Ivanišević naglašava da je tek po povratku iz Srebrenice u Beograd 23. jula 1995. godine u štampi, radio i TV emisijama, na javnim tribinama video koliko daleko mogu da idu obmane, jer niko nije znao nijednu činjenicu, a svi su trubili o "velikom srpskom zločinu".
"Posebno je teško shvatiti kako su se prema ovoj stravičoj neistini o ponašanju Srba u slučaju Srebrenice odnosile pojedine srpske političke, društvene ili takozvane humanitarne organizacije... Punih osam godina nisam uspeo da objavim nijedan tekst o događajima u Srebrenici", ističe on.
Tek 2003. godine, dodaje Ivanišević, zahvaljujući prijatelju i poznatom srpskom intelektualcu i rodoljubu Predragu Dragiću Kijuku, koji je u to vreme bio i glavni urednik "Književnih novina", objavio je u dva nastavka obiman tekst u kome je pokušao da razjasni šta jeste, a šta nije sporno u slučaju Srebrenice.
"Dokazivao sam da nisu stradali muslimanski civili. Čak, naprotiv, stradali su jedino civili srpske nacionalnosti", naglašava Ivanišević.
On ističe da se prvi falsifikat na kome je građena i javna, medijska, krivica za takozvani genocid, i koji je uz to dugo dominirao u javnosti, odnosio na stalno isticanu međunarodnu obmanu da je u Srebrenici najviše stradalo muslimansko civilno stanovništvo.
"Ta je optužba prouzrokovala stravičnu medijsku hajku protiv svega što je srpsko. Priliku da utvrdimo istinu dobili smo kad je Međunarodni komitet Crvenog krsta avgusta meseca 1995. objavio spisak 11.000 nestalih lica", kaže on.
Prema rečima Ivaniševića, analiza tog spiska trajala je oko dva meseca i tom prilikom utvrđena je neverovatna, ali veoma korisna i nesporna činjenica da je od tog ogromnog broja samo 36 žena i 51 maloletni muškarac.
"To je na nekim međunarodnim skupovima imalo veliki odjek i ućutkalo lažove. I pored toga medijska hajka je trajala još godinama", navodi Ivanišević.
Drugi falsifikat, dodaje on, odnosio se na ukupan broj muslimanskih žrtava kojih, prema bošnjačkim izvorima, ima 8.372.
"Ni u ovom slučaju nisu dati nikakvi pouzdani podaci ili dokazi. Prema dokumentaciji Haškog tribunala koju je potpisao njihov istražitelj Din Mening, iz 29 do 30 masovnih grobnica ekshumirano je 1.824, odnosno 2.361 telo. Sve iznad tog broja je sporno", kaže Ivanišević.
NE PROPUSTITE
Drugi dokument koji to veoma ubedljivo osporava je, navodi Ivanišević, spisak poginulih boraca objavljen u "Monografija Drugog korpusa Armije BiH", vojne formacije kojoj je pripadala i Srebrenica, a prema kojoj je tokom celog rata taj Drugi korpus takozvane Armije BiH izgubio je ukupno 7.450 vojnika.
"Da u Srebrenici nije reč o falsifikatu, muslimani bi kad su objavili taj broj objavili i njihova imena. Oni ni danas ni za jedno ime nemaju dokaz da je u to vreme bio u tom kraju, još manje da je poginuo jula 1995. godine"; navodi on.
On ističe da su muslimani, pritisnuti osporavanjima, pored svojih brojeva stradalih pridodali i opštine Bratunac, Bijeljina, Foča, Han Pijesak, Rogatica, Sokolac, Sarajevo, Srebrenica, Srebrenik, Ugljevik, Višegrad, Zvornik, Vlasenica i Tuzla.
"A to je oko 600 poginulih po opštini, znači i u Srebrenici. Od otkopanih tela samo je jedna žena, to je Srpkinja Biljana Matić, ali tu su još i tri srpske žrtve - Gojko Todorović, Vojislav Milošević, Stanko Danilović. Ostali nisu identifikovani, a može se očekivati da ima još Srba", naglašava Ivanišević.
On napominje da je interesantan i slučaj krajem leta 1996. godine, kada je više od godinu dana od oslobođenja Srebrenice objavljen spisak birača za prve posleratne izbore u BiH u organizaciji OEBS-a, a na kojem se nalazilo se 3.016 muslimanskih muškaraca koji su se već više od godinu dana vodili kao nestali.
"Ta manipulacija ostala je nerazjašnjena, a njihova dvojna uloga nesporna. Bili i živi i mrtvi, prema potrebi. To je stalno prikrivano, ali će se pokazati i 2003. godine prilikom prvih ukopa navodnih žrtava i otvaranja Memorijalnog centra Srebrenica-Potočari", kaže Ivanšević.
On je naveo da je pregledom i analizom više hiljada sudskih rešenja i izvoda iz matičnih knjiga umrlih otkrio da su se falsifikovanjem činjenica u BiH bavili čak i sudski i državni organi.
Ivanišević je izdvojio nekoliko primera, među kojima je Osnovni sud u Gradačcu koji je izvršio izmenu vremena i mesta smrti Siručić /Mehmeda/ Safeta, tako da je umesto 21. decembra 1996. godine u novom rešenju napisano lažno "12. jula 1995. godine na putu Srebrenica-Tuzla".
U obrazloženju tog rešenja broj R-45/00 od 9. juna 2005. godine piše da je "predlagateljica Smajlović Hata podnela zahtev za promenu rešenja, jer bi u suprotnom izgubila pravo na porodičnu invalidninu".
Drugi primer je da je Osnovni sud u Srebreniku izmenio vreme i mesto smrti Selimović /Bećira/ Beće tako da lažno piše da je stradao 14. jula 1995. u Potočarima, opština Srebrenica.
Obrazloženje rešenja broj R-II-62/99 od 6. februara 2003. godine glasi da je "predlagateljica Habiba Selimović podnela zahtev za promenu rešenja jer bi u suprotnom izgubila pravo na porodičnu penziju, naknadu štete od holandske vlade".
"Kao što vidimo, kad je reč o falsifikovanju obima srpske `krivice` i velikom broju muslimanskih `žrtava` ne biraju se sredstva. Sve se falsifikuje U obmanjivanju javnosti svi učestvuju, od OEBS-a, preko sudskih i državnih organa BiH do pomenutih muslimanki Hate, Habibe, Ramize, Mejaze...", rekao je Ivanišević.
Ivanišević dodaje da, uprkos svemu, veruje da ovi navedeni primeri otkrivaju samo manji deo repertoara obmana o navodnom stradanju muslimanskih civila.
On upućuje na tekst koji je 24. jula 1995. godine objavio novinar Tim Bučer u londonskom Dejli telegrafu u kojem piše da "nakon pet dana intervjuisanja, glavni istražitelj UN po pitanju navodnih kršenja ljudskih prava za vreme pada Srebrenice nije našao nijedno svedočenje o zločinima iz prve ruke".
Ivanišević otkriva da je taj istražitelj - visoki komesar UN za ljudska prava Henri Viland.
Kurir.rs/SRNA/RTRS
NE PROPUSTITE
