- Tramp kaže da je uzaludno trošiti pet triliona dolaza za uništavanje Srednjeg istoka. Taj novac smo mogli potroštiti za izgradnju puteva i mostova u SAD, kaže on time privlači glasove srednje klase. Nisu afere ili nedolične izjave odlučivale o pobedniku, već ekonomsko stanje srednjeg sloja, što mnogi u Evropi zanemaruju, kaže Španaus
Izgleda kao da je vama draži Tramp?
- Ja samo kažem da je on pogodio žicu mnogih Amerikanaca. Ja sam iz Nju Jorka i ne mogu da delim neka njegova mišljenja, kao ni onih iz Teksasa na primjer, ali shvatam njihove strahove i dileme. A njima se obraća Tramp. On je pogodio u srž problema i govori ono što ostali političari ne govore. Bilo je gotovo bogohulno govoriti o ekonomskoj krizi. Da, predsednik Barak Obama je govorio o krizi pre nekoliko godina, ali sada više ne. Odnosno istiće rast BND-a, smanjenje broja nezaposlenih, ali ekonomska situacija nije dobra i to ljudi osećaju na vlastitoj koži. Mnogi nezaposlenici više i ne traže posao, pa se i ne vode kao takvi. Zatvorene su mnoge tvornice, a i veliki broj industrijskih postrojenja se odselio iz Amerike. Tramp kaže da fabrike, dakle proizvodnja ne sme napuštati Ameriku.
Ali, Trampov rečnik nije baš elegantan ni kada se obraća ženama, ni prema muslimanima...
Trampov najveći problem je što vređa one koji ga kritikuju i mislim da će njegovi savetnici poraditi na tome. No, istovremeno s nekim izrazima prenosi i mišljenja mnogih Amerikanaca. Osim toga, pošto ne pripada establišmentu i nema medije uz sebe, izabrao je strategiju upotrebe određenog rečnika kako bi ipak bio citiran.
Napada kastu, govori o društvenim i ekonomskim greškama dosadašnjih administracija koje su osiromašile srednji sloj. Oštre izraze mediji citiraju, a oni se sviđaju Amerikancima iz unutrašnjosti zemlje. Amerikanci ne žele, na primer, da se njihova država intervencijama meša u međunarodna pitanja. Ne žele da američki vojnici idu u druge države. Zbog toga Tramp govori kako je Hilari Klinton i kao državna sekretarka bila agresivna prema Rusiji ili na Srednjem istoku, kako je bila za intervenciju u Libiji, kako je bilo bolje kada je bio Gadafi ili Sadam Husein, koji je, kako je rekao, ubijao teroriste. A, takvo je mišljenje mnogih Amerikanaca, pa i Evropljana, odnosno da se intervenisalo bez ikakve strategije, na primer u Libiji, za vreme poslije Gadafija.
Obe velike stranke, Republikanska i Demokratska, prihvatile su mentalitet rezova u državnom proračunu i dale veliku ulogu financijerima Wol Strita. Posledica toga je da je radnička klasa, koja je postojala posle Drugog svetskog rata, nestala, i da je ekonomska podela postala velika. Ima oko 25-30% dobrostojećeg stanovništva, a većina Amerikanaca ne samo da nije napredovala, već je i nazadovala. U proseku, kada se izračunaju svi parametri, sadašnja kupovna moć je jednaka onoj iz 1979., odnosno ono što se može kupiti s platom jednako je onome što se moglo kupovati pre 35 godina.
Da bi se izjednaćila plata od 4,03 dolara na sat iz 1973., danas bi bila potrebna plata od 22,41 dolara na sat. Srednja klasa ne zarađuje toliko. Razlika između bogatih i srednje klase se povećala. Na primer, 2000. godine 10% najbogatijeg stanovništva je povećalo svoju kupovnu moć za 9,7%, a za 25% najsiromašnijeg stanovništva kupovna moć je smanjena za 3%. Da, danas ima više stvari da se kupi, ali za to mora mnogo, mnogo više da se radi.
Bela radnička klasa je osiromašena i nema više onih privilegija koje je imala godinama. Šezdesetih godina 24% zaposlenih bili su radnici u fabrikama, a danas 2016. čine samo 8% zaposlenih. U ukupnom BND-u čine samo 12%. Učešće industrijske proizvodnje u ukupnom BND-u u SAD je mnogo niže nego u Italiji, Nemačkoj, Japanu... Poslednjih godina fabrički rad je bio malo u porastu, ali smo daleko od slavlja kakvo želi da prikaže sadašnja administracija. A, Tramp sve to jasno govori. Želi da se posveti ekonomiji i zapostavi međunarodnu politiku.
