Putinova odluka da rasporedi vojne snage u Siriju je iznenadila čak i najpronicljivije spoljnopolitičke stručnjake. Putin teži da vuče neočekivane poteze, naročito u poslednje vreme, poput pripajanja Krima i podrške za pobunjeničke državice u Donbasu. U leto 2014. godine, samoproglašene republike Donjeck i Lugansk su bile blizu poraza. Ukrajinski vojska i gospodari rata sa svojim privatnim milicijama su napredovali, i izgledalo je da pobunjenici neće biti u stanju da dugo izdrže. Da bi ih spasao, Putin je obezbedio oružje i osoblje za kontraofanzivu i pomogao da se otvori novi front na južnoj obali Ukrajine u blizini Novoazovska. Ovaj manevar je preduzet radi podele ukrajinskih snaga, a intervencija jeste pomerila Donbaski front ka zapadu. Putin je na kraju zaustavio pobunjeničku ofanziva, ali tek posle ponižavajućeg ukrajinskog poraza u Debaljcevu u februaru 2015. godine. To je sve u mnogome umanjilo prethodne uspehe Ukrajinaca i poslalo poruku odlučnosti Moskve. Danas na liniji fronta i dalje nema mira, a zastoj Putinu daje prednost.
Posle Ukrajine, Putin je intervenisao u Siriji. Zapadni komentatori su govorili da je Obamina slabost ohrabrila intervenciju rusije, ali za to nema dokaza. Ipak, veza Ukrajina-Sirija rasvetljava svetonazore Putina i njegove okoline. Ruska vladajuća elita smatra da je Ukrajina deo legitimnog, istorijske sfere uticaja njihove, i to nije samo Putinov stav. Sadašnji ruski premijer Dmitrij Medvedev, koga neki smatraju potencijalnim reformatorom i pristalicom poboljšanja odnosa sa Zapadom, je još 2008. izjavio da zemlje u blizini Rusija pripadaju zoni njenih "privilegovanih interesa".
Čak je i pre Putina i Medvedeva, vlada Borisa Jeljcina oštro kritikovala širenje NATO-a na istok. Andrej Kozirev, prvi Jeljcinov ministar spoljnih poslova, koji je na Zapadu slavljen zbog izjava da Rusija traži "da se priključi demokratskoj zajednici naroda sa tržišnom ekonomijom", je već 1992. godine upozorio da će širenje NATO podeliti Evropu i osnažiti ruske tvrdolinijaše. Njegov naslednik, lukavi Jevgenij Primakov je pojačao ruske kritike NATO, a i sam Jeljcin je psovao Atlantski savez zbog bombardovanja Srbije 1999.Drugim rečima, nije samo
Putin smatra da velike sile imaju pravo na sferu uticaja i da je Rusija u opasnosti, i to će verovatno misliti i sledeći ruski lideri. Takođe, ankete pokazuju da ideja protivljenja Zapadu ima značajnu podršku u ruskom društvu u celini. Reakcija Rusije u vezi krize u Ukrajini je odražava verovanje da će Zapad morati da odustane od sukoba sa Rusijom na njenom kućnom pragu. Ova pretpostavka se pokazalakao tačna, a Zapad je odgovorio samo sa sankcijama, koje ne mogu naterati Rusiju da promeniti kurs. Zapad ne može da ignoriše tako ozbiljnu političku realnost. Oni koji pozivaju na odbranu demokratije i slobode u državama u susedstvu Rusije mora biti realan o posledicama tih poteza. Umesto toga, zapadni lideri su se povukli kada su se rizici sukoba pokazali suviše ozbiljni.
Logika Sirije
Ista logika se može primeniti i u Siriji. Putin nije poslao borbene avioni i oklopne jedinice u Siriju da bi ispao mačo ili zbog toga što ga je ukrajinska kriza uverila da je Obama slabić, već zato jer veruje da postoje značajni interesi koje je Rusija spremna da zaštiti, uprkos zapadnim ekonomskim sankcijama i rušenju odnosa sa Sjedinjenim Državama i Evropom.Istorijska pozadina pomaže zašto je to tako. Moskva je sa sirijskim režimima imala bliske i veoma razvijene veze još od 1950-ih.
