Ukoliko ga zatvore on će biti peti Amerikanac u severnokorejskim logorima, koji su poznati kao jedni od najgorih koji su ikada postojali. Mnogi insajderski podaci o severnokorejskim logorima govore da se broj zatvorenika poslednjih nekoliko godina bitno smanjio. Pre 10-ak godina oko 200.000 ljudi bilo je praktično u statusu robova, danas između 80.000 i 120.000.
Uprkos tome, teror koji se tamo provodi nad zatvorenicima još uvek nije uporediv sa ničim boljim od nacističkih koncentracionih logora. U poslednjih 20-ak godina iz Severne Koreje uspelo je pobeći oko 20.000 ljudi, a njihove ispovesti u pravilu se poklapaju jedne s drugima, što može značiti samo to da ti ljudi govore istinu.
A istina znači, na primer, da je stvaran užas koji je pred UN-ovim istražiteljima ispričala Kim Hje-sook da je 28 godina provela u logoru, a da uopšte nije ni znala što je njen zločin. Imala je samo 13 godina kad su vlasti strpale u logor Pukhang celu njenu porodicu. Radni dani u rudniku uglja od između 16 i 20 radnih sati, dnevno jedna porcija kaše od kukuruza kao jelo, najgora premlaćivanja ukoliko ne bi mogli da rade i život u grupama od po troje sa obavezom da svaki od njih sastavlja izvještaje o ostalo dvoje kako su se ponašali i što su sve radili.
Poslušnost nije dovoljna. Traži se apsolutna pokornost. Hje-sook je preživela, rekla je, samo zahvajujući tome što ju je dobil zadataak da uzgaja domaće životinje za čuvare. Konačno, tek nakon što su je pustili na slobodu nakon 28 godina robije, tad 42-godišnjoj ženi objasnili su da su celu obitelj zatočili nakon što su saznali da je njen deda, koga ona nikad nije upoznala, tokom Korejskog rata pobegao na jug.
Kolektivne kazne, u pravilu porodične kolektivne kazne, begunci iz Severne Koreje opisivali su decenijama. Kao i to da logoraši čak nisu ni morali da znaju zašto su zatvoreni, koliko će tamo ostati, čak ni zašto ih gaze, prebijaju do smrti i izgladnjuju iako su još deca. Ispovesti preživelih koji se uopšte ne poznaju, navode da je glad u logorima tolika da logoraši u izmetu krava traže neprobavljene semenke žitarica koje onda jedu.
Priče iz Zatvorskog logora 22 redom spominju rutinska silovanja, a eventualna posledična trudnoća novi je prekršaj žrtve koji se strogo kažnjava. UN-ovi izveštaji navode ispovijest muškarca koji je bio zatočen u ćeliji visokoj 50 centimetara uz obrazloženje da životinje poput njega moraju naučiti da puze pred ljudima.
Jedna je, pak, Korejka ispričala kako su njenog brata uhvatili pri pokušaju bega iz zemlje, da bi ga za kaznu i kao lekciju ostalima, vrativši ga u grad gde je živio, vezali konopcem za ruke i za kamion i onda ga tako vukli 45 kilometara po asfaltu. On, naravno da nije preživio, ali vlasti barem nisu progonile nju, što ide u prilog glasovima da seporodične kazne barem više ne primenjuju onako ekstenzivno, praktično nacistički, kao pre samo koju godinu.
Jeoni Park (23) koja danas živi na jugu, imala je dovoljno sreće da nikad ne završi u logoru. Opisala je ipak kako je prvoj javnoj egzekuciji prisustvovala kad je imala samo devet godina.
Majku školskog kolege čije je streljanje Jeoni Park gledala kao devojčica pogubili su zato što je gledala južnokorejske filmove na DVD-ima. Danas se stanje promenilo utoliko što su neki hitovi, neki filmovi, neke serije iz Južne Koreje, ne baš dopušteni, ali se tolerišu. Izveštaji o brutalnostima po logorima, međutim, i dalje opisuju onaj isti sistem kao i pre nekoliko decenija.
POGLEDAJTE BONUS VIDEO:
(Express.hr)
