rusija značajno zaostaje za Kinom, Izraelom i Sjedinjenim Državama u razvoju bespilotnih vazdušnih sistema (UAS). Ali nakon osrednjeg rezultata u rusko-gruzijskom ratu 2008. godine, Moskva je započela veliki napor da modernizuje rusku vojsku. To je uključivalo nadzorne bespilotne letelice Forpost za pravljenje licence zasnovane na Izraelskom pretraživaču II — tipu koji bi Orion mogao da zameni, prema Bendetu, zbog sličnih karakteristika.
Kronštat je počeo da razvija Orion 2011. pod vođstvom dizajnera Nikolaja Dolženkova, ali je projekat ubrzo bio opterećen kašnjenjima. Bendet mi je napisao da je to „...zbog pokušaja [ruske] odbrambene industrije da uveze ključnu mikroelektroniku i tehnologije motora, da se manje oslanja na takav uvoz koji je još uvek važan za mnoge domaće projekte dronova. Kronštat danas tvrdi da su sve njegove ključne komponente bespilotnih letelica domaće proizvodnje, što je trebalo vremena da se poveća.
Na primer, prva tri prototipa Oriona koristila su austrijski klipni motor Rotek 914 — isti tip koji se koristio na dronovima Predator. Firma je tada morala da sačeka razvoj domaćeg motora APD-110/120.
Orion je borbeno testiran 2018. bacajući vođene bombe na sirijske pobunjenike, a jedan Orion je navodno izvršio 38 letova i izveo 17 udara. Zatim je u avgustu 2020. Orion izveo svoje prvo poznato probno ispaljivanje projektila.
Dron od jedne tone može da leti do 24.600 stopa visoko i može da se pohvali izdržljivošću od 24 sata, tehnički ga svrstava u istu klasu MUŠKIH dronova kao borbene bespilotne letelice SAD Reaper i Predator – što znači da može satima da orbitira iznad bojnog prostora, izvan domet protivvazdušne odbrane kratkog dometa, dok njihov ljudski operater skenira tlo ispod i baca precizno navođene rakete po sopstvenom nahođenju. Orion krstari brzinom od 75 milja na sat, ali može sprintati i 124 mph ako je potrebno.
Ali dok Reaper ima domet od 1.200 milja i njime se može upravljati iz celog sveta zahvaljujući svojoj satelitskoj komunikacijskoj vezi, Orionov gorivo i radio veza ograničavaju ga na domet od 160 milja dok nosi teret od 132 funte. Proširivanje komandne veze pomoću releja za dron samo povećava njegov domet na oko 186 milja.
Orion je po ceni i mogućnostima bliži turskom dronu Bairaktar TB2, koji ima upola manji domet Oriona na 81 milju. Uprkos tome, Bajraktari su značajno uticali na ratove u Libiji, Siriji i regionu Nagorno-Karabaha 2020.
Orion ima dva odeljka za teret za sisteme misije. Prednji obično zauzima kupola sa elektro-optičkim/infracrvenim senzorom od 122 funte sa laserskim daljinomerom. Sekundarni korisni tereti koji su u razvoju uključuju kompaktni višefunkcionalni radar Phazotron MF-2 Ks opsega, sistem za obaveštavanje signala i ometače za upotrebu u elektronskom ratu.
Bez obzira na sve njihove upotrebe, MUŠKI dronovi ostaju ranjivi na oružane snage koje mogu da rasporede protivvazdušnu odbranu srednjeg ili dugog dometa. I nisu toliko jeftini da bi bili zaista potrošni, iako borbeni dosijei Bajraktara u Libiji i Siriji sugerišu da bi operateri dronova mogli da „zastupe“ UCAV-ovima protiv sistema protivvazdušne odbrane većeg dometa kako bi pobedili u ratu na iscrpljivanje.
Orion ima dva spoljna i dva unutrašnja uporišta za montažu svog maksimalnog opterećenja oružja od 440 funti. Kako manji UCAV ne mogu da nose teške bombe koje koriste borbeni avioni sa posadom, proizvođači dronova u Kini, Turskoj, Sjedinjenim Državama razvili su mnogo lake precizne municije za upotrebu dronova. Rusija je sledila njihov primer, kao što je prikazano na slici.
