U crno belom dresu osvojio je četiri nacionalne titule, nagovestivši karijeru sa mnogo uspeha, koja je mogla biti i uspešnija i bogatija. To priznaje i on, ali i saigrači iz tog vremena. I danas se prepričava kako je klupski autobus iz Zemunela krenuo na utakmicu i skrenuo desno. Ćira, kako su ga zvali je zbunjeno upitao: "Zašto, naš stadion je levo?" Posle pogleda dobio je odgovor da se igra u Novom Sadu.
Takvih anegdota bilo je na pretek, jer je Ćirić i pre odlaska iz Beograda, a opet po priči saigrača, fudbal doživljavao kao posao. A imao je je sve i talenat i dar za fudbal, za potez koji će razgaliti ne samo Grobare, već sve koji vole fudbal, To ga je i dovelo do dresa nacionalnog tima. Za reprezentaciju je odigrao svega četiri meča, a prvi je bio novembra 1995. protiv El Salvadora.
Prvog jula 1997. godine iz Partizana je u Barselonu za oko 900.000 današnjih evra prešao Dragan Ćirić. Crno-bela "desetka" je postala deo tima snova Luja van Gala koji su činili između ostalih Hristo Stoičkov, Rivaldo, Luiš Figo, Luis Enrike, Soni Anderson, Đozep Gvardiola, Ćavi Ernandes...
Ćirić je u debitantskoj sezoni na Kamp Nou odigrao 35 utakmica (1.342 minuta) i zabeležio po gol i asistenciju. Očekivalo se da u sledećoj dobije još više prostora za igru, posebno nakon što je "preživeo" svojervsnu Van Galovu "čistku" u redovima koje su napustili Stoičkov, Krisfot Digari, Ivan de la Penja... Međutim, došli su Filip Koku, Budevajn Zenden, Maurisio Pelegrino i Patrik Klajvert, pa se Ćirić preselio na tribine i zabeležio samo pet nastupa kao rezerva skupivši tek 71 minut.
Za vreme boravka u Blaugrani osvojene su dve primere jedan španski i jedan Superkup Evrope.
- Konkurencija je bila žestoka! A osetio se i nagli prelazak iz jedne zemlje u drugu, od jednog načina igranja fudbala na drugi. U veznom redu su igrali Gvardiola, De la Penja, Đovani, Selades, sadašnji trener Barse Luis Enrike je tada nosio desetku, a po strani su delovali Figo i Rivaldo, u špicu Stoičkov, kasnije Klajvert i Digari...
U to vreme odigrao je i poslednji meč za Jugoslavijiu. Bilo je to u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo 1998. u Francuskoj, kada je u Beogradu protiv Španije odigran meč bez golova.
Usledila je pozajmica u atinski AEK (31 meč, 10 golova), a onda na leto 2000. transfer u Real Valjadolid (51/4) za koji je igrao četiri sezone.
Po isteku ugovora je planirao da se penzioniše, ali su ga iz Humske 1 nagovorili da to učini u crno-belom dresu. Pristao je i sa Partizanom osvojio još jednu, petu titulu šampiona SR Jugoslavije pa se onda 2005. povukao iz profesionalnog fudbala.
- Možda je drugima tako izgledalo, ali nisam naprečac, iz nebuha, ničim izazvan ili iz hira završio karijeru. Dugo je ta odluka sazrevala u meni. Nisam bio ni povređen ni uvređen u trenutku kada sam doneo odluku o povlačenju. To je bila kulminacija višegodišnjeg nezadovoljstva nekim stvarima. Mnogo toga se dešavalo mimo moje volje ili išlo u pogrešnom smeru kada je moj fudbalski život u pitanju. Što sam se više opterećivao time, to sam manje uživao u igri. Onog trenutka kada sam shvatio da više nisam srećan na utakmicama i treninzima, rešio sam da odložim kopačke. Okrenuo sam novu stranicu ne znajući šta me čeka "iza brda". Znam mnoge koji su se pogubili pri okončanju tog hiperaktivnog, do detalja uređenog i vrlo omeđenog života profesionalnog sportiste. Ja se nisam prepustio sudbini. Baš volim svoju sadašnju svakodnevnicu, imam neke druge preokupacije i opet se osećam ispunjenim, ostvarenim.
