"PRVO MI JE UMRO KUM, MOJ SINIŠA MIHAJLOVIĆ, A ONDA U TRI NEDELJE OTAC I MAJKA..." Ispovest čuvenog Srbina tera suze na oči: Rat, tragedije, smrt najmilijih...

Moji roditelji su poreklom iz Knina, tačnije iz njegove okoline, majka iz sela Golubić, a otac iz Oćestova. Došli su 1947. u Slavoniju u okviru tadašnje kolonizacije. Imam stariju sestru Mirjanu, rođenu 1961, i drugo sam dete u porodici. Moj otac Tomo i majka Zorka imali su daleko više braće i sestara. Otac četvoro braće i jednu sestru. Majka je imala čak osmoro, što braće, što sestara. Velika je to familija.

Odrastanje

Osnovnu školu sam završio u Jankovcima, srednju u Vinkovcima. Fudbal sam počeo da igram u klubu Sloga iz Starih Jankovaca, na čuvenoj Gatini! U to vreme to je bio dobro organizovan klub. Stari Jankovci su bili višenacionalna sredina, po trećina Srba, Mađara i Hrvata. Mogu da kažem da su moje detinjstvo i odrastanje bili više nego lepi. Imali smo svi po dva Božića, dva Uskrsa... Nikad nije bilo problema, sve do neke 1991. godine, kad su počele trzavice. I dan-danas imam kuću u Jankovcima, nisam je prodao. To je 90 kilometara od Novog Sada. Odlazim tamo, to mi je očevina, imam dosta rodbine tamo, kao i u Kninu i Šibeniku.

Odrastanje pamtim po tome što sam svako leto provodio u Kninu i Šibeniku, u selima odakle su mi roditelji. Majčina sestra živi u Šibeniku, tamo imam i tri brata od tetke. Čitav život idem u Dalmaciju, pa i danas. Sećanja su... Uh... U to vreme, kao deca, ničim nismo bili opterećeni. Jedva sam čekao da odem tamo. Mogao sam da se kupam svaki dan, što u Jankovcima nije bio slučaj. Krka, Zrmanja, prelepe reke... Pamtim to. Pa onda se spustiš do mora. Budeš mesec i po dana, uživaš u slobodi. Zanimljivo je kako sam išao do Dalmacije.

Otac Tomo je radio na železnici, vozio je veliku lokomotivu, onu čuveku dizelku, pa smo mi kao porodica imali besplatne karte. Čim završim školu, odmah hvatam prvi voz i pravac Knin! Budeš tamo 15-20 dana, a onda isto toliko u Šibeniku. Imao sam bezbrižno detinjstvo koje bih svakom poželeo.

Primetili su me

Fudbal mi nije bio glavna stvar u životu, ali voleo sam ga. Igrao sam i neki ljudi su to primetili. Moj brat Mladen, koji je živeo u Vinkovcima, igrao je za Dinamo. I u jednom trenutku, kao pionira, pozovu me da pređem tamo. I tu počinje prava karijera. Prolazim sve kategorije i stižem do potpisivanja prvog stipendijskog, a onda i profesionalnog ugovora. Prvi trener mi je bio Tonko Vukušić, a najviše sam igrao kod Nedeljka Gugolja, koji je u Vinkovce došao iz Olimpije, iz Ljubljane. Na kraju, trener mi je bio Martin Novoselac, s kojim sam i igrao u tandemu za Dinamo. Šta je tu zanimljivo, a govori koliko sam voleo fudbal - bio sam profesionalac u Dinamu, a posle svakog treninga i utakmice trčao sam u moje Jankovce kako bih igrao "šest na šest" sa svojim drugarima iz detinjstva.

Vojvodina

I onda 1988. prelazim u Vojvodinu i u toj sezoni 1988/1989. postajemo prvaci one velike Jugoslavije. Pravimo iznenađenje koje niko nije očekivao. Skupili smo se, što bi se reklo zbrda-zdola, bilo je tu mnogo momaka željnih afirmacije, a koji su imali kvalitet. Od iskusnijih igrača tu su bili Miloš Šestić, Svetozar Šapurić i golman Čedo Maras. Oni su bili kičma tima, a mi mlađi smo se kačili na taj stub. Da nas pomenem, Siniša Mihajlović, Slaviša Jokanović, Ljubomir Vorkapić, Dragan Punišić, Dejan Joksimović, Goran Kartalija, Dušan Mijić, Budimir Vujačić, Stevan Milovac, Zoran Mijucić, Željko Dakić... Da ne zaboravim nekoga, ne bi bilo lepo. Neka mi oproste ako sam koga izostavio. Svi ti igrači su posle napravili ozbiljne karijere.

