HRISTA SAM SPOZNAO U HILANDARU! BILO JE TO ČUDO BOŽIJE! SVE SE MOŽE UZ POMOZI BOŽE: Veliki Vaskršnji intervju sa Draganom Bogavcem!

Skromnost, nenametljivost, monaško smirenje sa brojanicom u rukama. Tako bi ukratko mogao da se opiše Dragan Bogavac, nekadašnji miljenik navijača Crvene zvezde, strelac nekoliko odlučujućih golova u "večitim derbijima".

Dragan Bogavac u Vaskršnjem broju Kurira priča o tome kako je spoznao Hrista i kako se okrenuo pravoslavlju i Svetosavlju. Kaže da mu je glavni cilj da svoju decu izvede na pravi put. Otkriva i da su mu neki dobri prijatelji govorili da je "lud", da je "pukao" kada se okrenuo pravoslavlju. Ne osuđuje takve ljude, čak im i zahvaljuje.

Kakva su vaša prva sećanja na najveći hrišćanski praznik?

- Vaskrs! Kada bolje razmislim, nismo mi to toliko slavili, jer niko u mojoj kući nije bio kršten. Opet, kao dečak imao sam neku veru da nešto postoji, da je tu Bog. Roditelji me nisu učili o hrišćanstvu, pravoslavlju i Bogu... Opet, na mom primeru se vidi koliko je Bog veliki i kako me prizvao i kako sam pronašao spas. Nas je bilo petoro dece, uz oca i majku, sedmoro u kući. Imam dva brata i dve sestre. Iskreno, nismo slavili ni Vaskrs, ni Božić... Nismo pravili česnicu, slabo se sećam i da li smo farbali jaja... Nismo se mi kao deca radovali tim praznicima, jer o njima ništa nismo znali. Ne umem da lažem, govorim iskreno, jer nas tako Gospod uči, koji je bio put, istina i život. Laž treba da se izbriše, jer nam tako đavo skreće misli sa Boga. Moj otac je bio iz komunističke porodice, a svi znamo šta su komunisti radili dole u Crnoj Gori - priča za Kurir Dragan Bogavac i nastavlja:

- Srećan sam što me je Gospod udostojio da spoznam Boga. Krstio sam se u 22. godini. Profesor Vesko Drašković mi je kumovao, a sam čin krštenja obavio je sadašnji vladika Joanikije. Pričaću vam o tome. Moj otac i majka krstili su se tek posle 65. godine. Posle su isto učinili brat, sestra... Bez Boga ne možemo. Svako ko drugačije misli, vara se. Bogat čovek je onaj koji ima Boga u sebi.

Kako ste slavili Vaskrs dok ste bili popularni?

- Sećam se sada, kada sam bio fudbaler, postao poznat. Nisam ni tada znao šta u suštini znači Vaskrs, jer nisam učen od roditelja. Opet, imao sam na ustima Boga... Drugačiji odnos sada imam prema svojoj deci. Vodim ih na liturgije, pričam dosta sa njima. Znate dečicu sve zanima, pa im treba znati sve objasniti. I pre nego što sam počeo da igram fudbal, zarađivao sam novac, jer kao što vam rekoh, bilo nas je mnogo u kući. Živeli smo skromno, da imamo od meseca do meseca. To su mi bili najlepši dani u detinjstvu. Na stolu je uvek bilo ono što ima. Hranu nikada nismo birali. Tako učim decu, da blagodare ono što im se da, a ne da traže više... Ima mnogo siromašne dece, znate. Svaki pravoslavni hrišćanin treba da bude milostiv, jer je mnogo važno pomoći ljudima. Onda te Bog pogleda.

Rođeni ste na Blagovesti, ima li u tome neke simbolike?

