Nikada ranije dvojica političkih rivala u tolikoj meri nisu oslikavali londonske krajnosti. S jedne strane je bio Zak Goldsmit, sin bankarske dinastije i britanske aristokratije, lepuškasti dečko školovan u najboljim privatnim školama i odrastao u zelenilu bogatog gradića Ričmond. Sadik Kan živeo je u porodici koja je neposredno pre njegovog rođenja stigla iz pakistanskog grada Karačija. Njegov otac - vozač autobusa i majka krojačica pružili su mu skromno detinjstvo u socijalnom stanu jednog od najsumornijih gradskih predgrađa. Porodični pedigre ili izostanak istog pokazao se okosnicom ovih izbora čija je pobeda pripala Kanu.
Sarvar Kavaja i pisac, analitičar i osnivač “Svetskog kongresa Pakistanaca u inostranstvu” i Arif Anis Malik, koji lično poznaju Sadika Kana, za njega imaju samo brojne reči hvale. Ambiciozan, preduzetan i energičan, neki su od epiteta.
“Čak i da ga ne poznajem lično, bio bih pod utiskom njegove životne priče. Sin vozača autobusa koji je išao u državnu školu, potom postao ugledni advokat, i ostvario svaki cilj koji je sebi postavio… to je inspirativno. Njegov karijera je bez mrlje, nikada nije učinio nešto zbog čega bi mogao biti stavljen u negativni kontekst”.
Oni smatraju da je činjenica da je Kan izabran za gradonačelnika dokaz da je London “najbolji grad na svetu”. U atmosferi paranoje od imigracije i straha od terorizma odabir imigranta islamske veroispovijesti dokaz je britanske tolerancije i, smatra Kavaja, činjenice da je islamofobija u Britaniji izmišljena i nepostojeća. 
“Već četrnaest godina živim u Londonu i nikad, baš nikad, nisam doživeo niti jednu neprijatnost na temelju svoje religije, porekla ili boje kože”, kaže on.
Dok Kanov uspeh britanski Pakistanci vide kao dokaz britanske tolerancije, njegov stvarni razlog bi mogla pre svega biti demografska slika grada. Prvi put u istoriji izborno telo Londona sastavljeno je od većine koja ima strano poreklo. Samo 45 posto građana Londona pripada grupi koja se izjašnjava kao “Britanac bele puti”, što je znatan pad sa 58 posto početkom milenijuma.
Ured za nacionalnu statistiku novu sliku stanovništva je opisao kao “dokaz diversifikacije i promena u gradu”. Sa 55 posto Britanaca koji dolaze iz imigranatskih porodica, Sadik Kan je manje izuzetak, a više ogledalo grada. Britanija, s više od tri miliona stanovnika islamske veroispovijesti je ponosna je na stepen ostvarene integracije koja je smatrana daleko uspešnijom od ostalih evropskih gradova, posebno Pariza.
No, upravo objavljeno istraživanje agencije ICM u saradnji s televizijskom mrežom Channel 4 donelo je neočekivane rezultate. Do sada najiscrpnija analiza koja je pokušala odgovoriti na pitanje šta misle i kako žive britanski muslimani pokazala je da više od pola Londonaca iz imigrantskih porodica živi podosta izolovano od njihovih engleskih sugrađana. Samo jedan od deset britanskih muslimana, na primer, stupa u brak s osobom neke druge veroispovijesti i etničke grupe, a samo 3 posto s njima ima decu. Jedan od pet muslimana se nikad nije dovoljno zbližio s autohtonim Britancem da bi ga pozvao u svoj dom ili bio gost u njegovom domu.
Dva od pet ispitanih britanskih muslimana – žena i muškaraca – veruje da žena treba da se pokori muškarcu. Iako je poligamija nezakonita u Ujedinjenom Kraljevstvu, jedan od tri britanskih muslimana i muslimanki podržava ideju da muškarac ima više od jedne žene. Više od 50 posto ispitanih se protivi brakovima između osoba homoseksualnih sklonosti. U zemlji koja se diči svojom drevnom demokratijom, čak jedna četvrtina ispitanih muslimana bi volela da se u Britaniju uvede šerijatski zakon.
Otvaranje vrata
Sagovornici potvrđuju da su njihovi životi u Londonu zatvoreni unutar zajednice britanskih Pakistanaca. Stručnjak za ljudske resurse Mohamed Tusef govori da se u svome susedstvu u severnom Londonu druži isključivo s britanskim Pakistancima, muslimanima. Njegova djeca idu u školu s njihovom decom, njegov krug prijatelja čine isključivo doseljenici iz Pakistana kao što je on. Slaže se da život u izolovanim grupama nije zdrav za budućnost grada. U izolaciji islamskih krugova ekstremističke kampanje nisu retkost.
Može li Sadik Kan biti ključ koji će otvoriti vrata zatvorenog društva britanskih muslimana? “Ako postoji čovek kome to može uspeti, to je on. On može biti posrednik između različitih grupa građanstva. Ne samo zato što je svojim primerom pokazao da se i kao imigrant musliman može uspeti među britanskom političkom elitom, nego i iz jednostavnijih razloga. Sadik je jedan od njih. On ih poznaje. Oni se mogu s njim poistovetiti. On poznaje sve džamije, redovno ih posećuje, poznaje te ljude. Oni govore istim jezikom, nose istu odeću i jedu istu hranu kao Sadik. Tako da ih on razume, može s njima otvoreno razgovarati i prepoznati problem.
"Integracija je veliki problem. Pakistanci se druže s Pakistancima, Indijci s Indijcima i oni se ne osećaju dobrodošlima. Uz to, mediji neprestano stvaraju osećaj straha i to je nezdravo. Ali, siguran sam da islamofobija nije u mentalitetu Britanaca”, govori Kavaja. Živeo je u Nju Jorku tokom napada na World Trade Centre i u Londonu za vreme terorističkog napada na javni prijevoz. “U Nju jorku se preko noći atmosfera promenila i osećao sam da nisam dobro došao. Svaki dan su mi to pokazivali. Činjenica da je moje drugo ime Muhamed, nije mi pomogla”, smeje se. U Londonu niti u jednom trenutku nije osećao da se terorizam povezuje s ljudima poput njega.London zaslužuje da bude prva zapadnoevropska metropola s gradonačelnikom muslimanom, govori Malik, jer on je već vekovima grad tolerancije i različitosti. Ipak, s vremenom će simbolika njegovog izbora staviti u drugi plan, a u prvi će doći njegov politički program.