Posle te titule, manje-više smo se razišli. Ali bilo je lepo igrati za Vojvodinu. Siniša je prvi otišao u Zvezdu, ja za njim posle šest meseci. Jokan, Vujačić i Vorkapić su otišli u Partizan. Šapurić na Kipar, Mijić u Španiju... Bila je to velika ekipa Vojvodine. Voleo bih da se to jednom ponovi, mada to ide sve teže i teže. Malo mi emocije naviru kad pričam o svemu tome.

Karta za autobus

Zanimljivo je da niti ja niti moja porodica nismo mislili da ću biti profesionalni fudbaler. Moj otac... Ne znam, dok sam igrao, da li je odgledao nekih pet utakmica, od mojih pionirskih dana do prvog tima Dinama. Na treninge sam išao ili stopom iz Jankovaca do Vinkovaca biciklom, to je nekih desetak kilometara u jednom smeru, ili vozom, a to je značilo da treba mnogo da pešačim. Prvo od moje kuće do železničke stanice u Jankovcima kilometar i po, a onda još od stanice u Vinkovaca do "Lenija" i stadiona još dva kilometra. Ali to nikada nisam smatrao problemom. Uvek sam želeo da treniram i igram fudbal, jer sam to voleo. Kad sam dobio mesečnu kartu za autobus, pa to je za mene bilo... Hej! Šta da ti kažem... Meni su roditelji govorili da moram da završim školu. Pazi sad, ima jedna zanimljiva stvar... Kad smo Siniša i ja došli u Novi Sad, prvo što smo uradili bilo je da upišemo fakultet. Jeste da je to bilo onako... ha-ha-ha, ali imali smo volju i želju.

Fakultet i fudbal

Sećam se reakcije oca kad sam kući doneo prvu stipendiju od Dinama. Napravio mi je frku. Odakle meni pare? Ko je meni dao toliki novac? Ja mu objašnjavam da sam dobio stipendiju, da nisam ukrao. A on sav onako... Ne veruje da toliko novca može da se dobije od fudbala. Njega fudbal nikad nije interesovao, stalno mi je govorio da moram da završim školu. Mama je htela da budem lekar, a tata da dobijem bilo kakvu diplomu, jer bez škole ne možeš da živiš. Nema teorije! Zašto je tako razmišljao? Imam tri strica i svi su mlađi od mog oca. On je radio i školovao sva svoja tri brata. I uspeo. I uvek je hteo da sestra i ja završimo fakultet. Kad su mogla njegova tri brata, pa valjda mogu i sin i ćerka. Ali, eto, desio se fudbal. Imao sam dobre ugovore... Eto, sad da se vratim na Sinišu i sebe kad smo upisali Fakultet zaštite na radu, jer kao što sam ti rekao za moje roditelje, isto su govorili njegovi majka i otac njemu. Ali isto! Bili smo na nekoliko predavanja, ali nismo mogli da ih uskladimo sa obavezama.

Slavonci

Sinišu sam upoznao, sećam se, igrali su vinkovački Dinamo i Borovo. Bio sam u prvom timu, a on je imao 16 godina. Vidim neki klinac čupavi čuda pravi. Ta leva noga, slobodnjak, prečka, gol... Neverovatan. I tako se upoznamo. I istog dana dođemo u Vojvodinu, u Novi Sad. Neverovatna priča. Sećam se kao da je juče bilo. Ovde u Vojvodinu zajedno nas je dovezao šofer Sale Pican! Popili smo kafu u "Čempu" kod Slobe Kačara... Tu smo sedeli i čekali da Milorad Kosanović dođe po nas. Posle smo zajedno živeli, tri godine igrali za Vojvodinu. Vidi, svakog četvrtka i nedelje mi idemo kući. Nekad vozi on, nekad ja. Vozim ga u Borovo, a on mene u Jankovce. Bili smo na nekih deset kilometara, kuća od kuće. Isto tako i u povratku. Godinama smo se mi tako vozali, nije nam bilo teško.
Nas su zvali Slavonci u Vojvodini. Novi Sad je bio veliki grad za nas, a znali smo se odranije. Ne znam s kim drugim sam mogao da se družim i da živim zajedno. Bili smo upućeni jedan na drugog. Izlazili smo, pričali, za nas nije bilo tajni... I svađali smo se. Znaš kad je neko tvoj, onda si stalno s njim! Bilo je lepo tih godina u Novom Sadu, posebno kad smo postali šampioni. Imali smo neki status u gradu, prosek ljudi na stadionu bio je oko 9.000. A danas? Narod je prepoznavao nešto pošteno u nama, nismo bili bitange.

