O njima su kad je buknuo građanski rat na prostoru SFRJ pisane mitske i naučno fantastične priče. Bili su grandiozni objekti koji su posle završetka ratova na Balkanu privlačili avanturiste i istraživače. Kad se počinjala gradnja i dok su korišteni bili su najstrože čuvana tajna JNA. Oni su podzemni aerodromi.
Ova priča pojavila su kao jedno od poglavlja u knjizi "MiG-21 Naša priča", autora Danka Borojevića, Dragog Ivića i Željka Ubovića, koja je izdata pre šest godina, a ponovo je postala aktuelna od kada je čuveni hladnoratovski lovac MiG-21 posle 58 godina upotrebe u JNA, Vojsci Jugoslavije, Vojsci Srbije i Crne Gore i na kraju Vojsci Srbije otišao u zasluženu penziju.
"Jedan od problema ratnog funkcionisanja RV PVO JNA bila je gradnja skloništa za avione. Tom pitanje je tokom celog vremena postojanja i pridavana velika pažnja, a posebno posle iskustva Izraelsko-arapskog rata 1967. godine, koji je pokazao ranjivost nezaklonjene avijacije. Ideje o nuklearnom ratu šezdesetih godina XX veka učinile su opravdanim izgradnju podzemnih objekata – hangara za smeštaj avijacije. Jugoslavija je imala četrdesetak objekata strateške namene, među kojima i nekoliko podzemnih aerodroma koji su bili najveća vojna tajna. O njima se u javnosti do danas ispredaju fantastične priče, a posebno su atraktivni bili aerodromi Željava kod Bihaća i Slatina kod Prištine, uz podzemni vojni objekat Šipčanik kod Titograda", pišu trojica autora u svojoj knjizi "MiG-21 Naša priča".
Prema njihovim rečima ekonomisti su tvrdili da je za njih potrošeno blizu devedeset milijardi dolara, a samo u Željavu četiri i po milijarde, koliko bi koštao autoput kroz celu Jugoslaviju.
"Bili su locirani u svim jugoslovenskim republikama. Prvi nivo od tri nivoa zaštite bili su aerodromi Željava kod Bihaća i Slatina pored Prištine. Njih karakteriše to da su rađeni zajedno sa vanjskom infrastrukturom kao odgovor na doktrine iz vremena hladnog rata – strategiju ograničenog suvereniteta i strategiju ograničenog nuklearnog rata. Tokom šezdesetih godina veka građeni su aerodrom Bihać (objekat Klek) sa podzemnim hangarima, zatim aerodromi Kraljevo i Priština (objekat Morava), odnosno Split (podzemni objekat Cetina, 1969-1970.) i Mostar (podzemni objekat Buna, 1969-1971.). Ti objekti su osposobljeni za potpuno obezbeđenje borbenih dejstava tek u prvoj polovini sedamdesetih godina veka. Planirano je bilo da se veći vojni aerodromi pretvore u aero-čvorove sa tri-četiri piste i kapacitetima do pet eskadrila mlazne avijacije (Batajnica i Pleso, zatim novi aerodromi sa po tri piste u Tuzli i pet pista u Bihaću, aerodromi u Kraljevu i Prištini). Samo 1969. godine primljeno je više od 100 armirano-betonskih skloništa na sedam aerodroma", navode oni.
Aerodrom Željava
Aerodrom Željava kod Bihaća (podzemni objekat Klek ) bio je najveći podzemni aerodrom u Jugoslaviji i među najvećim u Evropi. Tehnički i tehnološki bio je obezbeđen od snažnih nuklearnih udara. Četiri velika ulaza zatvarala su čelična vrata debljine jedan metar. Vrata su težila 100 tona i hermetički su zatvarala galerije da izdrže direktan pogodak nuklearnog projektila. Prostorije u unutrašnjosti kompleksa bile su povezane sa 56 teških pancirnih vrata. Bio je neosvojiv i za dva uzvratna udara. Prva vrata mogla su izdržati nuklearni udar od 20 kilotona, a zbog lomljenja udarnog talasa druga vrata, iste otpornosti, mogla su izdržati udar od 100 kilotona, a treća udar od čak 500 kilotona. Ideja za gradnju objekata nastala je negde 1954. godine kada se jedna naša vojna delegacija obrela u Švedskoj, gde je videla sličan ali mnogo manji objekat. Gradnja objekta počela je već naredne 1956. godine, i trajala je čitavih 12 godina. Na izgradnji ovog čuda, radilo je neprekidno 250 odabranih radnika u strogoj tajnosti, da bi aerodorom bio pušten u operativni rad „varljive“ 1968. godine. Željava je sve do 1992. godine bila najmoćnija vojna baza u tašdašnjoj Jugoslaviji . Za njenu gradnju korišćen je model iz Švedske, koja je SFRJ tada bila najpoznatija država po gradnji podzemnih aerodroma. Lociran je u podnožju planine Plješevice. Građen je od 1956. do 1968. godine, kada je ubrzano otvoren, zbog sovjetske invazije na Čehoslovačku. Građen je vizionarski - za vek. Ceo kompleks su gradila isključivo domaća preduzeća. Taktičko-tehničke osobine bile su impresivne. Tri podzemne galerije za smeštaj 58 aviona, a po nezvaničnim izvorima moglo se smestiti 80, pa čak i do 120 aviona . Letenje sa tog aerodroma bio je veliki izazov za svakog pilota. Prvi lovci koji su bazirali na aerodromu Željava, MiG-21 bili su verzije . Baza koja je tada završena izgledala je impresivno - ukupno su u utrobi planine bile izgrađene tri galerije, jedna pomoćna (kao rezervni izlaz) koje su se spajale