Sve u svemu, 2015. je bila godina u kojoj je većina velikih sila videla da opada njihova sposobnost da kontrolišu događaje van, a ponekad i unutar svojih granica. Sa izuzetkom Irana, koji je zahvaljujući diplomatskim uspesima i posledicama ruske intervencije u Siriji ojačao, 2015. je bila godina u kojoj su greške i i stope relativnog pada imale više efekta na rang listi snage, od dostignuća i uspeha.
Zemlja koja je najviše pala na rang listi moći je Nemačka; neuspeh da se upravlja produbljivanjem krize u Evropskoj uniji ne znači samo da je EU imala lošu godinu. Nemačko vođstvo je dovedeno u pitanje, a dok nijedna zemlja nije u stanju da se takmiči sa Berlinom za vodeću ulogu u EU, postoji opasnost da će u 2016. nemačko rukovodstvo Unijom nastaviti da slabi. i da će EU sve više nedostajati sposobnost da pruži odgovor na svoje rastuće probleme.
Najdramatičniji događaj u 2015. godini je bio uspon Irana u redove velikih sila, kojih sada ima osam. Iran i Saudijska Arabija su sada angažovani u borbi za kontrolu Bliskog Istoka i njegovih ogromnih rezervi nafte. Pad cene nafte može stvoriti probleme za obe sile, ali na kraju, ili će jedna od njih pobediti, ili će neka treća sila (Turska? Rusija? SAD?) iskoristi njihovo rivalstva i iscrpljenost da nametne svoju moć u zalivu.
Osim Indije i SAD, preostale velike sile su se borile jedne sa drugima. Rusija se rvala sa Nemačkom. Saudijci su se borili sa Iranom, Japan se suočava sa Kinom. (Indija, naravno nastavlja da se suočava sa Pakistanom). U narednoj godini, ovi mečevi i usporavanje Kine mogu biti glavni događaji u globalnoj areni.
Globalna rang lista velikih sila za 2016.
1. SAD
Sjedinjene Države ostaju na vrhu liste, iako je u 2015. bilo dosta pogrešnih koraka u spoljnoj politici, a na domaćem terenu se nastavlja neuspeh kreatora američke politike da pronađu izvodljiva rešenja za društvene i ekonomske probleme u zemlji. Ipak, američka privreda ostaje inovativna, dinamična i pouzdana. Najveća pretnja američkoj moći je verovatno rast percepcije u međunarodnoj zajednici da su Amerikanci izgubili sposobnost da pronađu i izaberu dobre predsednike. Mnogi au Buša i Obamu videli kao neefikasne, a trenutna predsednička trke ne pruža puno poverenja. Svetski lideri smatrau da bi nestalno rukovodstvo i nefunkcionalan politički sistem prouzrokovao manje zalaganje SAD u međunarodnoj politici.
U Aziji, SAD nastavljaju da jačaju svoje saveze sa Japanom i Indijom, a predsednik Obama je doveo pacifičke zemlje blizu potpisivanja sporazuma o slobodnoj trgovini. Američka azijska politika je bila relativno stabilna i produktivna u poređenju sa politikom na Bliskom istoku, gde su SAD naišle na značajan izazove Rusije. Zaključenje nuklearnog dogovora sa Iranom doneo je napete odnose Vašingtona sa sunitskim svetom i sa Izraelom. Saudijska Arabija je uzela stvar u svoje ruke, dodatno pogoršavajući regionalne tenzije. Ništa od ovoga ne sluti na dobro za američki svetski poredak i osnovnu strategiju suzbijanja konkurencije drugih velikih sila.
SAD se suočavaju sa previše izazova. Poredak u Evropi koji Amerika podržava je sve krhkiji, i vrlo je verovatno da će naredna administracija morati da troši više vremena i energije u odnosu sa Berlinom, Briselom, Londonom, Parizom, Varšavom i Rimom. U Južnoj Americi su počela previranja, i ove godine se može desiti da Vašignton mora da misli i na stabilnost tog kontinenta.
Ali, koliko god ova žarišta predstavljaju izazov za američki poredak, oni takođe naglašavaju američko mesto na njegovom vrhu. Ekonomska kriza nije mnogo uticala na SAD, a čak i sa slabim liderima, američki ustavni sistem ostaje stabilan, a ekonomija je iznad drugih razvijenih zemalja. U poređenju sa veoma haotičnim svetom, američki izgledi izgledaju prilično dobri.
