SVE O NALOGU ZA PUTINOVO HAPŠENJE: Šta u realnosti znači poternica i kako će ona uticati na ruskog lidera i rusku elitu

Međunarodni krivični sud (MKS) sa sedištem u Hagu izdao je u petak nalog za hapšenje ruskog predsednika Vladimira Putina, optuživši ga da je odgovoran za navodne ratne zločine počinjene u Ukrajini. Ali, šta u stvarnosti to znači?

MKS je naveo u saopštenju da je Putin navodno "odgovoran za ratni zločin protivpravne deportacije stanovništva (dece) i protivpravnog preseljenja stanovništva iz okupiranih područja Ukrajine u Rusku Federaciju".

MKS je takođe izdao nalog za hapšenje Marije Aleksejevne Lvove-Belove, komesarke za prava deteta u Kancelariji predsednika Rusije, zbog sličnih optužbi.

Odluku Međunarodnog krivičnog suda pozdravili su visoki ukrajinski zvaničnici.

Zbog čega je izdat nalog za hapšenje?

Sud je izdao naloge za hapšenje ruskog predsednika i ruske komesarke za prava deteta u vezi sa prinudnom deportacijom dece iz Ukrajine u Rusiju, a mnoge od njih su usvojile ruske porodice.

Prisilna deportacija stanovništva priznata je kao zločin prema Rimskom statutu kojim je uspostavljen sud u Hagu. Rusija je bila potpisnica Rimskog statuta, ali se povukla 2016. rekavši da ne priznaje nadležnost suda.

Iako sama Ukrajina nije potpisnica suda u Hagu, ona je MKS-u dodelila nadležnost da istražuje ratne zločine počinjene na njenoj teritoriji.

Četiri posete glavnog tužioca MKS-a Karima Kana tokom prošle godine dovele su do presude da „postoje razumni razlozi da se veruje da Putin snosi individualnu krivičnu odgovornost“ za otmice dece.

Šta to znači u stvarnosti?

Pošto Rusija ne priznaje sud i ne izručuje svoje građane, malo je verovatno da će Putin ili Lvova-Belova u skorije vreme biti predati sudu.

Ali izdavanje naloga ostaje veoma značajan trenutak iz više razloga. To šalje signal visokim ruskim zvaničnicima – vojnim i civilnim – koji bi mogli biti podložni krivičnom gonjenju, bilo sada ili u budućnosti, i dodatno bi ograničili njihovu mogućnost da putuju u inostranstvo, uključujući i učešće na međunarodnim forumima.

Šefovi država i vlada i imunitet

Iako MKS ne priznaje imunitet šefovima država u slučajevima koji se odnose na ratne zločine, zločine protiv čovečnosti ili genocid, Južna Afrika je odbila da sprovede nalog MKS za hapšenje sudanskog diktatora Omara al-Bašira tokom njegove posete 2015.

Pretorija je tvrdila da „ne vidi obavezu prema međunarodnom pravu i Rimskom statutu da uhapsi trenutnog šefa države (MKS) koja nije podržala sud kao što je Omar al-Bašir“, a nekoliko drugih zemalja koje je posetio takođe je odbilo da ga uhapsi.

Hapšenje bivšeg čileanskog diktatora Augusta Pinočea u Londonu 1998. godine po međunarodnoj poternici koju je izdao španski sudija Baltasar Garson ilustruje poteškoće vezane za pitanja imuniteta.

Pinoče je tražio imunitet kao bivši šef države – zahtev koji su britanski sudovi odbacili – ali je na kraju britanski ministar unutrašnjih poslova Džek Strou dozvolio Pinočeu da se vrati kući zbog lošeg zdravlja, piše "Gardijan".

Koja je onda poenta?

Iako se Putin sada čini sigurnim u svoju vlast i bezbedan od ekstradicije, neki budući lider Kremlja može da odluči da je politički bolje da ga pošalje u Hag nego da ga štiti.

Britanski list navodi da je dobar primer Slobodan Milošević, bivši predsednik Jugoslavije, koga je Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju optužio za niz optužbi za ratne zločine 1999. godine.

Usred borbe između ključnih suprotstavljenih ličnosti u Srbiji nakon Miloševićevog pada sa vlasti 2001. godine, premijer Zoran Đinđić je ignorisao sudsku odluku o zabrani ekstradicije i naredio prebacivanje Miloševića u Hag, rekavši: „Svako drugo rešenje osim saradnje (sa Hagom) bi zemlju dovela do katastrofe."

Miloševićevo hapšenje usledilo je nakon pritiska na jugoslovensku vladu da pritvori bivšeg predsednika ili rizikuje da izgubi značajnu američku ekonomsku pomoć i zajmove od Međunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke, piše "Gardijan".

Da li će Putin napuštati Rusiju?

Nalog za hapšenje mogao bi da spreči ruskog predsednika da napušta Rusiju, smatra stručnjak za međunarodno krivično i humanitarno pravo Tobi Kedmen.

On kaže da iako može da postoji "strah i nevoljnost", druge države imaju odgovornost da izruče Putina ako uđe na njihovu teritoriju. Potez MKS-a je ocenio još jednom "rupom u oklopu" kada je u pitanju Putinova moć kod kuće.

- Moglo bi da se dogodi da ga to spreči da napušta Rusiju, a to samo po sebi ne bi trebalo da bude beznačajno - rekao je Kedmen.

