FLORIDA: Posle Holivuda, ovo je najskuplje mesto u Americi za kupovinu krova nad glavom!

Među aligatorima svih vrsta: pravim, čije oči me promatraju iz zelenkaste vode na Floridi, među bogatašima, slavnim pevačicama i glumcima, među drvenim kućicama koje koštaju koliko pola Beograda, juri Srbin Nikola na motoru. Pušta do daske Miroslava Ilića. To čini decenijama, pa ga već svi znaju. To mu je gušt. Voli da se u brk nasmeje bogatašima i divljoj prirodi, da istakne srpske korene. Živi nedaleko od najbogatijeg dela Floride, ovo mu je komšiluk.

Parking, minaret, muzeji

Široko i vedro, nebo na Floridi se čini kao da je više nego drugde. Putevi su široki, kuće udaljene jedna od druge. Čini se da je sve prazno osim auto-puta sa šest traka koji vodi ka Majamiju. U toku špica ispunjen je do poslednjeg mesta, dužinom od dvesta kilometara, skupim automobilima.

Nema svetlećih reklama, nema kiča ni šunda. Sve je skromno a - bogato! Malo je mesta na svetu sa ovolikom koncentracijom novca i moći.

Parking - sitnica, 25 dolara po satu. Ulazi u glavne muzeje su između 20 i 30 dolara, poneka glavna atrakcija košta više od 100. Večera za dve osobe lako će preći 150 dolara, i to u prosečnom restoranu. Čini se da je sve prilagođeno dubokom džepu i da ovde ni kultura, ni vazduh nisu besplatni.

Nikola je moj prijatelj od studentskih dana. Posetio sam ga u Palm Biču pre petnaestak godina kada sam istim ovim ulicama vozio bicikl. I tad i sad mi je zapala za oko jedna privatna kuća s minaretom - bogati musliman je u nedostatku džamije sagradio jedan minaret u okviru svog ograđenog doma, da ga želja u dalekom svetu mine.

Bogatstvo je ovde upakovano u pristojnost, uredne zgrade, zelene travnjake i poštovanje propisa. Tu niko ne odskače i ne vrišti na prolaznike da je bogat. Novac pak odaju sitnice: cena parkinga ili vode u lokalnoj prodavnici. To što se u izlogu mogu naći „rols-rojsevi“ i „aston martini“. Drugde u svetu se skupoceni automobili naručuju mesecima, možda i godinama unapred: ovde ih drže u salonima kao da je pitanje trenutka kada će neko iz svog novčanika iskeširati pola miliona evra ili malo više.

Donatori miliona

- Velika je razlika između novog novca i starog novca - objašnjava mi Nikola. Oni koji su nedavno stekli milione ovde su diskriminisani i neće ih tako lako primiti u klubove za proučavanje leptirova i slične društvene organizacije koje dokazuju ugled i prihvaćenost u društvu. Na obližnjem terenu za golf, loptice je u rupice ubacivalo više američkih predsednika. Tramp ovde ima svoju slavnu vilu. Kao u drugom univerzumu, među hladnim besmrtnicima koji žive umereno izolovani jedni od drugih, a sasvim izolovani od sveta - tako sam se sada osećao na ulicama Palm Biča. Nije tako bilo pre petnaest godina. Moje godine, svest o tome da bi vrednost jednog struka trave odavde mogla da nahrani pola Afrike, promenile su kako gledam na okolinu.

Na ulazima u muzeje nailazim na spiskove donatora. „Dvadeset i pet miliona dolara poklonili su“, pa sledi nekoliko imena. Donatori koji su poklonili milion dolara, negde na kraju spiska, zauzimaju niz redova. Među bogatašima izgrađen je osećaj za kulturu i za pomoć zajednici. Bez toga nema prestiža. Pa ipak, čini mi se da bi mnogima u ostatku Amerike visoke cene ulaznica da se, na primer, vide Roden ili Pikaso, bile nedostižan luksuz. Evropa je tu humanija - uz hleb i igre davno je pridodata kultura za narodne mase.

Usred tih kuća i travnjaka, naiđoh na spomenike Amerikancima poginulim u Avganistanu, na Kosovu, u Granadi, Koreji... Zbunjuje natpis „Shvatili smo cenu slobode“ na spomeniku nastradalima u Vijetnamu. Ko je tu shvatio cenu, Amerikanci ili Vijetnamci, i čije slobode? Spomenike često nije podigla država, već udruženja veterana, poneki general ili oficir platio je česmu, klupu.