na „raskrsnici“ gde je postojao i jedan slepi krak za remont aviona visine 12 metara. Ove tri galerije imale su impresivne dimenzije - bile su dužine 400, 500 i 350 metara, svaka visine osam i širine 20 metara. Grandiozna baza bila je projektovana sa sistemom zaštite da izdrži direktan pogodak nuklearnog projektila. Stoga je ispred ulaza u svaku galeriju napravljena predkomora tzv. „blenda“ odnosno betonski štitovi koji su se spuštali polukružno sa tavanice raspoređeni na svakih desetak metara radi amortizacije ogromnog pritiska da masivna vrata od čelika i betona ne bi trpela udar veći od tri atmosfere. Ulaz u svaku galeriju zatvarala su već pomenuta vrata. Svaka od četvoro bila su debljine jedan, visoka 21 i široka devet metara. Svaka su težila 100 tona i bila su pokretna i hermetički su zatvarala galerije. U samom objektu inače bila je izgrađena kompletna infrastruktura za boravak više stotina zaposlenih od restorana, spavaonica, kancelarija, ambulante pa do tehničkih radionica, moćne agregatne stanice za proizvodnju električne energije (u slučaju blokade objekta), skladišta kerozina i ubojnih sredstava ( ). U samom središtu ob- UBS jekta postojao je i lift kojim se osoblje „podizalo“ na visinu od 30-tak metara iznad nivoa baze gde se nalazio teško uočljivi betonski bunker (gledano sa piste) u kom je postojao kontrolni toranj i iz njega se navodila avijacija. Objekat je projektovan tako da je u slučaju totalnog rata bio autonoman da obezbedi neprestano dejstvovanje sopstvene avijacije (bilo je bazirano oko 60 aviona ), gotovo sedam dana bez MiG-21 dopune gorivom i . Baza je snabdevana kerozinom podzemnim UBS32 cevovodom iz vojnog skladišta u selu Pokoj kod Bihaća - sam cevovod bio je dug preko 20 km. Vanjsko skladište bilo je udaljeno oko tri UBS kilometara u selu Vedro Polje. Zanimljivo je pomenuti da je pri kopanju tunela nađena reka ponornica tako da je i to bio jedan dodatni plus - baza nije morala brinuti o snabdevanju vodom u slučaju blokade. U samom objektu od njegovog otvaranja radio je sistem klimatizacije koji je za ono vreme bio pravo remek delo. U objektu je održavana konstantna temperatura i vršena fltracija vazduha. Vanjski deo objekta - aerodrom sastojao se od pet pista (2 poletno-sletne i 3 poletne) te kasarne (koja je ujedno bila i logistička baza) u blizini L. Petrovog sela. Na samom vrhu planine Plješevica (1646 m) bili su instalirani britanski radari najmoderniji u to vreme, sa dometom preko 400 S-613 km sa kojim je nadgledana gotovo cela teritorija Italije, Austrije i dobar deo Mađarske. Takođe i tu je urađen podzemni objekat sa operativnim centrom. Vazduhoplovnu bazu Željava kod Bihaća 117. lap je zaposeo krajem 1967. godine, iako baza još nije bila tehnički dovršena.
General Enver Ćemalović je vazduhoplovcima puka obećao da će služba u Bihaću biti kratkotrajna, sa smenama posle godinu dana! U prve dve godine baziranja u Bihaću, 117. lap je zimi, kad je sneg zavejao piste prebazirao na aerodrom u Zemuniku, gde je ostajao dok su piste bile prekrivene snegom. U medijima su piloti ranije svedočili da se unutra nalazio veliki restoran koji je odjednom mogao da primi 1000 ljudi, oko 200 pilota i 500 mehaničara, kao i goste. Zvanični dokumenti takođe svedoče da je Bihać u to vreme prednjačio po zahtevima za premeštaj.
Aerodrom Slatina
Po rečima stručnjaka, jedini aerodrom koji se mogao porediti sa Željavom, iako dosta manji, jeste Slatina kraj Prištine, sa radarskim centrom na planini Goleš. Aerodrom Slatina mogao je da primi dve eskadrile lovaca MiG 21.
Aerodrom Slatina pored Prištine sa podzemnim objektom Morava, na kojem je bazirao 83. lap, izdržao je bombardovanje najtežim američkim projektilima 1999. godine, bez većih oštećenja i gubitka aviona u njemu.
Nakon 78 dana bombardovanja rat je završen 10. juna 1999. godine. cilj uništenje nije ostvaren, ali je postignut drugi NATO VJ bolniji cilj - otimanje dela teritorije Srbiji. Na teritoriji Kosova i Metohije instalirane su snage . NATO Tokom agresije uništena su 33 aviona , i to su NATO MiG-21 svi uništeni na zemlji. Sačuvano je 35 aviona koji su nastavili MiG-21 službu u VJ
Podzemni objekat Šipčanik
Kada je 27. аprilа 1999. godine u tri nаvrаtа bombаr- NATO dovаo аerodrom Golubovci, posebno mu je bio interesantan podzemni objekаt аerodromа u Šipčаniku. Tada se u njemu nаlаzilo 26 аvionа rаznih tipovа, među kojimа i svih sedаm аvionа iz аkro-grupe . Svi G-4 Super Galeb Leteće zvezde su izgoreli, kada su projektili probili rupu na gornjem sloju NATO zemlje i kamena specijalnim bombama za izazivanje tektonskih poremećaja.
Kurir.rs/A.Mlakar
NAPOMENA: U izradi teksta korištena je knjiga МiG-21, legenda Hladnog rata autora: Danka Borojevića, Dragog Ivića i Željka Ubovića
NE PROPUSTITE
