U nastavku prenosimo njegovu objavu u celosti
"30 godina. Šta je 30 godina ?
U životu čoveka to je pola života. U životu svemira ništa, beznačajno. A već je 30 prošlo, ne mogu verovati jer mi se čini da je juče bilo. A bilo je i dogodilo se. Kad zažmurim sedim na travi okrenut hangaru punom aviona. Onih koji danas lete je osam.
Leđima poluokrenut od mene i dva metra dalje sedi moj pajdo Ivica. Njegov pogled je usmeren na šumicu i skloništa za avione desno od piste. Ne gledamo se, ali sve znamo. Napokon se ukazala prilika da se zajedno nađemo na nebu. To jutro već sam napravio jedan let. U paru s pokojnim kolegom Nikolom Kostov odradismo uvežbavanje za Dan zrakoplovstva (tadašnjeg vazduhoplovstva, da budem precizan) koji će biti za 6 dana. Sećam se kao da je bilo pre pola sata, ubacih u te manevre i malo zanimljivosti.
U okomitom penjanju na punom forsažu pravim poluvaljak i nastavljam s punom petljom za izlazak u suprotan kurs od kolege. Njegova strana piste jedna, moja druga. Mimoilazimo se brzinama oko 1000 km/h, poprilično blizu, nikad pre to nismo radili, ali s Koletom vrhunskim pilotom nema problema, a onda oštri zaokret na maloj visini, ja opet poluvaljak da mu dođem u poredak. Odradismo kao da smo to vežbali danima pre, a bilo je prvi put.
Nakon sletanja priprema za letenje za taj dan, brifiramo meteo, jer mi smo bili u vazduhu, nije potrebno izviđanje. Letim u drugoj smeni, Ivica u prvoj, bezvezna ruta po Srbiji u kojoj pratim mlađeg pilota, eto onako da negde slučajno kako mi to kažemo 'ne zabaulja' - čitaj ne zaluta.
I tada nastupa trenutak koji se čeka mesecima. Kolega, osmi pilot u prvoj smeni otpada, ne oseća se ok, zabrana od doktora. Traži se zamena, nema nas puno, a mene svi znaju kao 'grebatora' kada je letenje u pitanju (sve ostalo me ne zanima, grebanje za položaje, promaknuća, ostale prizemne stvari nikada me nisu zanimale).
I upadam u prvu smenu. Ivicu sam samo pogledao, čak ni ne sedimo blizu. Po planu on je u prvom paru pratilac, a ja u četvrtom paru takođe. Razmak u poletanju parova 5 min.
Sedimo na livadi iznad. Ja kao nešto čačkam po kacigi, nezainteresovan za zbivanja oko nas, čačkam kacigu i onako tiho, ali da me čuje gotovo ne otvarajući usta:
-Oćemo li ???
Ma nije prošlo dve sekunde
- Oćemo.
- Si izračunao gorivo??
- Biće do... negde.
- Budi na kanalu tornja, krećemo kad sigurno poletim i kad javim uvučeno, neutralno konus, vidi svoje gorivo i javi da li si u redu s gorivom, onako kao - drugi u redu.
- Može.
- 'Daj malo razvuci svoje poletanje, pune mi gorivo na zadnja dva, dok pregledaju, dok mi pregledamo, ubrzaću i ovog svog.
- Dogovoreno.
Odlazimo na avione, gledam kako toče gorivo, obilazim kao avion i pre mehaničara, cisterna odlazi, prva grupa pokreće. Stojim pored aviona, govorim kolegi kojeg pratim neka krene ranije jer ionako sve kasni pa da se celi plan za taj dan izvrši. Šta će jadan, mlad je, ulazi u kabinu svog aviona, a ja gledam kako prvi par rula ispred nas. Nikakav palac gore Ivici nego sedam u kabinu i gledam kako plamen i urlik forsaža iz prva dva u poletanju razbija tišinu aerodroma.
Druga dva pokreću, gledam sat, kvragu tačni su. Taksiraju i 5 min iza prvog poleću. Treći par pokreće, uskoro taksiraju, ja kolegi dajem znak rukom da pokreće. I dok agregat za pokretanje dolazi do mene treći dvojac poleće. Dobro je, skratili su minut. Čim mi je agregat priključen, ne proveravajući napon, uključujem sve što treba u roku od 'keks'.
Nemoj me sada izneveriti, okretaji rastu, počinje i temperatura, pritisci ulja, hidro, osnovna, busterna, okretaji prelaze tačku nakon koje se više ne smanjuju. Ma to te ja pitam. Jedinica, dvojka, ma ko po knjizi, mičite taj agregat, avion je sad 'svoj'. I moj naravno. Uključujem sve ostalo, a ni ne proveravam je’l to sve i radi. Iskreno 'jebe mi se', samo neka motor brunda, a on je besprekoran. Zatvaram kabinu, mehaničar nije ni maknuo stepenice, a ja palac gore kolegi i pokazujem rukom da traži dozvolu za voženje i javljam:
- Drugi kod dva sedmog spreman
- U redu drugi, čujem te za 5
- Takođe petica
- Toranj dva sedmom voženje za par
- Slobodno voženje, staza...QFE...QNH...
Na pisti smo. Samo još dve stvari. Da kresne forsaž i da se pajdo javi. Dolazi odobrenje za poletanje, guram ručicu gasa do pune snage, avion na kočnicama, želi se oteti. Svi parametri idealni.
-Kod dva sedmog forsaž sad - pritiskam graničnik, guram ručicu snage do kraja, a onda sekunda ili sekunda i po koje traju i traju.... Udar s leđa, najljepši udar na svetu, udar koji znači motor je na punom forsažu, čujem i osetim tu snagu, moć, vibracije, otimanje...
- Prihvatio.
Avioni tutnje pistom, nekoliko sekundi i u vazduhu smo ...samo da se javi, prošlo je trinaest minuta, valjda pajdo ima goriva, ja ga imam i previše, potkačen mi je i podtrupni rezervoar. Javljam onu čuvenu:
- Kod drugog uvučeno, neutralno konus
- Dva sedmi slobodno po ruti....
- Dva sedmi. A onda sledi ono još čuvenije, ono što čekam kao ozebao sunce:
- Drugi u redu je. Ma šta kamen, ma šta stena, Everest mi je pao s leđa kad sam ga čuo...
I dok vođa odlazi levo, ja lagano desno, ekstremno nisko, naravno i brzo, preko Drine, avion se lagano zanosi i ljulja levo desno, ipak je brzina preko 1100, prva planina odmah nakon Drine, svetli ispražnjen podtrupni rezervoar koji mi smeta, ne da mi se ljuljati do Zagreba.
Vrh planine, stene i rezervoar ćao, ti mi više ne trebaš, odbacujem ga, a avion se nakon toga smiruje...i dalje ne bih, a mogao bih puno... no to je samo let do Zagreba, let koji je od početka zaleta na aerodromu Ponikve kod Užica do zaustavljanja motora na Plesu trajao 19 min. Ivica je sigurno sleteo u Splitu... Vratismo ukradeno."
Kurir.rs / Index.hr, Foto: Facebook / Ivan Selak
NE PROPUSTITE
Bonus video:
