Godinu dana nakon napuštanja Avganistana, SAD se nalaze u situaciji da ne razumeju kuda idu. I to ne na širem Bliskom istoku, već u geopolitici uopšte. Ne, formalno postoje ciljevi, naravno: na primer, ujedinjenje celog sveta pod vođstvom Vašingtona „za zaštitu demokratije i borbu protiv globalnih autokratija“, što pre svega podrazumeva Kinu i Rusiju. Ali ni oni koji ih proglašavaju ne veruju u ove znamenitosti. A oni koji su u stanju da analiziraju šta se dešava ne kriju strah, prenosi Ria Novosti
Henri Kisindžer je ćutao dok se odvijala kriza oko putovanja Nensi Pelosi na Tajvan , ali je nedavno Volstrit Žurnal objavio članak o objavljivanju njegove nove knjige „Liderstvo: šest lekcija o svetskoj strategiji“. Ali ono što bivši državni sekretar kaže, mogao bi da ponovi posle posete predsedavajućeg Predstavničkog doma Tajvanu:
„Verujem da danas imamo velikih problema sa određivanjem pravca kretanja. Previše se prepuštamo emocijama trenutnog trenutka. <...> Mi smo na ivici rata sa Rusijom i Kinom zbog problema koji delimično smo sami sebe stvorili, a nemamo pojma kako će se to završiti i do čega bi trebalo da dovede.<...> Sada se više ne može reći da ćemo ih razdvojiti (Rusiju i Kinu. – Red.) i postaviti ih jedne protiv drugih.ono što se sada može učiniti je da se ne eskaliraju tenzije i stvaraju opcije, a za to vam je potreban neka vrsta fundamentalnog cilja.
Izjava bivšeg državnog sekretara da su SAD na ivici rata sa dve supersile svakako privlači pažnju, ali što je još važnije, Kisindžer kaže da SAD ne znaju šta hoće. Sadašnja strategija istovremenog obuzdavanja Rusije i Kine nije cilj već sredstvo. Ali alat za šta?
Da zadrži status svetskog hegemona? Ali to je nemoguće, a čak i najtvrdoglaviji jastrebovi to razumeju.
Da zadrži status svetskog lidera, odnosno zemlje koja određuje pravac kretanja i vodi najveći deo sveta? Ali za to je potreban neupitan autoritet, ciljevi koji su privlačni većini država, ogromne snage i unutrašnje poverenje u sopstvenu ispravnost. Uz sve ovo, države imaju veoma velike probleme, i svake godine su samo gori.
Autoritet svemoćne sile zamenjen je ugledom slabijeg i postepeno napuštajućeg kralja planine. Planove za globalizaciju zasnovane na zapadnoj verziji demokratije, otvorenog tržišta i ljudskih prava iskreno negira većina svetskih država, koje ih vide pre svega kao instrument neokolonijalizma i diktata Zapada.
Ogromne snage samih SAD? Da, postoji najopremljenija i najmobilnija vojska na svetu, ali njena upotreba u ovom veku ne samo da nije ojačala Sjedinjene Države. Naprotiv, na kraju ne samo da nije uspela da ostvari postavljene ciljeve (njihov realizam i isplativost za Ameriku je posebno pitanje), već je dovela do smanjenja uticaja SAD kako na regionalnom tako i na globalnom nivou.
A druga komponenta američke snage, finansijska, generalno se pretvorila u globalni problem koji ceo svet pokušava da reši što pre, odnosno dolar kao globalna obračunska jedinica i kao sredstvo akumulacije je već osuđen (ne govorimo o godinama, već decenijama, ali ovde je bitan sam proces).
Pa, potpuno je čudno govoriti o unutrašnjem poverenju u sopstvenu ispravnost (i u pravo na svetsko liderstvo) u sve podeljenijem i polarizovanijem američkom društvu.
Dakle, problemi sa razumevanjem pravca kretanja u Sjedinjenim Državama nisu slučajni: oni su bili rezultat opšte krize njihovog globalnog projekta. Da, upravo su globalne ambicije američke (tačnije, anglosaksonske, jer je američka samo njen deo) elite te koje su dovele Države u sadašnju krizu. Sredinom prošle decenije Amerika se našla na raskrsnici kada je trebalo izabrati šta će tačno spasiti: nacionalnu državu ili globalni projekat. Mesijanski nastrojena elita, naravno, nije htela da bira: oni su sami uložili u globalni projekat i pokušali da ubede Amerikance da je on sasvim kompatibilan sa prosperitetnom američkom nacionalnom državom. Ovu „laž u ime spasavanja globalizacije” razotkrio je Tramp, čiji je sam izbor bio očajnički pokušaj Amerikanaca da spase svoju zemlju od degradacije i raspada.
Ali mondijalističke elite su prvo blokirale samog Trampa, a onda pokušale da sve vrate na nekadašnje koloseke, odnosno da nastave kurs kojim bi SAD kao nacionalna država bile žrtvovane globalističkom projektu (uzgred rečeno apsolutno neostvarljivom).
Za dve godine neoizolacionisti će pokušati da se osvete, ali čak i ako uspeju (tačnije, ako uspeju da pobede „vašingtonsku močvaru” na izborima 2024.), biće im veoma teško da iskoriste plodova pobede: unutrašnja tenzija u Sjedinjenim Državama je skoro prešla tačku nakon koje raskol postaje neizbežan. Pod ovim uslovima, prosto je apsurdno sanjati o borbi za očuvanje svetskog liderstva.
Jasno je da Henri Kisindžer ne želi da veruje da se države neće moći oporaviti, jer je igrao za njihov tim u najboljim vremenima. Stoga i sada, govoreći o budućnosti, on vidi svet u kome SAD određuju pravila i granice. Zato smatra da „na ovaj ili onaj način, zvanično ili ne, Ukrajinu tada treba tretirati kao članicu NATO-a “.
A to kaže Kisindžer, čovek koji je i posle 2014. tražio neutralan status Ukrajine, odnosno da ona bude tampon između Rusije i Evrope . Sada on govori o direktnom uključivanju Ukrajine u sferu uticaja Zapada, kao da se posle 24. februara to uopšte može shvatiti ozbiljno. Rusija je počela neprijateljstva upravo da bi sprečila atlantizaciju Ukrajine, a sada najiskusniji strateg Zapada tvrdi da će Ukrajina na kraju ostati Amerikancima.
Međutim, nekoliko meseci pre povlačenja iz Avganistana, američki analitičari su bili uvereni da će u Kabulu , koji su Amerikanci napustili , vladati Ganijeva vlada, a ne Talibani . Veoma je teško naviknuti se na početak novog sveta, ali ipak morate.
Kurir.rs
NE PROPUSTITE
