Najnovije vesti

RUSI NAS SATIRU, PADAMO KAO MUVE, ZAŠTO SMO OVDE? Neiskusni ukrajinski vojnici ostavljeni na milost i nemilost napadača! VIDEO
Foto: EPA-EFE/Leszek Szymanski

rat u ukrajini

RUSI NAS SATIRU, PADAMO KAO MUVE, ZAŠTO SMO OVDE? Neiskusni ukrajinski vojnici ostavljeni na milost i nemilost napadača! VIDEO

Planeta

Ne jednom su iz Rusije stizale vesti da se u rat u Ukrajinu kao „topovsko meso“ šalju neiskusni ljudi iz pasivnih krajeva, sa krajnjeg istoka zemlje, kako bi što manje uzbunili javnost u većim gradovima. moguće, a i popuniti neke od iscrpljenih vojnih jedinica.

Ali ovo nije samo rusko iskustvo. A Ukrajina mora da šalje neiskusne ljude u vatru, ne na silu, već su potrebni i dobrovoljci iz mirnih, zapadnih krajeva, sve više gine na istoku zemlje gde je najteže.

Tako Juri Bruhal, električar po struci, nije imao opasan zadatak kada se na početku rata dobrovoljno prijavio u ukrajinske Teritorijalne odbrambene snage. Radio je na isporukama i na kontrolnom punktu, u relativnoj bezbednosti svog uspavanog sela. Nekoliko nedelja kasnije, njegova jedinica je raspoređena iz njegovog regiona na zapadu u bitku na frontu u istočnoj Ukrajini, centru najžešćih borbi protiv ruskih snaga. Ubijen je 10. juna, prenosi Slobodna Dalmacija.

Andrij Vertev, koji je radio u prodavnici u istom selu, proveo je prve mesece rata čuvajući mali nadvožnjak posle posla i vraćajući se kući ženi i ćerki uveče. Tada se i on dobrovoljno javio da ode na istok. Poginuo je u bici u Lugansku, samo nekoliko nedelja pre električara Bruhala.

Njihova smrt pokazuje u kojoj meri je rat pogodio sve zajednice širom zemlje, čak i one daleko od linija fronta. Takođe otkriva rizike sa kojima se suočavaju nedovoljno obučeni dobrovoljci koji su sve više uvučeni u bitke koje testiraju čak i najiskusnije vojnike. Njihova tela se vraćaju i pune grobove u uglavnom mirnim gradovima i manjim mestima na zapadu zemlje – opisuje Njujork tajms u izveštaju sa zapada Ukrajine.

Nakon što je rat počeo u februaru, ukrajinskim muškarcima između 18 i 60 godina bilo je zabranjeno da napuste zemlju, ali nisu automatski mobilisani, a mnogi su se dobrovoljno prijavili da se bore. Dobrovoljci u rezervnim jedinicama ukrajinskih oružanih snaga u početku su dobijali nezahtevne, ali bezbedne zadatke u relativno mirnim regionima gde Rusi nisu izvršili invaziju.

Ali veliki gubitak ljudstva u Donbasu, gde Rusija napreduje teškim bombardovanjem i granatiranjem, a oni su upravo potpuno zauzeli Lisičansk, primorao je ukrajinsku vojsku da dovede pojačanje sa Zapada. Mnogi borci poput Bruhala, koji nisu imali prethodnog vojnog iskustva, jednostavno nisu bili spremni za taj viši nivo borbe. A obuka koju prolaze je ograničena - dve nedelje ili manje.

Dobrovoljci u Teritorijalnoj odbrani nisu prinuđeni na preraspoređivanje, ali mnogi to čine motivisani patriotizmom ili osećanjem dužnosti, a možda i željom da ne iznevere svoje saborce. Iako znaju da će biti loše na bojnom polju, malo toga može da ih pripremi za silinu borbe na prvim linijama fronta, kažu vojni veterani.

„To su ljudi civilnih zanimanja, sa mirnih teritorija“, rekao je pukovnik Valerij Kurko, komandant 103. brigade Teritorijalne odbrane, u kojoj je služio Juri Brukhal. Pukovnik Kurko je rekao da većina ljudi koji su pristupili njegovoj grupi nikada nisu služili vojsku. Ideja da bi ljudi mogli jednostavno krenuti u akciju kada se rat približi je pogrešna, rekao je on. Onda je prekasno.

Njegovu brigadu, koja je trenutno stacionirana u istočnom regionu Donjecka, čine ljudi iz Lavovske oblasti. Nekoliko njih je umrlo prošlog meseca, a najmanje troje je sahranjeno u Lavovu početkom juna. I pored ograničenog vremena, kroz obuku stiču osnovne veštine, rekao je on, ali i priznao da moral jedinice nesumnjivo pada.