- Neverovatno, tek kad sam se krstio spoznao sam da sam rođen na veliki hrišćanski praznik. Od nas petoro dece, samo sam ja rođen na crveno slovo. Sećam se, kada sam se krstio u manastiru Đurđevi stupovi, pita me vladika Joanikije - Kad si ti ono kršten? Rekoh na Blagovesti! Eto, veli blaga vest. Pa, što ti tvoji ne dadoše ime Blagoje? Pita me vladika. Naš svetitelj Ava Justin je rođen i upokojio se na praznik Blagovesti. I, eto spoznah to sa 22 godine. I sad vidim da nije to bilo slučajno. Da se vratim malo. Dok sam bio klinac, moj otac nije mnogo verovao u mene da ću postati uspešan fudbaler. Ali, meni je to dalo veru da budem uporan. Blagovesti su veliki dan za mene! Zamislite, to je praznik gde je Majka Božija dobila vest da će roditi Isusa Hristosa!

Pomenuli ste krštenje. Kako se sećate tog čina u manastiru Đurđevi stupovi?

- Meni je kumovao profesor Vesko Drašković iz Mojkovca. Divan čovek. Držao je teniske terene u Košutnjaku, išao sam često kod njega, jer mi je prijao kao čovek. Video sam da on u sebi ima Boga. Stalno je pričao o Gospodu. I kroz njegovu priču osetio sam da treba da se krstim. Jedno smo tako pričali i meni Vesko kaže - ti nisi kršten? Nisam, rekoh. Nisu mi kršteni roditelji, ni brat, ni sestra... Nemoj ti da gledaš njih. Treba to da uradiš, reče mi profesor. Hajde, ako je tako, onda ti da me krstiš, kazao sam profesoru. I tako je i bilo. Vesko je sve organizovao, poznavao je vladiku Joanikija. Došli smo u manastir Đurđevi stupovi, pozvao sam celu svoju familiju, rođake... Bilo je veličanstveno, kroz svetu liturgiju sam se krstio. Vladika Joanikije nije dozvolio da sve vodim na ručak, insistirao je da svi ručamo u manastiru. Taj monaški obrok, koji su služile monahinje, a koji sam tada jeo, pamtim i sad. Bio mi je najlepši. Isto su osetili i mnogi koji su bili tada sa mnom. Pričali su mi.

Koliko znate o istoriji svoje porodice i prezimenu Bogavac?

- Pokojni Panto Bogavac, moj predak, bio je visok dva metra! Bio je telohranitelj našoj kraljevskoj dinastiji Karađorđevićima! Dok su spuštali Svetog vladiku Njegoša, bio je jedan od onih koji je spuštao u kapelu njegove posmrtne ostatke. Ima i još jedan naš predak, đed Kosto. Bio je stotinaš, što znači da je imao 100 vojnika pod svojom komandom. Imao je šest sinova i tri ćerke. U njegovo vreme Turci su uzimali danak, a jednom Turčinu njegova ćerka je zapala za oko. Kosto nije hteo da da svoje dete za Turčina, pribegao je lukavstvu, pozvao ih je u goste i sve ih pobio. I tada je cela porodica morala da se krije. Inače, Bogavci potiču iz Veliđa, iz okoline Berana. Pripadamo plemenu Vasojevića. Kod nas u Beranama su počele litije i odbrana Srpske pravoslavne crkve u Crnoj Gori, kada su hteli da nam uzmu svetinje. Ima knjiga o bratstvu Bogavaca.

Kako se okrećete pravoslavlju?

