PANAMA: Ot­kad su im za­bra­ni­li da lo­ve zve­ri u dubini pra­šu­me, ple­me Vu­nan po­če­lo da "lo­vi" - turiste (FOTO)

Gde su se američki astronauti obučavali za preživljavanje? Gde su američki marinci sticali dragocena znanja u divljini? U Panami, čiji poznati kanal su izgradili i kontrolisali decenijama. Stekli su poverenje nekoliko plemena i domorodački narodi su ih uputili u tajne džungle.

Stigao sam među narod Vunan u dubinu kišne prašume. Puteva nema, pa dolazim brodom, preko reke. Njime upravlja golišavi mladić obučen u tradicionalnu odeću - preko uskog užeta oko struka prebacio je komad crvene tkanine, tako da visi kao na štriku, prekrivajući međunožje. Druge odeće nema, niti im je potrebna - prosečna temperatura ovde se kreće oko 27 stepeni. Tek poneki muškarac oko vrata nosi ukras od perli sa prikazima životinja.

„Dobro nam došao“, kažu mi na španskom.

Imaju svoj jezik, ali većina meštana zna španski dovoljno za svakodnevnu komunikaciju. Nikada nisu čuli za Srbiju. Zanimalo ih je koliko sam dugo morao da letim da bih do njih stigao i čudili su se toj udaljenosti.

- Pre sedamdesetak godina živeli smo na jugu Paname, u regionu Darijen. Tad su nas preselili Amerikanci da budemo blizu Panamskog kanala - kaže mi Vasili, moj glavni domaćin, koji govori samo španski, a ja ga od milošte zovem po srpski Vasilije.

Obezbedio sam prevodioca - lepu i izuzetno mladu Čileanku Havijeru, studentkinju koja je na razmeni studenata uspela da dobije Panamu. Studira turizam i radi u luksuznom hotelu koji je izgrađen s druge strane ogromne reke Čagres.

Divlja, nepredvidljiva i velika reka Čagres bila je nepremostiva prepreka prvim graditeljima Panamskog kanala, Francuzima. Amerikanci su svojevremeno bili vešti u pretvaranju neprijatelja u prijatelje, pa su to učinili i sa ovom rekom. Izgradili su branu, deo reke pretvorili u jezero, koje je postalo sastavni deo Panamskog kanala, i tako je pripitomili.

Skriveni u zalivu

Nedaleko od ovog seoceta sa šezdesetak duša svakodnevno prođe u proseku 36 džinovskih tankera velikih kao „Beograđanka“. Seoce u koje sam stigao nadomak je te svetske gužve, ali se ona ne vidi i ne oseća. Skriveni u zalivu prostrane reke sve što domoroci imaju oko sebe jeste ispred sela beskrajna voda, a iza prašuma. Do sela se stiže kroz prolaz između niskih mangrova. Vunani su poznati po tome da vekovima pažljivo biraju mesto za svoje naseobine. To mora biti na obali, na uzvišenoj čistini, na ivici izražene plime sa šumom mangrova na obali.

Vunani su jedna od sedam priznatih autohtonih zajednica domorodaca u Panami. Procenjuje se da ih ima oko osam hiljada. Žive u malim zajednicama i proširenim porodicama, pa su veća naselja izuzetno retka. Napredak ih nije zaobišao, naprotiv, kao ni američka vojska i astronauti.

- Američki marinci su želeli da steknu iskustvo o preživljavanju u prašumi. To je bilo potrebno i astronautima ukoliko se po povratku na Zemlju dogodi nepredviđeno spuštanje u prašumu. Moj otac im je pomagao. Podelili smo sa njima znanje prirodne medicine i kako se živi u saglasju sa prirodom. Recimo, ovo ogromno drvo skuplja vodu i, ako si žedan, potrebno je samo da ga zasečeš, stablo je zapravo džinovska cisterna sa više stotina litara tečnosti - objašnjava mi dok rukom lupa po kori.

Čuje se pun, zvonak zvuk, kao kada se udara u punu kantu vode. Primetih da je stablo pri dnu punačkije, čak i izgledom podseća na burence, a sve tanje stablo uzdiglo se nebu pod oblake raširenih grana, kao da pokušava munje da dosegne.

Igra i pesma

Uprkos pomoći koju su pružili Americi, Vunani su ostali da žive u kućama od pruća, koje moraju da u potpunosti obnavljaju svakih pet godina. Kuće su na drvenim stubovima barem metar i po uzdignute od tla. Tako su zaštićeni od zmija i drugih šumskih životinja, a prostor ispod objekta služi kao ostava i štala. Tek sada grade nekoliko zgrada od modernih materijala, pre svega siporeks. Spadaju u najsiromašnije zajednice u Panami. Čak devedeset odsto njih živi ispod granice siromaštva.