„Neću da krijem od vas da nisu svi naši ljudi bili spremni da napuste svoj region“, rekao je on u intervjuu, ali je dodao da u njegovoj brigadi nema vojnika koji su odbili da idu na istok. On je priznao da je nemilosrdno artiljerijsko granatiranje "izazov sa kojim svako ne može da se nosi" i dodao da su neke porodice pitale zašto se od njihovih muževa i sinova traži da se rasporede van svojih matičnih regiona bez ikakve obuke.

Praksa premeštanja više teritorijalaca sa ograničenom obukom na istok je desetkovala neke jedinice. Jedna četa Teritorijalne odbrane, sastavljena od stotinu vojnika iz okoline Kijeva, pretrpela je u kasno proleće gubitke od 30 odsto prvog dana na istočnom frontu, oko grada Bahmut, prema rečima vojnika te jedinice.

Vojnici Teritorijalne odbrane nisu očekivali ovako žestok obračun, rekao je jedan vojnik koji je želeo da ostane anoniman da bi razgovarao o osetljivim temama. „I ovde smo završili na prvoj liniji fronta, kao pešaci koji sede u rovovima“, rekao je on.

Računi šest teritorijalnih vojnika bili su uglavnom isti: obučavani su kao stražari tokom prvih meseci rata, a zatim su, kako su se gubili sve više, slali na front. Kijevska jedinica je takođe dovedena u situaciju da ide na istok, a ovi ljudi su brzo priključeni regularnoj ukrajinskoj vojnoj jedinici.

Vojnici Teritorijalne odbrane rekli su Njujork tajmsu da imaju samo puške, mitraljeze i nekoliko protivtenkovskih oružja koje su im donirali sa Zapada. A jedino što im je nedostajalo je oružjeje ono što je zaista definisalo rat poslednjih meseci — artiljerija. Oni takođe nisu imali najbolje veze sa jedinicama koje su imale to teško naoružanje. Ukratko, uglavnom su bili sami. „Račupaju nas, ljudi padaju kao muve, a zašto smo mi ovde? reče jedan vojnik. „Nije jasno.

Raspoređivanje na istoku počelo je da izaziva male proteste pošto su supruge, majke i ćerke nekih od poginulih izrazile svoje nezadovoljstvo. Ali drugi, poput porodice palog električara Bruhala, rekli su da podržavaju odluke članova svojih porodica, uprkos njihovoj tuzi.

Pre polaska u rat, Bruhal je gradio kuću za svoje dve ćerke. Na komemoraciji dve nedelje posle njegove smrti, meštani sela su se okupili u molitvi oko dugačkog stola u toj kući, čiji su zidovi još uvek bili neomalterisani, a ispred njih je bila izložena hrana. Bio je to prvi obrok u još nedovršenom domu, rekla je njegova sestra Vira Datsko (52). "Prosto je užasno kada vidite sve ove sahrane i ne znate kada će to prestati", rekla je ona, misleći na redove novih grobova koji su se pojavili na vojnom groblju u Lavovu nakon sahrane njenog brata. Imaćemo mnogo žena bez muževa i dece bez očeva“, rekla je ona.

Oksana Stepanenko (44) takođe se nosi sa tugom, zajedno sa ćerkom Marijom (8). Njen muž Andrij Vertev ubijen je 15. maja. Kao i Bruhal, bio je dobrovoljac, zadužen za zaštitu nadvožnjaka duž puta tokom prvih nedelja rata. Potom se pridružio protivvazdušnoj jedinici Kopnene vojske i prebačen na istok.

Njegova smrt donela je novi bol u porodicu. Sin gospođe Stepanenko, Artur, umro je od bolesti u dobi od 13 godina pre tri godine. Sada je ugao njihove male dnevne sobe postao mala svetinja posvećena dečaku i njegovom ocu. Gospođa Stepanenko je rekla da je našla utehu u svojoj veri i činjenici da je njen muž odlučio da sam ode na prve linije fronta. Ali, kao i mnogi drugi u Ukrajini, on se pita: „Koliko ljudi mora da umre pre nego što se ovo završi?“

Uprkos gubicima, porodice boraca poslatih na istok uglavnom kažu da odbranu svoje nacije smatraju patriotskom dužnošću.

Kurir.rs

Prijavite se na newsletter.

Svakog dana besplatan pregled vesti na vaš e-mail.

* Obavezna polja