- Kad sam se krstio u 22. godini i tada nisam osetio nagon da krenem putem Hrista. Da postim, molim se Bogu, čitam knjige... Bio sam profersionalni fudbaler, želeo sam da uspem, napravim karijeru. Mogu sebe da lažem, ali u početku nisam opravdao krštenje. Tada mi je vladika Joanikije rekao mogu li kao profesionalni sportista da postim. Tada mi je kazao da postim sredu i petak. Vremenom Bog će to urediti. I ja sam tako radio do 33. godine, dok nisam spoznao Hrista kako treba. Gospod čini čuda. Vidite, bio sam tip čoveka koji je voleo da izlazi noću, ima mnogo novaca, slavu koja te udari, pa se pogordiš, a to je najgore... Imao sam i poroke. Znao sam da slažem, da uradim neku lošu stvar prema tadašnjoj devojci... Jednostavno, imao sam mnogo slabosti... Opet, i kao takav, uvek sam želeo da pomagnem ljudima. Znam da su velika iskušenja, nečastivi je uvek tu da ti skrene razum. U to vreme nisam bio zadovoljan životom. Kako u Zvezdi, a još više u Nemačkoj, gde sam bio pet godina. Nažalost, oni ne znaju za Boga. Fizički sam bio jak, a duhovno slab. Mislio sam da imam sve, a u stvari imao sam ništa. Svako od nas ko se udalji od Boga, duhovno strada! Bog prepoznaje dobra dela, milostinju... To ostaje iza nas.

- Razumem ljude koji su bogati. Imaju milione evra, mnogo automobila, stanova, kuća... Ali, čemu sve to? Ako nemaš Boga u sebi. Mnogi ljudi danas ne idu u crkvu. Boli me to... Da se razumemo, ne osuđujem bilo koga. Daleko bilo! I ja sam bio takav. Ali, ako tim ljudima kažeš istinu, pozoveš ih u crkvu, na post... Odmah od tebe okreću glavu i kažu, nemoj sada. Tada kažem, brate, nemoj da bude kasno. Ako Boga staviš na deseto mesto, duhovno umireš, bez obzira što si fizički jak. Šta znači duhovno umirati? Pa, da bukvalno doživljavaš velika iskušenja, bolesti... A, kad se čovek razboli, dao bi sve da ozdravi. I tada zove Boga u pomoć. A, ti mu se nisi molio godinama. Apostoli Petar i Pavle kažu - Uzmite krst svoj i idete sa Hristom! Ali, Gospod kaže, ko hoće. Mi smo na jednom velikom testu. Želimo li da se spasavamo? Verujemo li u vaskrsenje? Većina veruje u ovaj život na zemlji. Svi traže da im se nešto ukaže. A, zaboravljaju reči - Blaženi su oni koji ne videše, a poverovaše. To je mnogo važno kod čoveka.

- Pogledajte kako nam danas ljudi žive. Kako nam deca rastu, što mene posebno boli. Gledaju kojekakve jutjubere. Kad upališ TV, svaki sekund iskače reklama za ko zna koliko kladionica. Protiv toga sam! Deca treba da idu u škole i crkve. Zadnja vremena su došla... Pa, gledajte ceo svet. Svuda su ratovi, svuda pobune... Zatrovani smo posle bombardovanja, a sada kao da neko želi da zavadi srpski narod. Govore nam da prihvatimo NATO, Evropsku uniju... Ovi prvi su nas bombardovali, ovi drugi nas ruše. Koja nama zemlja misli dobro? Gledaju nas kao zamorčiće! Treba da se okrenemo Bogu. To je jedini pravi put.

Odlazite redovno na Hilandar. Koliko vam znači boravak na Svetoj Gori?

- Dan kad treba da krenem pozovom svog duhovnog oca Simeona, iz manastira Rukumije, da se pomoli za mene. Za mene je Hilandar velika svetinja. Bio sam u Jerusalimu, na Svetoj Gori, na Egini Svetom Nektariju... Prvi odlazak na Hilandar. To je neverovatno. Kad sam kročio na Svetu Goru osetio sam... Ne znam... Kao da je neki teret meni pao s leđa. Nosio sam teret greha, kao da me je Majka Božija, igumanija Svete Gore, kao da mi je ona dala snagu... Kad sam zakoračio, osetim sve ovo, pa kažem sebi - Čoveče! Šta je ovo? Gledam one monahe... Ja bez brade, kao dečak. Gledam, ulazim u Hilandar, ništa mi jasno nije. Ali, opet, gledam koliko oni smirenje imaju. Koliko su duhovno jaki. Pogledaš te likove monaha, očeve Ambrosija, Trifuna, Nikanora, Nikodima... Postideo sam se, kada sam video njihovo smirenje. A, ja u tom trenutku ne da nemam smirenje, već nemam ni strpljenje. Na Bdeniju desi mi se čudo, veliki preobražaj. Nisam znao šta monasi pevaju, ja u stasidiji sedim... Slušam pesmu na staroslovenskom, vizantijskom... U jednom trenutku krenu mi suze. A, meni lepo! Vidim pominje se Majka Božija. Čitaju se kanoni. Psalmi... I tada me dirnulo. Rekoh sebi, oprosti Gospode meni grešnome, izvedi me na pravi put, jer ovim što ja idem, je totalno pogrešan.

