Safa Motešarei, naučnik sa Univerziteta Merilend, koristi kompjuterske modele kako bi što bolje razumeo mehanizme koji mogu dovesti do lokalne i globalne stabilnosti ili kolapsa. Prema njegovom otkriću iz 2014. postoje dva glavna faktora i to ekološki problemi i ekonomsko raslojavanje. Što se ekologije tiče, tu su stvari prilično jasne, posebno u vremenima kad klimatske promene sve postojeće probleme samo pogoršavaju.
Da ekonomsko raslojavanje može dovesti do propasti civilizacije, i to samo po sebi, Motešarei i njegove kolege jako je iznenadilo. Prema tom scenariju, elite guraju društvo prema nestabilnosti i konačno urušavanju tako što prikupljaju ogromne količine bogatstva i resursa, pri čemu ne ostavljaju ništa ili približno ništa za većinu koja bi takvu njihovu poziciju u društvu trebalo da podupre svojim radom.
Na kraju prvo nestaje radnička populacija, koja ne može da preživi sa tako malom količinom imetka, a onda padaju i elite. Takve nejednakosti mogu se videti i danas. Desetine onih na svetu koji imaju i zarađuju najviše, odgovorni su za onoliku emisiju štetnih gasova koliko ih ispušta preostalih 90 odsto siromašnijih od njih. Zatim, pola ljudi na svetu živi sa tri dolara dnevno po osobi ili manje od toga. Potrošnja i potražnja za resursima neko vreme može da prevazilazi mogućnosti koje pruža planeta. A kada to više ne bude moguće, sledi propast.
"Ako bismo napravili racionalni izbor da smanjimo nejednakost, eksplozivni rast brojnosti ljudi, stopu zagađenja, sve je to savršeno moguće, možemo izbeći kolaps i stabilizovati svoju održivost", rekao je Motešarei za BBC. On smatra da čovečanstvo može da donese takve odluke. Neki drugi stručnjaci smatraju da to nije moguće, da to prelazi naše političke i psihološke sposobnosti.
"Svet neće uspeti da dođe do rešenja klimatskih problema do kraja ovog veka, prosto zato što je to kratkoročno skuplje nego nastaviti po uobičajnom", rekao je Jorgen Randers, profesor za klimatsku strategiju na BI norveškoj biznis školi i autor "2052.: Globalne prognoze za sledećih 40 godina".
Poseban znak da svet ulazi u zonu opasnog jeste nagla pojava "nelinearnosti", nepredvidljivih pojava u svetskom poretku poput ekonomske krize iz 2008., ID-a, Bregzita, Donalda Trampa...
Nešto slično su iskusili Rimljani. Do oko 100. godine p.n.e. proširili su se po lako dostupnim područjima oko Mediterana. Tu je trebalo da stanu. Transport brodovima bio je brz i lak, dok je po kopnu bio spor i težak. Carstvo je postalo razvučeno i u 3. veku počeli su da izbijaju građanski ratovi i invazije. Carstvo je nastojalo da zadrži područja čak i kada je vojska stala da guta ogromne delove budžeta, kada ju je pogodila inflacija. Mnogi smatraju da je početak kraja bio 410. godina kad su Vizigoti prodrli u Rim, a neki smatraju da se početak kraja osetio i ranije.
Na primeru Rima i mnogih drugih carstava može se videti da svaka kompleksnost ima svoju cenu. Uređena društva, slično kao i složeni fizički sistemi, troše sve više energije što su složenija. Zapad se do sada branio fosilnim gorivima, zapravo je branio status quo. Ali u nekom trenutku više neće moći. Doći će trenutak kad više neće imati resursa za, naprimer, gradnju zida za zaštitu od rastućeg mora oko, recimo, Menhetna.
Dok se oko bogatih država bude raspadalo sve više siromašnih, milioni izbeglica postajaće sve brojnije, dok pogranična odbrana ne postane toliko skupa da više neće moći da ih zadrži. Do tog trenutka na Zapadu se može očekivati razvoj nedemokratskih, autokratskih režima, a sa druge strane, rast ekstremizma među ionako očajnim izbeglicama. Do 2050. i SAD i Velika Britanija postaće drugorazredna društva sa vrlo uskim elitama koje će živeti dobro, a odlučivaće u ime svih ostalih. Oni nezadovoljni ili uplašeni zatvaraće se u svoje izolovane grupe, i to one koje negiraju sve ostalo; nacionalističke, verski ekstremističke, naučno odbijajuće. A to je onda plodno tlo za sukobe bez ikakve potrebe da neko van izaziva probleme. Evropa je, s druge strane, blizu Afrike i Bliskog istoka, tako da istog trenutka oseća posledice svega što se tamo događa, ili što sama napravi. Pad civilizacije ne mora biti ni nagao. Zapadna društva prosto bi postepeno mogla da zamene neka autoritarnija poput Kine. Zapadna civilizacija nije izgubljena priča.
Homer Dikson predviđa da ima vremena do 2020. Uz to, svim tim zemljama jasno je kako stvari stoje, imaju tehničke mogućnosti da to spreče, samo je pitanje da ustanu i to politički dovedu u delo.
(Express.hr)