Kakva se to sloboda stiče u prašumama Vijetnama koje nema na preskupom pločniku Palm Biča? Dok putujem svetom, čini mi se da je sloboda i te kako uslovljena slobodom novčanika. Recimo, sloboda da se pogleda izuzetna zbirka Rodenovih skulptura u muzeju „Norton“ u Palm Biču.

Muzej Henrija Flaglera

Florida ne bi bila to što jeste da nije bilo Henrija Flaglera (1830-1913). Zato sam progutao knedlu, platio ulaz u muzej 28 dolara. To sam učinio već drugi put, jer mi je i pre petnaest godina poseta njegovoj kući ostala u izuzetnom sećanju.

Sve što je Florida danas, to je bio Flagler pre stotinu godina. Samo što je Florida tada bila zapećak na obodu imperije, zemlja koja nikoga nije interesovala, močvarno područje puno aligatora i Indijanaca. Flagler je bio milijarder, bogatiji nego što je to danas Mask. S Rokfelerom je bio suvlasnik kompanija koje su u jednom trenutku kontrolisale 90 odsto svetske proizvodnje nafte. Novca mu nije nedostajalo, ali novac nije mogao da izleči njegovu suprugu kojoj su doktori savetovali da ode na jug, gde bi joj blaža klima pomogla.

Tako je otkrio Floridu. Trebalo je imati oko genija pa predvideti da močvare i potpuna divljina kriju neviđeni potencijal. Supruga mu je preminula, ali je on uskoro našao sreću s drugom ženom i rešio da na Floridi izgradi hotel i svoj raskošni dom, jednu od najlepših palata na celom američkom kontinentu.

U trpezariju od mahagoni drveta bilo je tačno određeno gde će ko sedeti, ko će šta na koji način i po kom rasporedu jesti, ali i ko s kim i kako sme da razgovara. Bilo je tačno određeno i šta se može oblačiti, pa je Flaglerova supruga za jedno veče mogla da promeni i po sedam haljina. Jedna supruga je preminula, a druga - poludela. Treća supruga ga je jedva nadživela za nekoliko godina i preminula pod sumnjivim okolnostima. Bogatstvo leka nije nalazilo, a moguće da je bilo deo bolesti.

- Bio bih bogat čovek, da nije Floride - govorio je u polušali. Do danas niko nije uložio toliko novca kao on u razvitak Floride - izgradio je železnicu celom obalom, do krajnjeg juga. Njegovom zaslugom je močvara pretvorena u grad Majami, koji je trebalo da ponese njegovo ime, ali se on usprotivio i predložio da se koristi staro indijansko ime za taj predeo, Majami. Glavni bulevari, bolnice i plaže nose njegovo ime. Zaboravljeno je koliko je surova, beskrupulozna bila firma kojom je upravljao a koja mu je obezbedila bogatstvo. Zaboravljeno je mnogo toga lošeg, ali s razlogom - rezultat Flaglerovog rada i života je današnja Florida.

- Ako ja ne razvijem Floridu, niko neće - govorio je, uz to podučavajući da je najbolji način da se pomogne drugima taj da se nauče kako da pomognu sebi, tj. da im se ne poklanja novac, već da im se obezbedi posao. Sa stogodišnje istorijske distance, dok sam zagledan u nadčovečanski visok portret brkatog dobrodušnog dekice, zadivljen sam i ja. Obilazim sobe pune skupocenog prelepog nameštaja, divim se umetničkim delima. Ne mislim na unesrećene radnike vremena koje nije štedelo siromašne i nije tolerisalo konkurenciju. Možda je bilo drugo vreme, a možda to nije bitno. Jer su ljudi uvek isti. Ni dobri ni loši, već i jedno i drugo - „dobro i zlo putuju zajedno“ govorio mi je Vladeta Jerotić. Upravo tako je izgrađena, upravo tako i danas živi Florida.

Srbin Nikola u beskrajnom bogatstvu na svom motoru uz Miroslava Ilića izgleda kao ludački zvuk razuma - ako je bogatstvo bez duše, bez korena, svi računi su u minusu.

Viktor Lazić