I šta se onda dešava?

- I stvarno tada kreće moj drugi život. Krećem da čitam knjige... I onda dobijam želju da odem na grob patrijarha Pavla. Za sve godine koje sam bio u Beogradu, nikad nisam celivao tog svetog čoveka, a on se upokojio 2009. godine. Pričam ti sada istinu! Može da se nekome svidi, nekome ne. Ja sam čovek koji ima emocije... Kad vidim nekoga ko nema, ko je izgubio bližnjeg svoga, meni krenu suze. Onda shvatim da plačemo kad neko umre, a u stvari bismo trebalo da se radujemo jer je dobar čovek otišao na onaj svet. Za nas ne postoji smrt, nema mrtvih... Ima samo živih. To je pokazao Isus Hrsitos svojim vaskrsenjem. Mnogi me pitaju i kažu, voleo bih da priđem, ali ne znam. Kažem, brate sve se može uz molitvu. Ako čovek ima Boga u sebi i strpljenja, sve svoje grehove može da stavi sa strane.

I tada dolaze prva iskušenja, zar ne?

- Jedan moj dobar prijatelj, poznati sportista, neću da ga imenujem, kaže mi, shvatam tebe, kako si ušao u sve to... Nisam verovao da ćeš to moći. Znam kakav si bio, kako smo vreme provodili, išli po kafanama, ti si bio boem... Voleo si da imaš jednu, drugu, treću devojku... I ti takav da priđeš Bogu. Rekoh mu, da, da! Sve me je to đavo nagovarao! A, onda me je Gospod prizvao. To možeš i ti. To može svako od nas.

- Kazaću jedno. Danas je teže biti čovek, negoi nečovek. A, iz kojeg razloga. Da bi bio čovek, ti moraš bukvalno da živiš po Bogu. Po istini. A, danas. Da li svi pričaju istinu? To je mali broj. Tvrdim 100 odsto. Zbog čega? Da bi živeo po Bogu, moraš da se okaneš grehova, da ne varaš svoju ženu, da ne lažeš, da ne radiš mutne radnje... I sad, moderan čovek kad shvati da sve to mora da ostavi, shvata da mu je teško. I on kaže, kako sve to da ostavim, da bih bio čovek. I tako pristaje da bude nečovek! Neće da se odrekne greha. I tako je bilo u vreme Gospoda kada je hodio zemljom, samo su se zvali fariseji. A, mene udara veliki strah kako ću pred Boga, zbog greha koji sam ranije činio. Ne bojim se ljudi, samo Boga se bojim! Nemamo mi drugog puta. Što bi rekao naš blaženopočivši patrijarh Pavle - budimo ljudi, a ne neljudi.

Šta za vas znači porodica, imate suprugu Milicu, ćerku Helenu i sina Simeona?