Rat

Zvezda je uzela titulu prvaka Evrope u Bariju, a mene su proglasili najboljim defanzivcem u ligi. Zvezda je igrala s liberom i jednim štoperom, hteli su zbog velikog broja utakmica da igraju 3-5-2, sa dva štopera uz libera. Bio sam im potreban, tako su mi rekli kad su došli na pregovore. Imao sam tada ponudu iz Espanjola da idem u Barselonu, ali kad se pojavila Zvezda... Želeo sam da se izborim za mesto u reprezentaciji. Ali, kako sam potpisao... Odem na more, na Ibicu u Španiju, kad gledamo TV, a ono tenk puca u neki kamion... Piše ispod: Ljubljana, Jugoslavija. Šta je ovo?! I tako počinje rat. Nema reprezentacije, Zvezdi ne daju da igra u Beogradu, pa se selimo od Segedina do Sofije.

Rat! Kad je to počinjalo, mislio sam da to nije moguće. Sve do jednom kada sam došao u Jankovce. Bio je četvrtak, sećam se, ostavio sam Sinišu u Borovu, parkiram se ispred svoje kuće, kad neka trojica sa oružjem, nose one automate, i idu ka meni. Poznajem ih sve. Pitam ih, šta radite vi? Ništa, kažu, patroliramo. Kakvo patroliranje, jeste li vi normalni?! Znam te momke iz sela. Kažem im, hajde, bežite odavde! Uđem u kuću i pitam oca kakve su ovo budale sa automatima? Kaže meni tata, sine, neće biti dobro! Bio je to prvi nagoveštaj šta nam spremaju. Sve dotad, mislio sam nema šanse. Rekoh ranije, odrastao sam kao Srbin s Hrvatima i Mađarima, niti sam pitao niti su mene pitali ko sam i šta sam... Navikli smo da živimo zajedno. I sad kad odem tamo, nemam problem. Čak i oni koji su bili ostrašćeni, shvatili su neke stvari. Nekima je trebalo više, nekima manje da shvate da to nije trebalo nikad da se desi. Svi žive lošije sada, barem ti tamo, koji su ostali.

Pljačka

I onda, kad je počeo rat, moji roditelji su imali veliki problem. Pucali su nam na kuću! Majka i otac su spavali kad je rafal preko roletni i stakla prešao preko kuće. Da nisu legli na pod, ko zna šta bi bilo! Pucali su na našu kuću! Ispisivali su kojekakve parole po zidu. Stoji to i danas... Ali nebitno. Kad sam video da je đavo odneo šalu, sklonio sam roditelje. I gotovo svi Srbi su tada izašli iz Jankovaca. Roditeljima i sestri sam iznajmio kuću u Veterniku. I Siniša takođe. Bili su blizu. A obojica smo bili u Beogradu. Nije bilo naivno. Jedno vreme tamo nisam uopšte išao. Kuću su celu opljačkali, izneli sav nameštaj iz nje. Ali ne krivim nikoga. Bilo je to ludo vreme. Radili su to jedni i drugi. Kad je došla Republika Srpska Krajina, Srbi su se vratili u selo, a izašli skoro svi Hrvati. Moji roditelji su se tada vratili. Sećam se kad smo se vratili iz Tokija, kad smo postali prvaci sveta sa Crvenom zvezdom, Siniša i ja smo otišli u Vukovar. Kakav je to prizor bio? Nijedna kuća nije ostala čitava. Strašno. Čak i u mojim Jankovcima je bilo izrešetanih kuća, iako je to neuporedivo s Vukovarom.