2. Kina
Ovo nije bila velika godina za Kinu, ali čak i kada je njena ekonomija usporila, Kina nastavlja da sprovodi svoje dugoročne regionalne ciljeve regionalne i da jača trgovinske saveze u centralnoj Aziji i na Bliskom istoku, kao deo svoje strategije "Puta svile”. Ali, 2015. Su se desili neki značajni neuspesi regionalne diplomatije Pekinga. Istorijska pobeda stranke DPP na Tajvanu, koja se zalaže za nezavisnost znači neuspeh Pekinga da progura rivasli partiju. Japan i Južna Koreja su postigle dogovor o spornom pitanju seskualnog ropstva tokomm Drugog svetskog rata, a iako se Tokio i Seul grle samo kad moraju, to nikad nije dobra vest za Kinu. Kao i obično, Severna Koreja je problematičan saveznik, i njene provokacije podrivaju napore Pekinga da odvoji Južnu Koreju od Japana. Ipak, bilo je i nekoliko uspeha. Strategija “Puta svile” jača uticaj Kine u Centralnoj Aziji, a skidanje sankcija Iranu otvara put za razvitak nove ekonomske i političke veze sa Teheranom. Takođe, kineski predsednik je poslao jasne signale da će jačati kineske pomorske vojne kapaciteta gde god je to moguće.
3. Japan
Uprkos ekonomskim problemima, sa geopolitičke tačke gledišta Japan je imao dobru 2015. godinu. Premijer Abe je uspeo da progura politiku ponovnog vojnog jačanja, i naporno radio da okupi druge zemlje u regionu oko politike protivljenja Kini. Svaki put kada Peking uplaši Vijetnam, Južnu Koreju, Indiju, Maleziju, Indoneziju ili bilo koju drugi regionalnu silu, Abe je na dobitku. Ekonomski, dugoročni izgledi Japana ostaju jaki, ali se Japan treba da smisli kako da povrati održivi rast i da reši problem starenja stanovništva i niskog nataliteta.
Japan nastavlja da gradi odnose sa drugim regionalnim teškašima, poput Indije, a iako mnogi u svetu potcenjuju Japan, 2015. je možda bila prekretnica: moć Japana u Aziji raste, a najjači premijer koga je zemlja imala za dugi niz godina nastavlja jakim kursom.
4. Nemačka
2015. nije bila dobra godina za Nemačku. Merkelova je uspela da održi u EU zajedno i izbegne “Grekzit2, ali se njena "moralna vizija" o izbeglicama ispostavila kratkovida i neizvodljiva, a sada se suočava sa stvarnom mogućnosti izlaska Britanije iz EU, dok Šengenskog sporazum može propasti u roku od godinu dana.To sve teže da drži Evropu zajedno, i Nemačka ne može uvek imati volju ili resurse za taj zadatak. Italija se otvoreno protivi Nemačkoj mapi puta za Evropu; Poljska je postala evroskeptična; Britanci se pripremaju za glasanje o njihovom izlazu iz EU. Geopolitički, Nemačka je zaključana u borbi sa Rusijom u vezi sa budućnošću Evrope. Nemačka želi stabilnu Evropu vezanu zakonom i birokratijom, koja se kreće ka jačoj integraciji u jakoj transatlantskoj alijansi. Rusija želi nešto što više liči na klasični evropski sistem država i konkurencije velikih sila, i želi da se vrati u srce evropske politike.
Ipak ne treba preterivati. Evropa će i dalje biti velika sila u bliskoj budućnosti, a nijedna zemlja nije u stanju da zameni Nemačku kao lidera u Evropi. Ali međunarodno okruženje postaje sve teže, i Nemačka će se boriti da zacrta funkcionalni tok.
5. Rusija
Ruska ekonomija je u problemu zbog pada cena nafte. Ipak, zahvaljujući Putinovij politici Moskva raspolaže uticajem u globalnim poslovima. Popunjavanjem vakuma u Siriji i držeći palac na Ukrajini, Putin je obezbedio mesto Rusije za stolom velikih sila.