- Moj glavni cilj na ovom svetu je da svoju decu izvedem na pravi put, da budu pravoslavni hrišćani. Ako to ne uradim, ja sam kriv! Da li ćum ostaviti materijalno, nije mi bitno. Važno je da oni postanu ljudi, a da ja tako spasim svoju dušu. Nema ništa preče od duše. Svako dete je anđeo. Kad bismo se mi odrasli ugledali na decu, gde bi nam kraj bio. Deca do sedme godine nemaju grehe, jer nikome loše ne misle. Kad sam dobio prvo dete, ćerku, bio sam najsrećniji čovek na svetu, rekao sam - Bože, blagodarim ti! Drugi put, kad sam dobio sina, opet sam se zahvalio i rekao - Gospode, ovo je tvoje delo. Majka rađa! Majka je jedna i ona treba da se rodi za decu. Moja žena ne ide toliko u crkvu kao ja, ne teram je, ali joj kažem, spasavaj dušu svoju. Ona radi, ja ne i više sam sa decom.

Kakvi su vam životni planovi?

- Završio sam za A licencu, da budem trener. Planiram da uskoro krenem u tom smeru. Bogu hvala, meni je fudbal dao sve, makar što se tiče tog materijalnog. Ne mogu da lažem. Važno mi je da provodim što više vremena sa decom, da pričam sa njima. Da ne gledaju telefone, računare, ove crtane filmove kakve danas prikazuju. Da budu u prirodi. Nije rešenje dati detetu telefon, a vidim da to danas mnogi mladi roditelji rade. Gubiš ga tako! Navađaš ga na nešto! I to dete posle ne možeš da odvikneš i ono plače. I onda si ti kriv, jer nisi odmah reagovao. Napredovao je danas život i te moderne tehnologije, ali nije normalno da dete od sedam godina i mlađe ima svoj telefon. Vidim decu od 13 ili 14 godina da puše, idu u kladionice... Uplaćuju preko starijih... To je ozbiljan porok i poraz roditelja.

Šta znači ići na liturgije, postiti, uzeti pričešće i živeti s Bogom?

- Danas je modernom čoveku teško da ode na liturgiju. Kaže, teško mu je da stoji sat vremena na službi. A, može po nekoliko sati da bude u kafani. Stani, čoveče. Biće ti bolje, ako odeš na svetu liturgiju, uvidećeš neke svoje greške. Pa, ćeš znati da kažeš šta treba deci, da ih naučiš. I onda ćeš videti kako će ti život biti bolji. Nećeš imati nemir u kući, jer će ti Bog doneti mir. Danas ljudi koji nemaju Boga u sebi hoće više, nezadovoljni su, gordi, osuđuju druge... A, oni koji imaju Boga u sebi - praštaju! I oni imaju iskušenja, ali im Gospod daje snagu da sve to prebrode, kako bi video koliko su čvrsti u veri. Danas ljudi nemaju vremena za posto od 40 dana. Kažu, biće mi loše od toga. Ne, neće! Biće ti samo bolje! Postom, molitvom i pokajanjem spasavaš sebe.

Kako da ljudi žive liturgijskim i jevanđeoskim životom?

- Jevanđeoski živeti znači živeti po Hristu! Liturgijski živeti danas je teško. Mnogi neće da stoje. Mnogi me pitaju, zašto bih ja klečao i molio se u crkvi. Za tvoje dobro, čoveče! Moje iskustvo, otkad sam ušao u pravoslavnu veru, shvatio sam da čitanje Svetog Jevanđelja čitamo ono što je Gospod propovedao apostolima i mirjanima u to vreme. Reči Starog i Novog zaveta, dok čitamo, mi smo sa Hristom. I tako dobijamo blagodat. Ljudi danas neće da čitaju knjige. Ne možeš nekoga da teraš na liturgiju, ako nema priziva. Danas će mnogi uraditi sve što od njih tražiš, ali samo da ne ide u crkvu. Slušao sam mnogo takvih priča. Kaže, što će mi to. Onda pokušam da objasnim - zamisli da te zadesi bolest. A, šta ćemo onda? Pa, ti kažeš gde je taj Bog da mi pomogne? A, što se ti nisi molio Bogu ranije? Bogu se treba moliti svaki dan, i kad ti je dobro, i ne samo kad ti je loše. Nikad ne znaš, kad će doći neko veliko iskušenje. Pa, i ta bolest. Pogledaj kako nam udara na decu. Tiršova! Puna! To je sve zbog ljudskih grehova, naših otaca, đedova, kakav su život vodili... Da bismo sve to zaustavili moramo da se molimo Bogu i da mu priđemo na pravi način. Ljudi ne znaju šta je Sveto Pričešće i koliko je bitno. To je sjedinjavanje sa Isusom Hristom! Telo Hristovo je hleb, vino njegova krv. Na liturgiji, kad sveštenik kaže - Sa strahom Božjim i verom pristupite! Naježim se, svaki put.

