Ako niste znali zašto se kaže i kada se koristi izreka "staviti glavu u torbu", ovo je pravi trenutak da naučite nešto novo.
Staviti glavu u torbu znači isto što i „izložiti se velikoj, smrtnoj opasnosti; rizikovati život”. Govori se još i metnuti glavu u torbu i nositi glavu u torbi, ovo drugo u značenju: biti, nalaziti se u životnoj, odnosno smrtnoj opasnosti".
Mnogi ljudi danas "nose glavu u torbi". To su, pre svih, ratnici, koji su u stalnoj opasnosti da izgube život, zatim akrobate, kaskaderi, pačak i obični vozači automobila jer je i sedenje za volan u našim prilikama veliki rizik.
Kako je nastao ovaj neobični izraz i koje mu je izvorno značenje?Odgovor na ovo pitanje može se naći u ratničkoj istoriji naših i drugih naroda. U srednjem veku, pa i ranije, bio je običaj da se neprijateljske glave odsecaju i donose vladarima ili njihovim zastupnicima, kao dokaz bitke ili dvoboja. Najstariji pomen o tim jezivim trofejima sreće se u Bibliji. U Starom zavetu, na mestu gde se govori o borbi Davida i Golijata, piše: "A David uze Filistejčevu glavu i odnese je u Jerusalim, a oružje njegovo položi u svoj šator".
Verovatno najstariji pomen toga ratničkog običaja kod nas zabeležen je u Danilovom Životu kralja Milutina: "Uhvatiše samoga starešinu neprijateljskog, po imenu Črnoglava, odsekoše mu glavu...pa je metnuše na koplje i donesoše blagočastivomkralju (Milutinu) kao naročiti dar".
Za vreme turskog nadiranja i okupacije naših zemalja sasvim je obično bilo odsecanje i nošenje glava viđenijih protivnika. Tako Konstantiniz Ostrovice u Turskoj hronici piše kako je jedan janjičar doneo glavu Miloša Obilića i bacio je pred noge sultanu, pored već posečenihglava kneza Lazara i Krajmira, govoreći: „Čestiti care, ovo su glave tvojih najvećih neprijatelja".
Kasnije je turskom sultanu glave njegovih neprijatelja donosio i Kraljević Marko, kao turski vazal. Glave su se obično nosile u zobnici ili torbi. Otuda, onda, i izraz nositi glavu u torbi. U jednoj prilici knez Miloš upotrebio je upravo taj izraz da bi naglasio kako je on svoj život unapred založio, kao da je svoju glavu već staviou zobnicu ili torbu.
Postoje o tome tri svedočenja. Jedno je Sime Milutinovića Sarajlije, koji priča kako je 1815. godine beogradski vezir Sulejman-paša, u šali, a da bi ga zastrašio, naredio jednom svom kavazu (pratiocu) da Milošu pokaže glavu Stanoja Glavaša i "da mu kaže da je ne samo Glavaševa glava donesena, negoda je red od sad i na njegovu došao, na koje mu Miloš kroz smeh, odgovori da je on svoju davno metnuo u torbu i već nekoliko vreme na tuđu, na svoje mu ramenu nosi". O istom događaju piše i Vuk Karadžić, samo što je, po njemu, Miloš rekao: „Vala sam moju glavu već odavno bacio u torbu i sad već tuđu nosim".
U svim tim varijantama, kako vidimo, Miloš je upotrebio izraz staviti (metnuti, baciti) glavu u torbu u značenju u kome se i danas koristi. A, sama anegdota o Milošu i Sulejman-paši je kako od konkretnog (glava Stanoja Glavaša) nastaje preneseno (Miloševa glava).
Na kaju treba reći da je izraz o kome je ovde reč Vuk uneo u „Srpske narodne poslovice”. Uz metnuti glavu u torbu, on je dao i objašnjenje: "Pregoreti svoj život".
(dnevno.rs)