Zvezda

Kad smo dobili embargo kao država, nismo mogli da igramo i nas 13 je napustilo Zvezdu! Otišao sam u Tursku, u Fenerbahče. To je bilo vreme kad je klub mogao da ima samo tri stranca. Posle nekoliko meseci Turci su mi tražili da uzmem njihovo državljanstvo. Znate kako, počeo je rat u Bosni, nije to bilo preporučljivo u to vreme, niti su navijači Zvezde gledali blagonaklono na to. I posle šest meseci sam odlučio da odem u Hertu, u Berlin. Tamo sam ostao četiri godine, posle toga sam otišao u Majnc, bio tamo pet sezona i tu završio karijeru sa 36 godina, zbog teške povrede kolena. Bilo je to veliko životno iskustvo, nešto se i zaradilo. Odlasci iz Vojvodine, Zvezde i Fenera bili su iznuđeni. Zbog situacije u zemlji, zbog turskog pasoša... Pokušavao sam da obezbedim porodicu koliko sam mogao. Nisam ni imao drugi put.
Sećam se tog perioda kad je trebalo da idem iz Zvezde. Imao sam ponudu Udinezea, a Siniša iz Juventusa. Radio nam je transfere isti menadžer, ali nije uspeo da završi. Pokojni Vujadin Boškov ubedio je Sinišu da pređe u Romu i mislim da je to bio dobar potez. Vidi, Siniša je čekao da Juventus proda Engleza Dejvida Plata. I to se čekalo, a prelazni rok skoro da je bio završen. I kad je Siniša pristao da ode u Romu, menadžer je digao ruke od mog odlaska u Udine.

Turska

U igru je tada ušao Keln. I onda odjednom mene Miša Marinković zove i kaže da imaju odličnu ponudu za Fenerbahče. Ma, kakva Turska, kažem mu! On navaljuje, dođi da se vidiš s ljudima, ovo se ne odbija. Odem do grada, nije mi svejedno... Pazi, to je vreme kad nema mobilnih telefona. I oni me nađu u jednom kafiću. Ko da me nađe nego Voja Kis (smeh)! Odem do Veternika, majka me provali, vidi da sam zabrinut. Rat krenuo, ludilo. I prelomim, odem sutra kod Miše i brzo se dogovorim s Turcima. Već sledećeg dana stižem u Sofiju, na avion i dolazim u Istanbul. Sećam se, na aerodromu ogroman broj ljudi. Okrećem se, gledam... Šta je ovo? Mislim da nije došao neki političar, neka pevačica... Kad oni došli zbog mene! Ipak sam ja došao u Fener kao igrač Crvene zvezde, evropskog i svetskog prvaka! Nismo mi tada bili, a ni sada nismo, svesni sopstvenih kvaliteta. Nisam imao predstavu koliko je Fener veliki klub, ogroman! Prvi trening, a 50.000 ljudi na stadionu. Ja u čudu! Nije to bilo zbog mene, već zbog kluba u koji sam došao. Uslovi su bili fantastični, nisam mogao da izađem na ulicu. Otvorim novine, tamo mojih 20 fotografija. Velika popularnost, ali i odgovornost. Ipak, nevoljno sam otišao u Tursku.

Kume, ženim se

Miha je u Italiji, ja u Nemačkoj. Nije lako ni njemu ni meni. Svaki dan se čujemo. Uđemo u auto, pustimo naše pesme. Plače on, plačem ja. Bili smo mladi, on 21 godinu, ja 26. Ne znamo jezik, ni on ni ja. Došao sam u Nemačku, nosim knjižicu s prevodom da mogu da se snađem, jer sam u školi učio ruski. Bilo je tu svega i svačega. Ali, kad god je bila pauza, odlazili smo jedan kod drugog. I onda Miha upoznaje Arijanu! I kaže mi, oženiću se sto posto! Ja mu kažem, šta ti je, znaš je nedelju dana. A on će meni, ma to je gotovo, videćeš! I tako je i bilo! Otišao je u Đenovu i oženio se njome. Zove me, kume, hajde, ženim se! Bio sam mu kum na venčanju, i kad je dobio prvo muško dete, dao mu je ime Miroslav. Kad sam se ženio, Siniša je meni bio kum, pa moje prvo muško dete nosi ime po njemu Siniša. I onda, kad je pravio crkveno venčanje u Sremskim Karlovcima, opet sam kumovao. Rešili smo da budemo kumovi još dok smo bili u Vojvodini. Nije on mene pitao, samo me je nazvao i rekao - hej, ženim se, spremaj se!