Rusija ima i druge važne prednosti, naravno: većina zemalja s kojima se ona graniči su nemoćne i ne predstavljaju pretnju za Moskvu. Putinova vlada ima jaku vlast u zemlji, i, naravno, veliki nuklearni arsenal, a analitičari su u 2015. bili iznenađeni snagom ruskog konvencionalnog oružja. Ruska vojska ipak trpi većinu problema koji pogađaju institucije u zemlji, ali je u Siriji Moskvi pokazala sposobnost da projektuje moć koja nije viđena još od hladnog rata. U vremenu opreznih zapadnih lidera, Putin je smeo i preuzima rizik, ipak na duže staze, njegova strategija se može vratiti kao bumerang.
Ruska privreda ne može da izdrži niske cene nafte na neodređeno vreme, a Kina može da ugrozi Rusiju kao dominantne sile u Centralnoj Aziji; nije jasno da li Rusija ima efikasnu strategiju za otpor prodoru Kine na zapadu. Slično tome, Rusija se suočava sa strašnom pretnjom od sunitskih džihadista. U Čečeniji, Ingušetiji i Dagestanu u turbulentnom Kavkazu, tinja nezadovoljstvo i jača radikalizacija mladih. Intervencija Rusije u Siriji i njegova saradnja sa šiitskim Iranom je takođe privukla gnev militantnih sunita.
6. Indija
Indija je bila "zemlja budućnosti" kao nekad Brazil. Demokratska vlade u zemlji, visok kvalitet i sposobnost informatičke industrije, performanse nekih od vodećih korporacija, i drugo u svetu najveće englesko govorno područje daje mnogo razloga za optimizam u vezi dugoročnih izgleda Indije. Ipak, ambiciozne ekonomske reforme premijera Modija su i dalje u zastoju u indijskom parlamentu. Korupcija je i dalje visoka, a poreze i propise zbunjujući i često restriktivni.Kao i obično, mnogo indijske geopolitičke energije se troši na Pakistan i na pretnje islamskih militanata u severnim državama, za koje većina Indijanci veruje da se finansiraju iz Pakistana. Na duži rok, postavlja se pitanje da li će 150 miliona indijskih muslimana ostati imuni na džihadističko ludilo i da li će to militantne Hindu nacionaliste navesti na radikalan odgovor.
Uprkos svojim unutrašnjim problemima i pitanje Pakistana, Indija je igrala veću ulogu u igrama moći u Aziji, i ona će u 2016. igrati odlučujuću ulogu u geopolitici više nego ikad.
7/8 . Saudijska Arabija / Iran
Najveća promena na listi velikih sila ove godine je ulazak Irana, najmoćnije šiitske zemlja na svetu. Sa svojim saveznicima u Iraku, Siriji i Libanu, Iranu je mogao da se nazove nadmoćnim na Bliskom istoku i pre zbivanja 2015. Ali sve dok je Teheran bio izolovan sankcijama, njegov domet i mogućnosti su bile ograničene. Posle nuklearnog sporazuma ukidanje sankcija će još više ojačati ekonomiju. Zapadna neaktivnost u Siriji je takođe bila velika blagodet za Teheran.
Saudijska Arabija, čija je ekonomija bila oko 40% veća nego iranska, žestoko izvlači naftu u nastojanju da zadrži niske cene i ostavi ekonomiju Irana u depresiji. Saudijci ulažu sve što imaju, a konkurencija između Saudijske Arabije i Irana će takođe verovatno da zadrži cene nafte na niskom nivou. Saudijci ne mogu priuštiti zauvek niske cene,, ali su pokazali da su spremni da se žrtvuju ako će to povrediti Iran.
Saudijska Arabija i Iran nisu među najvećim silama, ali borba između njih, sa posledicama za cene nafte i stabilnost na Bliskom istoku, će izgleda u 2016. generisati više naslova (i glavobolja) nego bilo koji drugi geopolitički problem. Na kraju će broj velikih sila pasti nazad na sedam; Bliski Istok može da podrži samo jednog značajnog globalnog igrača. I Iran i Saudijska Arabija sada izgleda da su apsolutno spremni za pobedu, a kompromis između njih izgleda malo verovatan. Nagrada je značajna; pobednik će biti ozbiljna globalna sila.
(Hudson institute - priredio M. Đorđević)
