"Već duže vreme kupujem lekove, redovno za bolove, ali ja više nemam para da ih kupim i čekam da mi refundiraju. Prvi put sam kupila po jednu ampulu, koja košta 700-800 KM (350-400 evra). Čekala sam mesec-mesec i po za refundaciju... Zašto oni nemaju neki ugovor s apotekama? Izborila sam se za sve, preživela brojne greške koje su doktori napravili i sada sam došla u fazu da ne znam šta više da uradim?!
Nakon što je odgledala nedavnu press konferenciju na KCUS-u o rezultatima rada u protekloj godini, ova Sarajka napisala je pismo direktorki dr. Sebiji Izetbegović i na papir izlila svu muku sa kojom se kao teški pacijent suočava u borbi za svoj život.Pismo prenosimo u celosti: "Poštovana gospođo Sebija Izetbegović,
Gledala sam Vaš izvještaj za 2016. godinu vezano za KCUS i u jednom delu mogu da se složim sa Vama.Ja sam lično neke doktore videla kako iznose lekove iz Klinike. Čak sam se pitala zašto svi doktori koji prođu pored mene idu sa ruksacima. To mi je bilo čudno. Slažem se s Vama što pravite uštede. Tako i treba. Izbaciti sve što ne valja.
Međutim, ono što je meni teško palo jeste kada ste rekli da pacijenti ukoliko nema leka, kupe sami sebi pa će socijalno da im refundira. Ja sam onkološki pacijent i ulazim u treću godinu. Svašta sam doživela... i preživela. Rekla sam sebi da ću ja to da pobedim i evo borim se još uvek. Pitala sam sebe kako sam ja jedina u porodici dobila karcinom. Onda sam sela i poslagala kockice.
Gospođo Sebija, kad se zaratilo, ja sam imala 17 godina i ostala sam u Sarajevu. I dan-danas. I jasno i glasno mogu reći, ubila me ova država i politika, kršenje osnovnih ljudskih prava. Ćutim i trpim čak i kada doktori naprave ogromnu grešku na meni. I onda ćutim i molim se da ostanem živa. Otvoreno Vam kažem, ja nikad nisam bila SDA.
Ja sam Bošnjakinja, ali ne SDA. Sad sam Bošnjakinja, onkološki pacijent i 100% invalid.
Da vas pitam, gospođo Sebija: hoćete li mi Vi pozajmiti pare da kupim lekove ako ih na sledećoj terapiji ne bude, pa ja Vama vratim kad mi socijalno refundira?Gospođo Sebija, ja nemam para ni za obične lekove protiv bolova koji su skinuti s liste, nemam para za kapi za oči jer nikad ne dobijem lekove s liste, ja nemam para da kupim lekove koje mi prepišu drugi lekari jer ni ti lekovi nisu na listi. Ja nemam para da dođem na kliniku. Šta reći? Je li treba da umrem svom detetu?
Da vas pitam, gospođo Sebija, kako biste se Vi osećali da vam dete doživi ovo što sam ja? Majka mi je doživela nervni slom zbog moje bolesti, a otac, demobilisani borac, sada je penzioner i još trpi bolesti iz rova. Sada penzioner, kupi meni lek, a ne sebi. Penzioner.Gospođo Sebija, upitajte sebe šta biste Vi da ste na mom mestu. Ja hoću da živim, neću da umrem.
I hoću kad dođem na Kliniku, da primim terapiju, da ne čekam po 3-4 sata. Ne interesuje ni mene ni bilo kog onkološkog pacijenta kako se ti lekovi nabavljaju. Stvarno me ne interesuje i neću da dopustim da mi više iko radi o glavi. Lekovi trebaju da budu u klinici.
Ako nema para za Klinike i lekove, neka nam naš dobri Dino Merlin napravi još jedan humanitarni koncert, ovaj put za našu Kliniku ili da se malo obustave radovi tipa pločnika ispred Predsedništva BiH, džamija itd. Sve za našu Kliniku. Zar je sve važnije od Klinike?Gospođo Sebija, da li znate šta lečenje od raka može da uradi telu? Znate i to dobro. Ali ne znate da je najbolnije nasmejati se i ostati pozitivan"
(N1)
POGLEDAJTE BONUS VIDEO: Kurirov apel: Pomozite maloj Andjeli