Rada iz Novog Sada

Dok sam igrao za Hertu, u Berlinu, imao sam devojku. I ona hoće da mi izradi natalnu kartu, a imao sam 27 godina. I uradi ona to i kaže mi da se neću oženiti pre 37. godine, da ću imati troje dece, da ću u brak stupiti sa ženom druge vere koja će biti mnogo mlađa od mene. I ja to bacim, ali ostalo je kod mene. I kad sam došao do neke 35. ili 36. godine, opet mi taj papir dođe pod ruku. Neverovatno. I posle toga, po povratku iz Nemačke, upoznam svoju sadašnju suprugu Radmilu, s kojom dobijem troje dece i koja je od mene mlađa 15 godina. Upoznali smo se u Novom Sadu i posle deset meseci uzeli, ali kao da sam s njom bio čitav život. Znao sam da je ona ta. Osetio sam. Mene kao da je Bog tada vratio u Novi Sad, jer je trebalo da ostanem u Majncu, nudili su mi Nemci posao posle karijere. I posle mesec dana upoznam Radu. Tako da mi je to jedan od boljih poteza u životu. Ako ne i najbolji! Ponekad sednem tako i razmislim da se nisam kasno oženio. Nisam! Dok čovek ne sazri, ne treba da se ženi. Majke mi! Ovi što se rano žene, rano se i rastaju, prave haos, a trpe samo deca. Stabilni odnosi u porodici reflektuju se na decu i na njihovo odrastanje, način života, a to je mnogo bitno. Vidim da nisam pogrešio.

Govorim deci

Posle godinu i po dana braka, dobili smo ćerku Saru 2002, zatim su se rodili Siniša 2004. i Sofija 2008. Sara je krenula mojim stopama, otišla je na fakultet. Ha-ha-ha! Šalim se. Završila je fakultet u Rimu, upisala master, živi tamo. 

Siniša igra fudbal u Vojvodini i studira FTN u Novom Sadu. Najmlađa ćerka ima 17 godina, i ona će na fakultet. I sad, sve ono što su meni ćale i keva govorili za školu, sada ja to pričam svojoj deci. Posebno ćerkama. Govorim im da danas-sutra treba da budu nezavisne, neću im ja tražiti muža, ali one moraju da imaju svoju sigurnost, svoju platu, svoj identitet, a ne da ih neko vuče tamo-vamo. Kad već imaju uslove, neka završe fakultet, da budu obrazovane, da imaju svoj hleb. Čitav život im to pričam, što bi moja majka rekla, "da ih sjetuje". Siniša igra fudbal, mogu da mu pomognem savetom, ali ne mogu da igram umesto njega. Ali on najmanje sluša oca, misli da će ga bolje posavetovati neko drugi.

Moje tragedije

Imao sam dosta tragedija u životu. Uh... Svestan sam da jednostavno niko nije večan. Svi ćemo jednog dana da odemo. Siniša kad se razboleo, niko nije mislio da neće pobediti. Posebno što se u jednom trenutku sto odsto izlečio. Kad je završio hemioterapije i transplantaciju, pio je 27 tableta dnevno. Sećam se dobro, završavamo trening, on mi pokazuje kako drži tabletu i govori - kume, vidi, poslednja, završio sam i ovo! Da bi se nakon tri ili četiri meseca sve vratilo nazad i otišlo u kanal. E, sada... Sećam se svega. Kako je počelo... Bilo smo na odmoru, okupljamo se u Bolonji, treba da odradimo preglede za dva dana i trećeg da krenemo za Madonu di Kampiljo na pripreme. I on mi kaže da ga boli prepona. Dva dana je igrao padel, sumnja da nešto nije istegao. I ode na sportsku kliniku da napravi magnetnu rezonancu, da vidi šta je. I, eto, nema njega. Završio se trening, ja se obukao, treba da idemo na večeru. Kad, dolazi Siniša. Pitam, gde si dosad? Kaže, pričaću ti u autu. Šta je sad to, što ne smeju da čuju ovi drugi. Seli smo u auto, vozi on, pitam šta je bilo. I on će - znaš li šta mi je rekao doktor? Ili imam jaku upalu, ili imam leukemiju! Kažem mu, o čemu pričaš, kakva leukemija? A on mi reče, kad su me uslikali, bilo mi je sve tu belo u predelu prepona. Lekar je pomislio da nije dobar aparat, pa je slikao još jednom. I opet isto! Siniša, ovo nije u redu, reče mu lekar. On mi objasni da sutra mora da radi isečak koštane srži i da će onda biti sto odsto siguran.
A mi treba da idemo na pripreme. Siniša mi kaže da će objasniti ostalima da je bolestan, da ima temperaturu, a da ja krenem sa ekipom. Pa će mi javiti šta je. Bio sam u hotelu kad me je nazvao. Kume, znaš šta je? Šta je, pitam unezvereno. Imam leukemiju!