Bombe KAB-20 od 21 kilogram i KAB-50 od 50 kilograma mogu se ugraditi za infracrveno, TV i lasersko navođenje. UPAB-50S je klizna bomba sa rasklopivim krilima i dometom od 30 milja, potencijalno omogućavajući udare na sisteme protivvazdušne odbrane srednjeg dometa. Koristi bojevu glavu uzetu iz artiljerijske rakete Grad kalibra 122 milimetra, iako može biti opremljena i kasetnom municijom i eksplozivima gorivo-vazduh ives. Tu je i Ks-50 ili Kh-50, raketa od 50 kilograma slična američkoj AGM-114 Hellfire koja očigledno može da montira laserski tragač za navođenje.
Ali u kojoj meri je Orionova veštačka inteligencija sposobna da pokrene napade? „Prema sopstvenim izjavama Kronštata, verovatno je da će veštačka inteligencija pomoći da se Orion usmeri ka meti, kada takav cilj bude identifikovan i odobren od strane ljudskog operatera“, napisao mi je Bendet. „Potpuno autonomna operacija je takođe verovatno u nastavku, [opet, samo] kada ljudski operater identifikuje metu. Drugi UCAV-ovi koji su trenutno u različitim fazama testiranja i evaluacije imaće sličnu ulogu za veštačku inteligenciju i autonomiju, ali mnogo toga će biti određeno kada se sprovedu stvarni testovi leta i misije.
2022. počinje proizvodnja dronova izvoznog modela Orion-E. Dugo naplaćeni kao model isključivo za nadzor, u junu 2021. ruski mediji su izvestili da su u ponudi i Orion-E koji su sposobni za udar.
Iako je Orion-E navodno već dobio nekoliko narudžbina, Bendett je upozorio da komercijalni uspeh drona nije zagarantovan. „Orion će ući na prepuno i dobro uspostavljeno tržište MALE/ISR/UCAV kojim već dominiraju američki, izraelski, kineski, turski, pa čak i iranski dronovi. Moskva je takođe saopštila da nabavka Oriona za Ministarstvo odbrane ima prioritet u odnosu na izvoz.
„Verovatno će Orion UCAV biti ponuđeni potencijalnim partnerima u bivšem Sovjetskom Savezu i zemljama poput Sirije, gde Rusija ima jake vojne odnose. Takođe je važno zapamtiti da se takav izvoz ne odnosi samo na tehnologiju, već i na politiku, a nacije koje uvoze rusku vojnu tehnologiju takođe stiču ključni politički odnos.
Iako potencijalni kupci nisu identifikovani, saopšteno je da je Moskva ponudila Orion Jermeniji, vojnom savezniku koji je pretrpeo velike gubitke od turskih bespilotnih letelica Bairaktar 2020. Druge zemlje kojima nedostaju naoružani dronovi, a održavaju bliske veze sa ruskom vojskom uključuju Belorusiju, vojsku Mjanmara diktature i Vijetnama.
Gledajući unapred, Kronštat promoviše dve proširene evolucije Oriona. Jedan koncept, Orion-2 ili Helios od 5,5 tona, je dugotrajni (HALE) dron na velikim visinama koji može da leti do 39.000 stopa visoko i da pređe do 3.100 milja.
Tu je i Sirijus UCAV od pet tona, sa većim dometom i brzinom od Oriona, satelitskom komunikacijskom vezom i povećanom nosivošću da bi obuhvatio oružje od 100 kilograma, uključujući lake protivbrodske rakete.
Kompanija takođe ima koncept za skrivenu, naoružanu bespilotnu letelicu „lojalnog krila“ pod nazivom Grom koja bi mogla da pomogne mlaznim lovcima sa ljudskom posadom dok lete velikim podzvučnim brzinama.
Međutim, prema Bendetu, verovatno će prvo ući u proizvodnju dva zrelija rivalska dizajna: dron UZGA Altius HALE i vrhunski bespilotni bombarder Okhotnik-B dugog dometa.
„Ohotnik i Altius su već testirani u letovima i počeće da uđu u službu oko 2024. godine“, napisao je on. „Helios, Sirijus i Grom su još uvek koncepti iz Kronštata i godinama su udaljeni od stvarnog testiranja i evaluacije… [oni] još uvek nisu deo zvaničnog finansiranja i nabavke MO, kao što su Okhotnik i Altius već bili.“
Kurir.rs/National Interest
NE PROPUSTITE