Uprkos razvoju, putevima i gradovima koji nisu mnogo udaljeni, ovo jeste jedna od najstarijih, najbogatijih i najrazvijenijih prašuma na planeti. To im donosi mnogo blagodeti, jer su biljni i životinjski svet izuzetno razvijeni, ali i glavobolja.

- Ranije smo redovno išli u lov. Napravimo lukove i stotine strela, čije vrhove ubodemo u jednu majušnu žabu veličine palca. Ona je otrovna i, kad takvom strelom pogodimo pticu ili drugu životinju, brzo će uginuti. Međutim, ima tome već godina, došli su iz države i saopštili nam da više ne smemo da „štetimo prirodi“. Otad nam je lov zabranjen, pa sad lovimo - turiste! Nije lako. Dogovorili smo sa obližnjim hotelom da nam dovodi goste. Mi im igramo i pevamo, pokažemo naše selo, a hotel uzme novac. Ponešto im prodamo od svojih ručnih radova.

Pored kuća primećujem zasade banana i ananasa.
- Pored voća, jedemo ribu, školjke i škampe, kojih ima u izobilju - kaže moj domaćin.

Pletu korpe i maske

Nepismenost je u Panami niska, oko pet odsto, ali je u ovom plemenu iznad trideset odsto. Slične porazne statistike su i sa zdravstvenim stanjem. Mnogo poslova obavljaju udruženim radom. Žene se retko porađaju u selu, uglavnom odlaze na porođaje u bolnicu.
Vasilije mi pokazuje lokalne proizvode.

- Muškarci prave figure od crvene sandalovine. Žene su vrhunski tkači. Kad završe kućne poslove, kad deca odu na spavanje i kuća je počišćena i ručak završen, naše supruge pletu korpe i maske raznih boja sa motivima iz prašume. Prvo moraju da skupe palmino lišće, do kojeg se teško dolazi jer je na velikoj visini. Onda ga suše na suncu kako bi izbledelo. Od nekoliko prirodnih biljaka, lišća i korenja lako dobijamo boje, kao što su crvena, plava i zelena. Žuta boja se dobije od kurkume. Dok pletu, žene konce često drže i rukama i nogama! Oko dve nedelje je u proseku potrebno za jedno delo - priča Vasilije, pa me odvodi na pijacu.

Dočekuje me desetak žena svih životnih dobi obučenih u raznobojnu odeću. Tu je nekoliko sklepanih tezgi s ručnim radovima. Oduševljavaju me maske u obliku dugih ptičjih kljunova, nalik patkama ili ježevima.

- Nekada su se maske stavljale na domove u kojima se održavaju verske ceremonije i spaljivale su se tokom obreda. Verovali smo u nevidljivu prirodnu silu, koju smo nazivali džai. Ona je u osnovi svega, prirode, čoveka. Njena manifestacija su životinje. Njoj su samo šamani mogli da pristupe. Postepeno smo prihvatali hrišćanstvo. Evo, gradimo i prvu crkvu - pokaza na poluizgrađen objekat od siporeks blokova, u kojem su na mestu oltara postavljeni tri bubnja i mikrofon.

Zadržali su običaj da u toku molitvi sviraju i pevaju. Sada to čine sa hrišćanskim pesmama prilagođenim starim melodijama. Maske i dalje stvaraju kao nekada, ali sada kao suvenire za retke turiste.

Jede se rukama

Koriste mobilne telefone i imaju struju preko malih solarnih panela. Telefoni su uglavnom stare „nokije“ i slični uređaji koji na Zapadu već imaju kolekcionarsku vrednost.

Poslužuju me ribom i pečenim bananama. Jede se rukama. Perem ruke u limunovoj vodi. Isečeno lišće limuna se trlja o dlanove tokom pranja, naročito posle jela. Tako se izgubi miris ribe i ruke dobiju blag miris limuna.

Odveli su me u šetnju šumom i pokazali ponešto od veština kojima su podučavali i američke marince i astronaute. Na primer, otrovno voće duguljastog žutog ploda, koje mami da se zagrize - otrovno je i ni slučajno se ne sme jesti. Neobična palma-jež ima stablo prekriveno hiljadama dugih crnih bodlji. Čvrste iglice idealne su za strele, a mogu da posluže i kao igle za pletenje ili ušivanje rana. Posebna biljka oteraće sve komarce ako se razmaže po telu.

Kada smo se vratili u selo, dvadesetak žena i dece spremilo se da mi pokaže narodne plesove. Nose bogato ukrašenu odeću satkanu od nebrojeno perli. Ranije su je ukrašavale životinjskom kožom i zubima, ali im je sad to zabranjeno. Vesela im je odeća, a one su još veselije! Uz zvuke frule i bubnjeva zaigraše - polusagnute, raširenih ruku, imitirajući ptice. Vreme je došlo da i ja, kao ptica, nastavim svoj put po prašumama i sa plemenima planete.

Viktor Lazić