(...)

Odlazak najmilijih

To je strašno! Je*iga! I onda sam skupio ekipu u hotelu, pustili smo ga preko Skajpa i objasnio je momcima o čemu se radi. Eh... I onda ide to lečenje. Borio se koliko se borio. I na kraju nije uspeo da se izbori. To je tragedija pod brojem jedan u mom životu.
Ali pošto to ne ide samo po sebi... Posle godinu dana meni umire otac, a onda nakon tri i po nedelje i majka.
Pa umire moj venčani kum Predrag Bosnić, prijatelj iz detinjstva, s kojim sam odrastao, zvali smo ga Po-Bo. Ni na sahranu nisam stigao da odem, kad sam sleteo i došao na daću, oni ga već sahranili. Tako da... Kako da kažem... Svestan sam da neke stvari treba da se dešavaju, ali čovek to jednostavno ne može da preboli tako lako.

Povrede

Kad vratim film, bio sam mnogo nemirno dete. Udario me je auto kad sam imao sedam godina! Vidi mi čelo! I taj koji me je udario je pobegao, tek su ga posle uhvatili. Kako sam došao iz bolnice, odem na neku kuću koja se gradila. Krenem da se penjem, padne mi prozor na nogu, slomim je i vrate me u bolnicu. Ne znam kako je majka sve to preživela. Posle tri ili četiri godine slomim obe ruke, jer sam pao sa neke nadstrešnice. Odem u vojsku, služio sam u Šibeniku, artiljerija, pun vojni rok od godinu dana. I tamo slomim ruku, igrali smo fudbal, gurne me jedan... Posle operišem meniskus, što je tada bilo ozbiljna operacija. I vratim se posle 21 dan i odigram celu utakmicu za Vojvodinu. Operisao me profesor Popović iz Banjaluke, bivši rukometaš. U Nemačkoj, u Herti, operišem Ahilovu tetivu. Vrhunac svega, na utakmici u Hamburgu čovek me udari i slomi mi čašicu u kolenu. Ta čašica preseče patelu, najjaču tetivu u ljudskom telu. I uništi me. E, tu sam otišao u sportsku penziju. Nisam mogao više. Oporavim se, ali nisam više hteo. Sve je išlo veoma teško. Mogao sam da odustanem, ali nisam. Kazao sam ti šta sam sve lomio, imao sam sedam operacija, ali nikad nisam odustajao. Posle svake operacije sam se vraćao, trenirao kao konj. Sećam se, u Herti su me tokom oporavka vodili na neko jezero, gde sam skakao po pesku, i odigram prvu utakmicu 120 minuta. Bol i dalje postoji, oči ispadaju, ali nema odustajanja. Ne znam koliko puta sam u Nemačkoj igrao pod injekcijom. To je moja poruka ostalima - nema odustajanja!

Borba

Tako i ovo. Ode moj Siniša, ode moj Po-Bo, odu roditelji... I šta sad? Treba da se predajemo? Meni je sve ovo dosta emotivno, ovo što sam ti ispričao. Pričam sve ovo i svojoj deci. Uvek moraš da budeš spreman da te jednog dana biti neće. Nećemo mi skoro, živi se sad duže, kvalitetnije, ali... Baš zato! Bori se. Ništa ne dolazi samo od sebe, za sve moraš da se izboriš. Kako u fudbalu, tako i u životu. Uvek će biti uspona i padova.

Miroslav Tanjga otvorio je dušu za Kurir i ispičao neverovatnu živonu priču