Devet godina kasnije je imenovan za sportskog direktora crno-belih, ali je napustio tu funkciju posle manje od dva meseca nezadovoljan stanjem u srpskom fudbalu.
"Na početku novog mandata i prolećne polusezone, zajedno sa Draganom Ćirićem imali smo jasnu viziju u kom pravcu treba da se ubuduće razvija Partizan na svom šampionskom putu, a ujedno svesno suočeni sa svim problemima koje smo zatekli i koji bi nas očekivali. Slažemo se sa konstatacijom da je stanje u srpskom fudbalu veoma teško i da je samim tim i rešavanje istog problema nešto što zahteva mnogo truda, rada i energije. Bez Ćirića u našem crno-belom taboru biće nesumnjivo još teže i toga smo svesni svi u Partizanu. On je uvek važio za veliki fudbalski talenat, uzor svim generacijama fudbalera i kao legenda crno-belih to i ostaje", poručili su tada iz Partizana.
Sa druge strane Ćirić više ni rekreativno ne trči za loptom. Zamenio ju je drugim sportskim rekvizitima.
- Ne igram više ni mali fudbal, a godinama sam "visio" u balonima s Ivanom Tomićem, Savom Miloševićem, Gordanom Petrićem, Nenadom Bjekovićem juniorom, Zoranom Mirkovićem... Dojadilo mi je više da se tučem, a-ha-ha... Ni moji prijatelji ni ja ne volimo da gubimo, a kako smo svi još u dobroj kondiciji, ta naša rekreativna okupljanja redovno su se pretvarala u borbu "na život i smrt", kao da se radi o finalu Lige šampiona ili Svetskog prvenstva. Kući sam se stalno vraćao plav od modrica. Zato sam prešao na gospodskiji sport. Tenis sam otkrio i zavoleo još pre uspeha Đokovića, Jankovićeve, Zimonjića i ostalih naših asova, ali sam tek poslednjih godina redovan "na mreži". Vrlo su retki dani kojima se makar jedan sat ne družim s reketom i lopticom. Skoro da sam postao teniski zavisnik. Obožavam da ga igram i pratim televizijske prenose turnira, pričao je ranije za Mozzart sport.
Danas uživa vodeći restoran u Zemunu i kako se može čuti obožava da ide na pijacu i pomaže u pripremanju specijaliteta.
- Obožavam atmosferu pijace, njenu živost i koloritnost ljudi koje tamo srećem. Za mene je ta kupovina više od svakodnevnog rituala. Imam svoje prodavce na Kaleniću i naše jutarnje priče o svemu i svačemu. Dok prebiram po hrani, siti se išćaskamo o velikim svetskim problemima, domaćim političkim aferama i sportskim rezultatima. Padne i poneki trač, jer ih većina čita tabloide, za razliku od mene koji samo preletim preko dnevnih novina dok čekam red na teniski termin. Volim i da kuvam za porodicu s vremena na vreme. Kažu da sam dobar u spremanju ribe, morskih plodova i raznih čorbi. Umem nekad da pravim društvo kuvarima u svom restoranu. Ne da bi ih nadgledao ili im se mešao u posao. Radim to iz čistog gušta i radoznalosti. Pošto su svi majstori svog zanata, mogu samo da se zadovoljim poslom pomoćnog radnika..., pričao je Ćirić medijima, koji se i tada, kao i danas uspešno klonio, jer je želeo da ostane svoj. Danas je kaže, srećan i zadovoljan što može da ode na roditeljski sastanak ili neopaženo posmatra neki veliki događaj.
Kurir sport
NE PROPUSTITE