Hajde, posle svega ovoga, da nam kažete, jeste li dolazili u iskušenje, da vam neki ljudi kažu "vidi ga ovaj, šta priča"?

- Meni su to govorili! Dobro si to pomenuo. Dok sam bio fudbaler drugačiji sam život vodio. Mislio da imam mnogo prijatelja. Kada sam prišao Bogu, sve se to promenilo. Mnogi su otpali. Imao sam nekada stotine prijatelja, a danas stanu na prste dve ruke. Zbog čega? Zato što su mi govorili da sam poludeo! Ovo je istina što pričam. Ne lažem. Jedan moj bivši najbolji drug, rekao mi je, ovim rečima - Brate, jesi li ti poludeo! Šta si ti to uradio? Šta si zgrešio? Kad ideš Bogu? Kad ideš u crkvu? Pazi ti njegovo razmišljanje! Kažem mu, kakvo je to pitanje. Jel veruješ u Vaskrsenje? A, on će meni, kako da verujem u nešto, što nisam video. To pišu knjige. Mnogi naš narod tako razmišlja. I zatone ide u crkvu. To je moje iskustvo. Žao mi je. Mnogi su mi okrenuli leđa, kad sam prišao Bogu, da živim skromni, a ne raskošno kao ranije. Bile su priče i da sam puk'o! Da sam finansijski propao, da sam se zato okrenuo crkvi. A, to nije istina, naravno. Slava Bogu, ne treba meni ništa materijalno, ako imam Boga u sebi. Bogu blagodarim na svemu! I sve ovo što vam pričam, shvatao sam da je sve to za mene bilo iskušenje. Kao na liturgiji, kad đavo želi da vam uđe u glavu, skrene misli, da ne možete da se posvetite molitvi. Meni se to dosta puta dešavalo, nisam mogao da se koncentrišem na svetu liturgiju.

- Kako se utvrđujemo u crkvu? Samo tako što stalno prizivamo ime Božije. I onda nečastivi i ne dolazi. Brojanicu koju držimo, to je najveće oružje protiv đavola. Ali, sa tim su i mnoga velika iskušenja. Imao sam mnogo neprijatnosti od neverujućih ljudi... Nisam hteo takvima da se pravdam. Rekao sam samo jednu rečenicu - bolje ti da priđeš Bogu, zbog tvojega dobra! A, ti vidi kako ćeš! Danas se mnogi bave tuđim životima. Zamisli, da se ja bavim tobom, a ne sobom. Kakav bi bio moj život da se bavim tobom, da te osuđujem u tebi tražim grešku, a ne rešavam svoje probleme, kojih je mnogo. E, to je današnji moderni čovek! Sve će da osudi oko sebe, a neće da kaže ja sam kriv!

- Vidi, danas ljudi kad ode da se ispovede kod svog duhovnika, kažu kriv mi je ovaj, kriv mi je onaj... A, kad ga sveštenik pita, svi su krivi, a gde si ti tu? A, on... Nije to ispovest. Ispovest je kad čovek za svoje grehove kaže da je on kriv. Za mene je čovek, koji ima Boga u sebi i spreman je da položi svoj život za drugog. Spreman da se žrtvuje - zaključio je Dragan Bogavac.