On upozorava da će svakako biti cinizma o vezi toga hoće li se ruski predsednik ikada pojaviti pred sudom i da ljudi moraju da budu realni u vezi toga. Ipak, ocenio je da je ovo početak "velikog niza ratnih zločina" za koje će Rusija biti optužena.

Da li će uslediti drugi nalozi?

Sudija je dodao da bi tužilac mogao da formira slučajeve novih optužbi protiv Putina, čime bi proširio naloge.

Human rajts voč je odluku o izdavanju naloga za hapšenje Putina opisao kao „poziv na uzbunu drugima koji vrše zloupotrebe ili ih prikrivaju“.

Balkes Jarah, pomoćnik direktora za međunarodno pravosuđe u toj nevladinoj organizaciji, rekao je: „Sa ovim nalozima za hapšenje, Međunarodni krivični sud je učinio Putina traženim čovekom i preduzeo svoj prvi korak da okonča nekažnjivost koja je predugo ohrabrivala počinioce u ratu Rusije protiv Ukrajine".

Šta znamo o ukrajinskoj deci koju je odvela Rusija?

Pretpretresne sudije suda su rekle da postoje „razumni razlozi da se veruje da svaki osumnjičeni snosi odgovornost za ratni zločin protivpravne deportacije stanovništva i protivpravnog preseljenja stanovništva iz okupiranih područja Ukrajine u Rusku Federaciju, na štetu ukrajinske dece". Sudije su rekle da su odlučile da otkriju imena osumnjičenih u nastojanju da spreče dalje zločine.

Prošlog proleća prvi put su se pojavili izveštaji da su ukrajinska deca na okupiranoj teritoriji odvođena u Rusiju, pa čak i da su ih ruske porodice usvajale. Rusija je svoje akcije predstavila kao humanitarnu misiju spasavanja ukrajinske dece od rata. Ali Ukrajina je optužila Rusiju za genocid i opisala ruske postupke kao ratni zločin.

Među navodnim otetima su deca odvedena iz ukrajinskih državnih institucija na okupiranim područjima, deca koje su roditelji poslali u „letnje kampove” pod ruskom kontrolom i iz kojih se nikada nisu vratili, deca čije su roditelje uhapsile ruske okupacione vlasti i deca koja su postala siročiči usled rata.

Odakle su deportovana deca?

Ogromna većina ukrajinske dece koju je odvela Rusija je iz okupiranih oblasti južne i istočne Ukrajine: Hersonske, Harkovske, Zaporoške, Donjecke i Luganske oblasti, kao i i iz određenih delova Nikolajevske oblasti.

Ukrajinske izbeglice u Rumuniji

Rusija je priznala da drži najmanje 1.400 ukrajinske dece koju opisuje kao siročad, iako je rekla da je najmanje 2.000 otputovalo u Rusiju bez pratnje. Pored toga, nekoliko stotina dece sa okupiranih teritorija ostaje u Rusiji nakon što su uz saglasnost roditelja pohađali kampove za „prevaspitavanje“, ali nikad nisu vraćeni u Ukrajinu.

Od invazije, najmanje 400 ukrajinskih siročadi su usvojile ruske porodice, prema ukrajinskom regionalnom centru za ljudska prava, koji je izračunao svoju cifru na osnovu izjava ruske države. Rusija je rekla da još 1.000 čeka na usvajanje.

Lvova-Belova, ruska komesarka za pravo deteta, sama je opisala da je „usvojila“ 15-godišnje dete iz Marijupolja, grada na jugoistoku Ukrajine koji je razoren i okupiran od strane ruskih snaga.

Ali mnoga od ove ukrajinske dece imaju žive rođake, koji ih često očajnički traže. Oko 90% ukrajinske dece koja su živela pod državnom brigom u vreme invazije bila su „socijalna siročad“, što znači da su imali rođake, ali ti članovi porodice nisu mogli da se brinu o njima.

Ruska državna saopštenja o siročadi ne navode imena dece niti daju bilo kakve detalje o tome odakle su ili gde žive u Rusiji, što otežava ukrajinskim i međunarodnim vlastima da ih identifikuju i prate njihovo kretanje.

U nekim slučajevima, rođaci su identifikovali decu putem video snimaka koje su postavili ruski državni mediji i vodili kampanju za njihov povratak. Dokumentovani su i slučajevi gde su deca završila pod ruskom državnom brigom nakon što su pobegla od borbi u Ukrajini autobusima za evakuaciju u Rusiju, kao i deca koja su odvojena od roditelja u ruskim filtracionim logorima.

Konvencija Ujedinjenih nacija o prevenciji genocida zabranjuje „prisilno premeštanje dece iz grupe u drugu grupu“, a konvencija UN o pravima deteta zabranjuje „nezakonito premeštanje i nepovrat dece u inostranstvo“.

Nejasno je pod kojim delom međunarodnog prava MKS planira da pokrene slučaj.

Šta kaže Rusija?

Domaći narativ Rusije je da spasava ukrajinsku decu od rata. Putinov portparol Dmitrij Peskov je rekao da Rusija ne priznaje jurisdikciju MKS.

Ukrajina, koja takođe nije članica MKS, dva puta je tražila od suda da izvrši nadležnost nad njenom teritorijom.

Rusija svoja usvajanja ukrajinske dece prikazuje kao velikodušan čin, kojim bespomoćnim maloletnicima daje nove domove i medicinske resurse.

(Kurir.rs/Blic)