Zahvaljujući obimnoj vojnoj, ekonomskoj i obrazovnoj pomoći, sovjetska mornarica je 1971. dobila pristup luci Tartus, a 1980. SSSR je sa tašnjim sirijskim predsednikom Hafez al-Asadom potpisao ugovor o prijateljstvu i saradnji koja je imala i bezbednosni element. Sirija je strateška investicija, i kada se SSSR raspao, Rusija je 2005. oprostila skoro 10 milijardi od 14 milijardi dolara duga Sirije koji je načinjen tokom sovjetske ere. Političke veze su ostale jake, a unapređena luka Tartus je savršeni novi dom za brodove i podmornice ruske Crnomorske flote.
Dakle, kada je Putin uskočio u građanski rat u Siriji, on je, kao u Ukrajini, zaštitio dugotrajne interese Rusije. Katalizator za njegov potez, koji je planiran sa Irakom i Iranom, bila je svest da bi sirijski režim zbog ratnih uspeha džihadista mogao pasti, čime bi i ruski uticaj građen decenijama nestao, a hiljade muslimanskih boraca iz Rusije bi verovatno produbili islamističku pobunu u južnoj Rusiji.
Kao u Ukrajini, Rusija neće odustati od Sirije, malo je realno da Sjedinjene Države mogu poovodom toga nešto uraditi. Naoružavanje antiasadovih snaga za SAD može biti najmanje loša opcija, ali čak i tada nije jasno kome oružje treba da se da. Najmoćnije antiasadove snage su članovi koalicije Džaiš Al-Fateh, koja uključuje i organizaciju Džabhat al-Nusra, koja je deo Al Kaide i koja se bori za kalifat. Uprkos pričama o umerenim i demokratskim delovima pokreta otpora, oni su marginalne kada je u pitanju ono što zaista bitno - broj ratnika i oružja i kontrola terena.
Glavni plan
Ništa od ovoga ne znači da Putin ima master plan za Ukrajinu ili Siriju - ili da je takav plan, ako postoji, u upotrebi. Završnica Moskve na oba mesta ostaje nejasna, možda čak i za Moskvu. Ponovna ofanziva u Ukrajini bi se suočila sa ogromnim teškoćama, a time bi Putin spalio neke skorašnje mostove koje je podigao sa Zapadom, preko produktivnog učešća u pregovorima oko nukelarnog programa Irana. Takva izolacija bi gurnula Rusiju ka Kini, ali su ruski stratezi oprezni zbog rastuće kineske moći, problematične istorije odnosa Rusije i Kine tokom proteklih 150 godina, i retko naseljenog ruskog Dalekog istoka, koji se naslanja na Kinu.
Drugim rečima, Putin je neće pokušati da pripoji više teritorije. Umesto toga, on bi želeo da se ponovi Narandžasta revolucija u Ukrajini iz 2004. godine. Reformisti koji su bili izabrani su ušli u međusobne sukobe, nisu uspeli da sprovedu reforme, i razočarali su ljude. Njihov fijasko je otvorio put za Janukoviča, koji je bio više podložan ruskom uticaju. Rusija može da veruje da će sadašnja ukrajinska vlada takođe biti svrgnuta zbotg neuspeha, ali je ipak suviše rano da se zaključi da Ukrajina nije uspela.
U Siriji, Rusija nema iluzija da će Asad jednog dana vladati jedinstvenom zemljom. Paradoksalno, iako je ruska intervencija dala Asadu uverenje da može da obezbedi dodatne pobede i odloži dogovor. Rusija kao njegov zaštitnik zahteva da se pregovara. Ako Asad to ne bude želeo, to može biti Putinov problem jer je on uložio svoje trupe i ugled. Stoga mir U Siriji može biti dugotrajan proces, a mnogi problemi ugrožavaju brz dogovor prihvatljiv za sve strane.
U međuvremenu, troškovi za Rusiju će se povežavati montirati i može biti neprijatnih iznenađenja, poput terorističkih napada u Rusiji, sukob Turske i Rusije oko Kurda koji bi mogao da izazove reakciju NATO. U odustvu političkog rešenja u Siriji i Ukrajini Rusija i Zapad će ostati u zavadi. Naredni predsednik SAD, demokrata ili republikanac, neće žuriti da popravi odnose sa Putinom. Iz razloga unutrašnje politike, on ili ona će prvo pokazivati Putinu da novi stanar Bele kuće neće moći da se lako voza. Ono što već zovu Drugi hladni rat nije dobro za Zapad, ali može biti još gori za Rusiju. Ako pad u ekonomiji stvore građanske nemire, otvoreni rat u Siriji i Ukrajini će se za Putina pokazati kao neisplativ.
(Foreign Affairs - priredio M. Đorđević)
