Niko ni šapatom ni u potaji nije zborio o tome ko smo, šta smo, kuda ćemo..? Srbi, vala! Srbi- svetosavni, slavni! Srbi korenom do u samu drob Crne Gore a pupčanikom još i dublje u Kosovu i Metohiji svetom! A, zašto bi se šaptalo o tome? Šapuće se u tvojoj Crnoj Gori jer gde ćete lagati na glas?!... poručuje Mihailo Medenica u kolumni koju prenosimo u celosti.
PITAŠ ME: ZNAM LI ŠTA JE CRNA GORA..?
Žao mi je što ti ne znaš, jer da znaš ne bi se s mojom tišinom natezao grimasom i jaukom.
Ne bi, imao bi i ti jednak savardak u duši da se u njega skriješ i ćutiš s Crnom Gorom, no ti je činiš od nekakvih rita, fleka, dronjaka…kališ je i prekaljuješ od bačenih, rđavih kosa, bilegija, veriga, klinova, kosijera, kantara, potkovica kljunule kljusadi…
Mobilni telefon Jesi li kad imao jutro usred leta da se vatra ložila zorom dok sunce ne namoli bukove krošnje da ga malo puste na livade?
Jesi li kad trčao sa njim gornjom Gradinom među naviljke i sađenuta sena? Opekao se na koprivu pa budalasto otrčao na vrelo da vatru zagasiš sudenicom? Svaka se kost u tebi razmakne, svaki mišić pomami i podivlja, pa se umiriš, toplina ustrči do čela i tu zasedne, počine, ko đed kad sedne na kamen i smota škiju da počine zagledan u Kapu Moračku…
Moju su Crnu Goru budili kumovi, otac i stričevi. Kose gde ih oktkivaju, satima.
Zvoni planina, peva, liturgija, zakašlju se pa zadime sulundari- gorska kandila… Zvone kose, tačno sam znao koja je čija, svak je za po ton otkivao drugačije. Svakog sam mogao pobrojati ko je Morača, ko Ostrog, ko Žiča, ko Gračanica, ko Dečani, ko Bogorodica Ljeviška…
Monaško bratstvo kosača, kumova, Srba, Srbendi…zovu na jutrenje. Sve sam i tad znao što se volelo znati! Ništa se nije moralo no volelo u mojoj Crnoj Gori!
Niko ni šapatom ni u potaji nije zborio o tome ko smo, šta smo, kuda ćemo..? Srbi, vala! Srbi- svetosavni, slavni! Srbi korenom do u samu drob Crne Gore a pupčanikom još i dublje u Kosovu i Metohiji svetom!
A, zašto bi se šaptalo o tome? Šapuće se u tvojoj Crnoj Gori jer gde ćete lagati na glas?!
U mojoj se Crnoj Gori vikalo šapatom, Ćetan zarže kad otac “šapne”: “Oćemo li, Srbadijo?!” A, znao je da podvikne, bogami jeste!
Nikad na nas, no onako, iz duše, otme se, zagrmi kad podvikne uz svetu javorovinu: “Gusle moje od suva javora, od naljepšeg ljudskog razgovora! Gusle moje od javora suva- vas je Srbin pet vjekova čuva…”
Uh, kako je znao da podvikne pa za njim, kao najstarijim, i ostali.
Rže Ćetan svezan o bukvu, a oni sve glasnije, tišini tvoje Crne Gore u inat! Jesi li kad sedeo do točka kraj kuće gledajući kosce gde zamiču za livade? Kad video kosački stroj? Ko stroj na Mojkovcu pod srpskim barjakom!
Kao na Gazimestanu pred juriš- kozbaša napred, ostali po korak, otkos, iza njega… Padaju otkosi ko vitezovi na Bojnoj njivi, Kajmakčalanu…otuže ih braća u hodu pa dalje u juriš!
Kozbaša- vojvoda komaduje: “Za mnom, junaci”, a oni bez reči i pogovora sve otkos po otkos uz i niz Kajmakčalan, Bregalnicu, Kumanovo, Sitnicu, Lab, Mojkovac, Cer, Kolubaru, Mačkov kamen, Mišar, preko Albanije svud naviljci gde pali su junaci… Jel mirisala kad tvoja Crna Gora na pale otkose? Nepregledno tamjanište…
Okadiš se, pričestiš i ispovediš livadom. Jesu li te kad popeli na vrh stožine a ti odozgo video prađeda i praunuke… Gde pogledaš sve crvena čoja i četiri zlatna ocila- nigde glava pod njima, nebo ih nakrivilo, zasukalo brke i smotalo škiju…
Imaš li ti kuma Veljka iz slavne kuće Radovića, jel mu kuća poviše tvoje a nigde međe na imanjima..? Kumovi se ne međaše- Srbi se ne dele! Jel ti kad guslao Kulu Radunovu, Smrt popa Mila Jovovića, Zakletvu Kuča i Rovčana, Moračku suzu, Mojkovačku bitku, Kosovski boj..?
Meni jeste. U mojoj Crnoj Gori, kraj šporeta uz koji kuma Nana pristavlja police kumpijera i mladoga sira… Meni jeste, u mojoj Crnoj Gori, Nemanjićkoj i imanjićkoj! Kaljenoj i prekaljenoj od Gospoda, krštenoj i zamomčenoj u svetoj Srpskoj pravoslavnoj crkvi, ostareloj među ikonama, usnuloj i vazda vaskrsloj kraj pećkoga trona i olatara…
Pitaš me, dakle: “Znam li šta je Crna Gora?!” Ja, eto, vidiš, ponešto i znam jer je imam, jer me ima, jer imam kome u njoj poć, a ti… Ti znaš sve, jer kako ne bi znao kad je tek činiš od krpa, fleka i zakrpa!
Kako ne bi znao kad će postati sutra a nestati juče… Meni i to ponešto dosta da znam ko sam, odakle i kuda ću, a kud ćeš ti kad znaš sve bez da poznaš jutrom tu grimasu u ogledalu?
Svakog se jutra upoznaješ sa sobom u svojoj Crnoj Gori i svake noći glavolomiš koju ono beše fukaru upozna jutros?
Mrska ti je, ni čašu vode sa njom popio ne bi a eto ti je ipak za čelo astala, ko avet i večno prokletstvo.
Navrati u moju Crnu Goru slobodno, evo si prađedovu kapu zaboravio, eno se ocilima za nebo uhvatila…
Mihailo Medenica
